David DarkoMusic LoopU Razgovoru Sa...

What Is Jazz?

Ekskluzivno za naš magazin govori Maxim Illion, vođa jednog fantastičnog jazz orkestra iz Nemačke. Club Des Belugas postoji već deset godina, iza njih je pet studijskih albuma i veoma zanimljiva priča o razvoju njihove muzike, kao i o  njihovom razvoju od DJ Soundsystem-a, do jazz orkestra.

club des belugas

FS: Moram priznati da sam vašu muziku otkrio tek nedavno dok sam slušao jednu od online jazz radio stanica. Vi kombinujete interesantne jazz podžanrove. Koliko mislite da se vaš muzički stil izmenio od vašeg prvog albuma „Caviar at 3 a.m.“ iz 2002. godine, do vašeg poslednjeg albuma „Zoo Zizaro“ iz 2009. godine?

Club des Belugas kombinuje savremene evropske Lounge i Nujazz stilove, sa zvucima kao što su Electro, brazilski ritmovi, Swing, Jazz, Funk i američki Black Soul iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Prvi album „Caviar at 3 a.m.“, bio je album instrumentalne muzike i iza njega stoji samo jedna osoba: Maxim Illion, odnosno ja. U poređenju sa albumom „Zoo Zizaro“ mnogo toga se promenilo i razvilo.

Od našeg trećeg albuma „Apricoo Soul“ iz 2006. godine, u većini pesama ima vokala, sa sjajnim pevačima i pevačicama, kao što je dama jazz-a i soul-a iz Kalifornije, Brenda Boykin, Anna-Luca iz Švedske, zatim Iain Mackanzie iz Londona i Ferank Manseed iz Njukasla. Elementi poput jazz-a, funk-a i soul-a bivali su sve bitniji i bitniji. Sve numere na prva dva albuma bile su producirane na kompjuteru, gde su korišćeni samo electro zvuci bez živih instrumenata. Album „Zoo Zizaro“ snimljen je upravo uz pomoć živih instrumenata, negde oko 90% albuma, uz nešto malo dodataka bass linija i elector zvuka iz kompjutera. Ovaj je razvoj je bio moguć zato što od 2007. godine Club des Belugas nastupa uživo kao orkestar u čijem je sastavu jedanaest fantastičnih muzičara. Naravno isti ti muzičari učestvovali su u kreiranju Zoo Zizaro albuma.

FS: Club des Belugas ste osnovali Vi i Kitty the Bill. Kao što ste već rekli, sada je u Club des Belugas uključen ne tako mali broj muzičara i pevača, mnogi od njih su iz različitih krajeva sveta. Koliko svako od njih doprinosi specifičnom muzičkom stilu Vašeg orkestra. Mislim, svako od njih donosi nešto svoje i jedninstveno u orkestar.

Svaki gostujući muzičar donosi svoj jedinstveni stil i kreativnost u orkestar. Brenda Boykin donosi taj moćni crnački prizvuk, Iain Mackenzie i Ferank Manseed imaju taj „Crooner“ stil, Anna-Luca poseduje taj moderni i krhki stil. Bubnjar Mickey Neher, perkusionista Kay Vester, gitarista Detlef Hoeller, bas gitarista Matze Bangert, pijanista Roman Babik i sekcija duvačkih instrumenata (Philip Schug, Karlos Boes & Lars Kuklinski) takođe imaju svoj jedinstveni način interpretacije.

FS: Ponekad nastupate kao kvartet, nekad kao kvintet, a nekad vas je jedanaestoro na stejdžu. Koliko često uspevate da se svi okupite zajedno i u kojim prilikama?

To je uglavnom pitanje budžeta, a nekad je i pitanje veličine stejdža. Naravno CdB orkestru (11 osoba) potreban je veći stejdž, veći honorar (plus troškovi leta, plus troškovi smeštaja u hotelu) od kvarteta. Kada smo počeli da nastupamo uživo 2007. godine, u ponudi smo imali samo čitav orkestar od 11 osoba. Dobili smo mnogo poziva za nastupe, ali se samo 30% od toga ostvarilo, zato što su toškovi za 11 osoba bili jednostavno previsoki za većinu organizatora, ili je stejdž nekad bio suviše mali. Tako smo rešili da ponudimo i sekstet verziju, kvartet verziju, i Sound System verziju. Sada agenti i organizatori mogu da biraju između ovih opcija i sada se 90% zahteva za nastupe završi sa pozitivnim ishodom.Mislim da 50% naših nastupa izvodimo u punom sastavu, 35% kao sekstet, 10% kao kvartet i samo 5%  kao Sound System.

FS: Vi ste prvi jazz orkestar, i orkestar uopšte, koji je dobio dozvolu da uradi remix pesme Dean-a Martina “Mambo Italiano”. Pretpostavljam da nije bilo teško dobijanje te dozvole,s obzirom dastvarate predivnu muziku. Da li postoji još neko čije biste pesme voleli da obradite?

Zapravo, bilo je veoma teško dobiti dozvolu. Bilo nam je potrebno 8 meseci.  Kad smo poslali zahtev, Club des Belugas je bio potpuno nepoznat, naročito u SAD-u. Zvanični vlasnik pesme  u SAD-u je Capitol EMI, i od njih smo dobili negativan odgovor na naš zahtev za remix pesme. Rekli su da porodica Dean-a Martina nikada nikome nije izdala dozvolu za bilo koji remix Dean-ovih pesama, pa tako ni oni ubuduće neće nikome izdavati dozvole. Nekoliko meseci kasnije,posetili smo ChinChin Records predstavništvo u Londonu i upoznali tamo veoma poznatog producenta, koji je tokom svoje karijere stajao iza velikih imena kao što su Paul McCartney ili Barbara Streisand. Njemu se svideo remix, nazvao je Capitol EMI i ponudio im ga ponovo. Ovog puta uopšte nije bilo problema. Prosledili su remix porodici Dean-a Martina i njima se svideo. Sutradan smo već imali pismeno odobrenje da slobodno možemo izdati remix.
 FS:Nadam se da ne grešim, do sada ste izdali pet  studijskih albuma, takođe i  pet EP izdanja na vinilu (jesam li propustio nešto?). Da li je nešto novo u pripremi?

Izdali smo pet studijskih albuma, jedan dupli album, i jedan LIVE DVD. Naravno, radimo na albumu broj 6. Biće objavljen krajem 2011. ili možda tokom januara 2012. godine.

FS: Iz vašeg rasporeda na sajtu se vidi da uglavnom nastupate u Evropi, a takođe ste nastupali i u Kini? Da li postoji neka zemlja u kojoj još uvek niste svirali, a koju biste voleli da posetite i tamo održite nastup?

Turneja u Kini je trajala 91 dan i za to vreme smo imali 89 nastupa. Bilo bi nam drago da nastupimo u zemljama u kojima još uvek nismo bili u prilici da sviramo. Pre svega, bilo bi nam zadovoljstvo da nastupimo u SAD-u, Kanadi, Japanu i Australiji, takođe i u Evropi: u Engleskoj, Francuskoj, Skandinaviji, Srbiji. (smeje se)

Brenda Boykin

FS: Bilo bi nam zadovoljstvo  da vas ugostimo. Nadamo se da će vam neko iz Srbije uskoro uputiti poziv. U našoj online konverzaciji, pomenuo sam jazz festival Nišvil koji se događa u našoj zemlji. Da li ste čuli za njega ranije i šta mislite o njemu?

Ne, nisam čuo za taj Nišvil festival ranije, ali to ne znači ništa. Mi u Nemačkoj imamo preko 100 jazz festivala, a ja sam čuo za svega njih dvadesetak. Nakon posete sajtu Nišvil festivala, moram priznati da on nama deluje veoma interesantno. Naravno, rado i sa ponosom bismo nastupili tamo.

FS: Pesmom “Wearing Out My Shoes”, sa vašeg albuma Swop, ste me poptuno pridobili. Preknuo sam posao na kome sam radio i rešio da potražim više informacija o vama na internetu. Takođe bih izdvojio pesme “What is Jazz” i “Frankie”, sa istog albuma, kao moje favorite. Postoji li pesma koja vas prati od samog početka i koju svirate uvek, na svakom od nastupa?

Jedna od naših najuspešnijih pesama, bez ikakve sumnje je “Hip Hip Chin Chin”.  Tu numeru najčešće izvodimo zato što baš nju publika uvek zahteva. Publika takođe traži i “What is Jazz”, “Sme Like It Hot” i “It’s A Beautiful Day”. Nikada nismo svirali uživo “Frankie” i “Wearing Out My Shoes”, zato što pevač Iain Mackenzie živi u Londonu i nikada nismo bili u prilici da održimo zajednički nastup, zato što što on uglavnom ima turneje sa svojim bendovima. Već smo snimili sa njim 4 pesme za naš naredni album, i nadamo se zajedničkim nastupima tokom 2012. godine.
 FS: Ime vašeg prvog albuma je “Caviar at 3 a.m.”, što je, verujem, povezano sa vašim imenom Club des Belugas (beluga – moruna). Ima li tu neke zanimljive priče u pozadini oko izbora imena Vašeg sastava?

Da, postoji ta priča vezana za “Club des Belugas”.  kada smo Kitty i ja započeli sa projektom 2002., bili smo vlasnici nekoliko koktel barova i prvoklasnog restorana u Vupertalu, u Nemačkoj. Bogataši su u restoranu uvek naručivali kavijar, koji je jedna od najskupljih hrana na svetu. Kavijar najboljeg kvaliteta poznat je kao “Beluga kavijar”. Tako da nam je bilo jasno da bi reč “Beluga” trebalo da bude u imenu našeg projekta, kao sinonim za najbolji kvalitet. Tog leta 2002., otišli smo u Francusku na odmor, i na plaži smo videli obdanište čiji je naziv bio “Club des Belugas”. Kada smo ugledali ime, istog trenutka smo znali da bi to trebalo da bude ime našeg projekta. Nakon izlaska našeg drugog albuma, 2003. godine, bili smo u prilici da prodamo sve naše barove i restoran. Od tada smo 100% muzičari i producenti. I naravno, nadamo se da ćemo se baviti ovim poslom i narednih 30 godina.

FS: I za kraj, nabrojte tri glavne odlike Vašeg orkestra?

Strast, moć i ritam.

Razgovor vodio David Darko