Danilo RadojčinGames People Play

Gamer na festivalu

Krenulo je leto, skočile su temperature, raspoloženje je na nivou, ide se na plažu i generalno se uživa (osim ako niste student u sred ispitnog roka). Ovo najbolje godišnje doba za socijalne aktivnosti je nateralo čak i mene da se odlepim od monitora i miša (sa malo više muke, doduše) i da krenem u proces resocijalizacije sa ljudima koji su zaista tu, a ne u nekom gradu 380 km daleko, sa kojima se inače „družim“ u svojoj virtuelnoj vikendici u zemlji video igara. Kako bih taj proces mogao da odradim po ubrzanom kursu, odlučio sam se da odem na jedan od najboljih evropskih muzičkih festivala (uz značajnu finansijsku pomoć moje drage sestre – što ću otplaćivati do svoje 62. godine) – EXIT fest. Kad mi već izlasci u grad ne idu od ruke u toku prelaženja neke igre, potrudio sam se da na EXIT odem bez ostavljenih par procenata nekog prolećnog blokbastera, i da konačno saznam da li je problem u meni, u igricama, ili u celom svetu.

Doduše – jedan od najvećih razloga zbog kojih sam se odlučio za ovu ekskurziju je definitivno bio dolazak benda Jamiroquai, koji, moram priznati, čekam od 1996. kada sam bio malo dete koje uživa u blesavom Britancu sa još blesavijim kapama. Uspeo sam da prebrodim tripove iz igara već prvo veče, i nastavio da se ponašam kao normalna jedinka, koja nije navučena na šareni svet cyber univerzuma. Ili sam ja bar mislio da je tako, mada se na kraju ispostavilo upravo suprotno, ali o tom – potom.

Brdo ljudi, tona bina, zvuk koji bi bio u stanju da sruši Keopsovu piramidu, da je kojim slučajem u blizini, preskupa hrana i pivo i abnormalan broj popularnih „Džindžera“ (ili đumbira, kako vam je lakše – referenca na nenormalne količine bledih, riđih i pegavih britanaca koji opsedaju Novi Sad nedeljama pred festival) i sve ostalo što prati velike muzičke festivale vrlo brzo opiju čoveka, i ubace ga u zanimljivu situaciju koju mnogi opisuju kao san. Mnogi, ali ne i ja… Za mene je i ovo iskustvo opet bilo video igra u stvarnom svetu.

Reklamni materijal koji promoviše ekologiju i diže svest posetilaca o zagađenju okoline je kod mene bio inicijalna kapisla za jedno apsolutno novo gejmersko iskustvo. Ideja bilborda je bila zasnovana na skupljanju poena za sve ekološki pozitivne i prihvatljive radnje koje osoba na EXIT-u može da radi, ali za izvrnuti um osobe koja se trudi da kroz život ide iz nivoa u nivo skupljajući experience poene, ovaj koncept je dobio apsolutno drugo značenje. Svi oko mene su odustali od pokušaja da mi objasne da ja zaista neću dobiti ništa ako skupim brdo poena, ali sam ubeđen da sam bio ekološki najsvesnije biće na Petrovaradinskoj tvrđavi od 7. pa do 9. jula (budući da me je snaga izdala poslednjeg dana festivala – naviknut na udobnu kompjutersku stolicu i najdužu šetnju do marketa po grickalice, nisam bio spreman za 3 dana trčanja, skakanja, pevanja, pijenja i pečenja na suncu). Toliko sam se posvetio celoj priči da sam znao da skupljam bačene flajere, kako bih ih odneo u kantu za smeće. Mislim, volim ja ekologiju, čist vazduh i te munje, ali ja sam imao drugi cilj – prekucati EXIT u rekordnom vremenu. Sve je išlo super – ja sam bio mladi ekolog (i pošteno sam se nakupio poena), ljudima sam bio zanimljiv, i sve je bilo super, a onda su se desile 2 stvari. Prva je bila promotivni spot na video bimu (koji je iz nekog razloga bio nazivan bilbordom sve vreme) na kojoj sam saznao da mogu da dobijem maksimalnih 9000 poena ako spasim planetu. Malo je falilo da zaista odem i počnem da ubijam ljude što zagađuju okolinu i počnem da dižem u vazduh automobile kako bih smanjio emisiju CO2 u atmosferu, srećom, sprečen sam na vreme, tako da ne znam tačan procenat pređene igre EXIT. Druga stvar je bio koncert Jamiroquai-a. E tu je vaš šašavi gejmer zaista ostao bez teksta.

Čitav koncert, cela atmosfera, zvuk, set lista, povratak na bis, ma svaki detalj ovog koncerta je bio apsolutno savršen. Mislim da je jedina stvar koja bi mogla više da me oduševi mogla da bude samo avionska karta (u jednom pravcu) i propusnica za E3 Game Convetion. Ali budući da je to (kao i Comic Con) samo vlažan san, ovaj koncert je definitivno na prvom mestu događaja koji su me oduševili (u stvarnom svetu, to moram da napomenem, ništa se ne može meriti sa izlaskom nastavaka za Mass Effect i Assassin’s Creed). Nakon koncerta nisam bio u stanju da progovorim sigurno dobrih 45 minuta, a kada me je moje saosećajno društvo koje su činile meni 3 jako drage ženske osobe konačno odvojilo od sad već praznog prostora Main Stage-a, i odvuklo me na neku malu binu usput, kako bih došao sebi, proradila je moja gejmerska psiha. Seo sam na travu i gledao u veliki prazni zid ispred sebe kada mi se pred očima pojavila konzola na kojoj sam imao opciju „Replay Cinematics“ – za neupućene – opcija koja vam omogućuje da ponovo pogledate filmiće i animirane delove u igri. presrećan sam kliknuo na nju i sledećih sat i 35 minuta sam gledao koncert ponovo, iz svih uglova, i na sve moguće načine.

To se nastavilo do rane zore, kad smo krenuli kući, i produžilo kroz san. Poeni, ekološka svest, i sve te druge stvari više nisu bile bitne, prekucao sam još jedno poglavlje u igri sopstvenog života i maksimalno sam uživao u tome. Doduše, zahvaljujući divnim devojkama koje su bile samnom, to sam udradio u multiplayer-u, i moram priznati – multiplay je najjača stvar u igrama, kada je ekipa dobra, a ja sam imao najbolju, takoreći pobednički klan!

Sve u svemu, otkrio sam nešto novo – gejmerska psiha i mentalitet ne moraju uvek da unište doživljaj stvari u stvarnom svetu, mogu i da ga poboljšaju… Sad sam na moru u Herceg – Novom i mislim da ću celo ovo leto nastaviti da budem ludi gejmer, ako ni zbog čega drugog, a ono bar zbog zabave, jer igre su upravo to – neneormalne količine zabave i opuštanja – bilo da ste na koncertu, u izlasku ili da jednostavno sedite na plaži… Generalno bih išao do te mere da izfilozofiram i kažem ono što su mnogi pre mene rekli – život je igra.

Definitivno tačna izjava, pogotovo iz mog ugla gledanja…

Do skorog igranja.

Autor: Danilo Radojčin