Danilo RadojčinGames People PlayUmetnost

BRAID: Putovanje kroz maštu, prostor i vreme

Kako početi recenziju igre kao što je Braid? Svima koji su je igrali je jasno da je to jedan zaista nezahvalan posao, kada uzmemo u obzir linearnost pisanja. Onima koji nisu imali iskustva sa ovim, mogu slobodno da kažem, umetničkim ostvarenjem, najtoplije preporučujem da ga kupe, skinu, prekopiraju ili ga na bilo koji način nabave jer je stvarno jedno od najčudnijih, najmaštovitijih i najoriginalnijih iskustava koje čovek može da iskusi u gamingu.

Braid je inače engleska reč za više fleksibilnih niti koje su isprepletene međusobno. Ovo deluje kao potpuno nebitna informacija, ali kada vam kažem da igra uzima naš pojam o prostoru i vremenu, i onda ga elegantno baca u kontejner (i to onaj obični, ne ove fensi za reciklažu) sam naziv dobija mnogo više smisla. Sama igra je platformska, i u principu deluje vrlo jednostavno. Što bi moj najbolji prijatelj rekao: „U početku sam hteo da te ubijem što si mi preporučio ovog redizajniranog Super Maria sa NES sistema, a onda…“

I zaista, igra deluje kao i svaka druga platforma, sa lepom atmosferom, lepom muzikom, lepim slikama, lepim dizajnom karaktera, i lakim kontrolama. Sve je odrađeno kroz slike i crteže, sa jednostavnom 2D animacijom i bez mnogo filozofiranja. Na prvi pogled. Vodite malog lika u standardnom pravcu – sa leva na desno, skačući na neprijatelje kako bi ih ubili, skupljajući delove slagalice, tražeći ključeve i pokušavajući da otključate druge nivoe. Već viđeno previše puta, već prekucano i već više nego otrcano. Ali…

Već posle par nivoa dolazite do tačke kada je jednostavno nemoguće rešiti problem. Ne postoji način da doprete do određenih delova slagalice. Nema šanse da savladate prepreke. Kao da je namerno napravljena da iznervira. Zahvaljujući mom dragom cimeru (momku koji je pored igrica i filmova koje ću igrati/gledati vodio računa i o tome da ne umrem za kompjuterom igrajući nešto) koji mi je igru i preporučio otkrijem svu magiju čudesnog shift dugmeta. Vrata u novi svet su otvorena… Jednostavan pritisak na to dugme vraća vreme. Premotava igricu do tačke do koje je to igraču neophodno. Više nije problem propasti kroz rupu, naleteti na protivnika ili nešto slično. Samo premotate igru unazad i nastavite od problematične tačke. Opet – ništa pre-revolucionarno ili čudno. Da, ali to je samo prvi svet. Kroz igru, igrač prolazi kroz više soba, odnosno više svetova, i u svakom od ovih svetova prostor i vreme su potpuno različiti. Kontrola lika postaje sve čudnija, a vremenski tok jednostavno ide u svim pravcima. Međusobno isprepletani vremenski tokovi svih svetova prave nenormalnu atmosferu. U pojedinim nivoima igrač mora da predvidi svoje poteze od početka do kraja, odradi ih, vrati vreme na početak nivoa i stoji kao posmatrač dok gleda kako u jednoj od realnosti igre njegov lik radi ono što je igrač uradio pre toga, i na taj način pređe nivo. Postoje nivoi gde igrač usporava ili ubrzava protok vremena oko svog lika u ograničenom području. Sama igra ide do te mere u krajnost sa doživljavanjem vremena da na određenim mestima ne treba da radite apsolutno ništa – samo da stojite i čekate da se nešto dogodi…

Igra nije previše zahtevna, i radi na 90% operativnih sistema (verovatno ne radi na Windows ME, ali taj operativni sistem ne radi sam po sebi), lako se instalira, a neverovatno je zarazna i drži pažnju do kraja. I da bi stavili jagodu na šlag preko svega toga – igra ima neverovatnu priču i filozofiju u sebi. Ono što zaista oduševljava je činjenica da tu priču igrač može, a i ne mora da prati. Ako je prati – posle prelaska igre uz normalan i alternativan kraj, svako će morati da sedne i da se zamisli. O životu, smislu i svemu vezanom za to (ljudi koji su čitali „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa će reći 42, ali i oni će morati da porazmisle o mnogo toga). Sa druge strane, oni koji odluče da im priča nije bitna, svejedno će maksimalno uživati u samoj igri. Da sve bude još zanimljivije u celoj priči, Braid spada u klasu indie igara – igrica koje ne prozvode ogromni developeri sa još ogromnijim budžetima i preogromnim timovima. Braid je napravio jedan čovek. Sam. Johnathan Blow. Smislio je priču, koncept i uradio igru, koja je uzdrmala temelje indie igara i pokazala da nije neophodno biti korporacijski gigant sa neograničenim budžetom kako bi napravio revoluciju u svetu video igara.

Braid je igra koja je naš koncept vremena i prostora toliko učinila sitnim i smešnim, da se svaki igrač zapita u kom pravcu u stvari igra ide. Jer iako je odrađena kao Super Mario sa omraženim momentima „Thank you Mario, but your princess is in another castle“ (rečenica zbog koje sam zamrzeo malog Toada, Maria, Bowsera i POGOTOVO Princess Peach) najneobičniji je kraj. Velika nagrada koju igrač dobije je to da završi pored prozora svoje princeze koja spava. I to je sve. Za one koji ne žele da prate priču, i preskaču detalje, malo razočaravajuće, ali opet – sama igra je toliko zadovoljavajuća, da ovo ne predstavlja problem. Za one koji su do te tačke shvatili da u ovoj igri vreme teče sasvim drugačije – kraj je sasvim jasan, koncizan i u potpunosti normalno objašnjenje onoga kroz šta glavni lik prolazi celu igru.

Na početku sam se zapitao kako napraviti recenziju ove igre, i, iskreno, i dalje se to pitam, jer opisivanje nečega toliko kompleksnog ne može da se uradi na jednostavan način. Morao sam da žrtvujem celu filozofiju o nuklearnoj energiji, psihičkim problemima glavnog lika, lude naučnike i alternativni kraj igre, kako bi bilo šta od ovog teksta imalo smisla, ali evo sad na kraju mogu da kažem samo ovo – Braid bi trebalo da bude obavezna lektira svim ljudima koji vole igrice. Onima koji ih ne vole bi trebalo snimiti prelaženje Braid-a i dati im da pogledaju. Kao osoba koja maksimalno uživa u igrama, imale one priču ili ne, ova igra me je navela da porazmislim o životu i stvarnosti više nego i jedna do sad, a napravljena je od strane jednog čoveka, uz ograničen budžet i mogućnosti. Bez preterane pompe i najave, bez mnogo reklame ili bilo čega, ova igra je ušla u virtuelni svet tiho, i još tiše nastavila da do danas menja svest igrača i koncept cyber univerzuma. Svojevrstan svetionik u svetu indie igara, za čijim primerom treba da se vode svi nezavisni developeri. Kad smo već kod toga, mogao sam još jednom da je pređem…

Do skorog igranja.

Autor: Danilo Radojčin