David DarkoSpark Persona

Karlos Gardel

Karlos Gardel (11.12.1890 – 24.06.1935) bio je jedna od najuticajnijih figura u istoriji tango muzike.

Rođen je u Tuluzu, u Francuskoj, mada Gardel nikada nije javno govorio o tome, a pored toga postoje tvrdnje da je ipak rođen u Urugvaju. Sa dve godine se preselio u Argentinu sa roditeljima u kojoj je odrastao i proveo veći deo svog života, zatraživši državljanstvo tek 1923. godine. Smrt u avionskoj nesreći, na vrhuncu njegove karijere, stvorila je sliku tragičnog heroja na obema obalama Rio de La Plate, u Urugvaju i u Argentini. Za mnoge obožavaoce njegove muzike, Gardel je otelotvorenje duše tanga, muzičke forme i plesa koji su se razvili u sirotinjskim kvartovima Buenos Airesa i Montevidea na kraju 19. veka.

Gardel je posedovao baritonski glas nepogrešivog muzičkog i dramskog izražaja stvarajući minijaturna remeka dela među stotinama trominutnih tango numera koje je snimio za života zajedno sa svojim stalnim saradnikom, tekstopiscem Alfredom Le Perom. Gardel je takođe napisao nekoliko klasičnih tango kompozicija, a neke od zapaženijih su: Mi Buenos Aires Querido, Cuesta Abajo, Amores de Estudinate, Soledad, Volver, Por Una Cabeza, Eldia Que Me Quieras.

Gardel je započeo svoju karijeru pevajući u barovima i na privatnim zabavama. Oformio je duet sa Franciskom Martinom, a kasnije i trio sa Martinom i Hoseom Razanom (koji će trajati do 1925. godine) iza koga je ostao širok repertoar.

Otkrićem  tango pesama, Gardel je stvorio sopstvenu muziku sa temom Mi Noche Triste Paskala Kontrusija i Semjuela Kastriote, koja je prodata u više od 100 000 kopija i bila je hit širom Latinske Amerike. Gardel je krenuo na turneju po Argentini, Urugvaju, Čileu, Brazilu, Portoriku, Venecueli, Kolumbiji, a gostovao je i u Barseloni, Madridu, Parizu i Njujorku.

Tokom njegove tromesečne posete Parizu, 1928. godine, prodato je preko 70 000 ploča. Kako je Gardelova popularnost bivala sve veća, snimio je nekoliko filmova za filmski studio Paramaunt u Francuskoj i SAD, što je samo povećalo njegovu popularnost kao pevača, naročito kod ženskog dela publike.

Kada su Karlos Gardel, njegov saradnik Le Pera i članovi orkestra poginuli u avionskoj nesreći 1935. godine, u Medelinu (Kolumbija), milioni obožavalaca iz Latinske Amerike su pohrlili na njegovu sahranu kako bi ga oplakali.

Horde ljudi su se tiskale kako bi odale poslednju počast pevaču dok je njegovo telo putovalo kroz Kolumbiju, Njujork i Rio de Žaneiro do Montevidea u Urugvaju gde je njegova majka živela. Priređena je oproštajna povorka tokom koje je na hiljade Urugvajaca iskazalo poštovanje svom voljenom pevaču. Nakon dva dana, telo Karlosa Gardela prebačeno je na svoje konačno odredište, na groblje La Charita u Buenos Airesu. Nedaleko od doma u kome je Karlos Gardel proveo detinjstvo, 2003. godine je otvoren muzej njemu u čast.

Gardel je i danas veoma poštovan od Tokija do Buenos Airesa, gde ljudi vole da kažu da „on peva sve bolje iz dana u dan“. Statua rađena po njegovom liku, u prirodnoj veličini, krasi njegovu  grobnicu dok njegovi obožavaoci ostavljaju upaljenu cigaretu između prstiju statue.

Frazu koju je Gardel koristio u svom tangu Volver, Veinte años no es nada (Dvadeset godina je ništa), postala je poznata poslovica širom Latinske Amerike.

U nastavku gledamo insert iz filma “Scent of a Woman” u kome glavnu ulogu igra Al Pacino.  Gardelova najpoznatija kompozicija “Por Una Cabeza” više puta je korišćena sa različitim varijacijama, uglavnom u filmovima čija je tematika ples, ali i u drugim.

 

 

David Darko