Andrej VidovićKnjiževni Klub

Intervju: Zoran Živković

Zoran Živković (1948) jedan je od naših najprevođenijih savremenih književnika, čija su dela ugledala svetlost dana u znatnom broju evropskih i većem broju zemalja obe Amerike i Azije. Njegova prozaistička imaginacija nastavlja da pomera granice spekulativne književnosti, čudnovatog i nadrealnog i nakon 19 knjiga, počev od 1993. godine i njegove prve knjige „Četvrti krug“, za koju je dobio prestižnu nagradu „Miloš Crnjanski“. Lovorike nagrade „Isidora Sekulić“ za roman „Most“ primio je 2007 godine, a četiri godine ranije, veliki ugled koji uživa u svetu potvrđen je jednom od najvećih internacionalnih nagrada, „World Fantasy Award“, dodeljenom za roman „Biblioteka“.

Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: “Voz” (2005) i “Budilnik na stočiću” (2007). Njegove priče su čest sastavni deo mnogih antologija  i časopisa u SAD, Engleskoj, Japanu, Francuskoj, Danskoj…

„Zavod za udžbenike“ je 2009. i 2010. godine objavio njegova sabrana dela u po dva toma, „Nemoguće priče“ i „Romani“, na srpskom i engleskom jeziku. Živkovićev najaktuelniji roman, „Pet dunavskih čuda“, objavljen je ove godine kao izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, mađarskom i slovačkom.

Gospodin Živković je izuzetno ljubazno pristao na intervju za Frenzy Spark, a koji vam ovde ekskluzivno donosimo u celosti.

 

Frenzy Spark: U Vašoj najnovijoj knjizi “Pet dunavskih čuda” već u naslovu iznenađuje geografska odrednica, vrlo atipična za Vaš opus. To se nastavlja imenovanjem pet gradova koji leže na najvećoj evropskoj reci i koji su, na izvestan način, protagonisti romana. Da li je na klijanje Vaših ideja i pripovedanje ovoga puta ta činjenica imala ograničavajući uticaj, jer su Vaše priče uglavnom s neimenovanim toponimima i prostorno dislocirane? Ili ste, pak, u tome našli neku novu vrstu podstreka i svežine?

Zoran Živković: Roman “Pet dunavskih čuda” nastao je pod sasvim neuobičajenim okolnostima u okviru mog proznog opusa. Temu nisam sâm birao već mi je ona bila zadata. Početkom juna 2010. ministar u vladi Republike Srbije Božidar Đelić ponudio mi je da napišem roman o Dunavu kojim bi se Srbija predstavila u sklopu evropskog projekta “Dunavska strategija”. Nisam odmah pristao, ne samo stoga što mi je bilo potpuno strano iskustvo “pisca u najam” već i zato što bi bilo neozbiljno da bez oklevanja dam saglasnost. Svet bi bio znatno jednostavniji kada bi umetnička dela nastajala naprosto tako što autoru neko ponudi da ih stvori a on se smesta da na posao. Petnaestak dana kasnije javio sam ministru Đeliću da imam naslov romana, a još je toliko prošlo pre no što sam ga izvestio da sam počeo da ga pišem. Završio sam “Pet dunavskih čuda” za cigla sto šezdeset četiri dana – a pisanje ovog romana umalo me nije došlo glave. Sasvim doslovno. Ne samo da sam ga priveo kraju u neprirodno kratkom roku nego sam morao da nadgledam istovremeno prevođenje na čak četiri jezika (engleski, nemački, slovački i mađarski). Dodaju li se tome moje profesionalne obaveze na fakultetu, kao i niz drugih dužnosti, nije čudo što mi se krvni pritisak popeo do pogubnih visina. Bilo mi je potrebno više od mesec dana početkom ove godine da ga nekako stavim pod kontrolu. Kao što vidite, nije nimalo bezazleno baviti se umetnošću…

 

FS: Samo finale petog poglavlja knjige deluje poput dirljivog obećanja utehe mostu i gradu koji su doživeli stradanje tokom bombardovanja. Knjigom provejava osećanje nedosanjanosti, nedovršenosti koje razrešenje nalaze u moći mostova. Da li se ta njihova moć temelji na simbolici povezivanja koja ih krasi ili možda na naslagama prošlosti i uspomena na njima? Šta su za Vas mostovi?

: Uvek se nađem u neprilici kada treba da odgovaram na pitanja koja nalažu da tumačim vlastita dela. Za razliku od mnogih mojih kolega pisaca koji ne samo da se ne libe da se upuste u razmatranje vlastitih knjiga nego i samo vrebaju priliku da razgovor što pre navedu na tu stranu, ja sam veoma ustručljiv u ovom pogledu. Sve što sam želeo da kažem romanom “Pet dunavskih čuda” (odnosno, bilo kojim drugim svojim delom) sadržano je između korica knjige. Moje naknadno pametovanje o onome što sam napisao samo bi značilo da je roman nepotpun, da ne može samostalno da stoji bez moje dodatne podrške, da su mu – da se slikovito izrazim – neophodne štake. A ko bi još želeo da čita roman sa štakama? Inače, motiv mosta prastar je kako u svetskoj tako i u srpskoj književnosti. Upravo slavimo pola veka otkako je najznamenitiji srpski most, onaj u Višegradu, dosegao do Nobelove nagrade. Evo mog skromnog priloga tom velikom jubileju. Želeo bih još da podsetim da ovo nije moj prvi roman u kome mostovi imaju stožerno mesto. Jedan most “protagonista” je romana upravo tog naslova, objavljenog 2006. Godinu dana kasnije delu je pripala nagrada “Isidora Sekulić”.

 

FS: Iako to verovatno nije stvar svesne odluke, da li mislite da ćete nakon devetnaest proznih dela iznedriti još knjiga?

: Potpuno ste u pravu. To nikako nije niti može biti svesna odluka. Takve odluke o budućim proznim poduhvatima donose se jedino u okvirima trivijalne književnosti. O tome da li ću uopšte još nešto napisati, odnosno šta bi to moglo da bude, odlučuje moje nesvesno, pravo izvorište moje celokupne proze. A ono me nikako ne izveštava unapred o tome da li nešto trenutno dozreva u njemu…

 

FS: Jedan ste od retkih pisaca ovog podneblja, pa i bilo kog drugog, čije se delo ne može lako smestiti unutar međa određenog žanra. Od Vaše prve knjige “Četvrti krug” i kritika i čitaoci slažu se da je za opis Vaše proze neuputno davati joj žanrovske odrednice. Da li ste mišljenja da će književnost uopšte sve više ići ka brisanju granica među žanrovima, kako se i u svim drugim umetnostima već uveliko prave velike sinteze naizgled nespojivih elemenata?

ZŽ: Veoma sam obazriv kada u književnosti treba da pribegnem pojmu “žanra”. Posredi je jedan od takozvanih termina džokera koji se najčešće pogrešno i nedosledno upotrebljavaju. U mom vokabularu “žanr” ima smisla koristiti samo za trivijalnu književnost, a ja se smerno i ponizno nadam da moja proza ne pripada tom području. Sebe najradije vidim kao pisca bez ikakvog prefiksa – naprosto prozaistu. Sve što bi došlo ispred toga bilo bi ili pogrešno ili ograničavajuće…

 

FS: Sve knjige u vašem dosadašnjem, obimnom opusu izuzetno su kinematičke i pitoreskne. Pred čitaocem kao da se odvija izuzetan nadrealni film. Koliko vas je filmska umetnost nadahnjivala u stvaranju, da li ima određenih sineasta i njihovih dela odgovornih za trenutak rađanja neke klice nove ideje, reči, slike, atmosfere…?

: Ne mislim da postoji neposredna korelacija između mojih doživljaja sedme umetnosti i onoga što pišem. Pre će biti da sam pisac u čijoj se stvaralačkoj svesti potpuno samostalno grade veoma žive slike. No, kako tumačim svojim studentima na kursu kreativnog pisanja, postojanje živih slika jeste nužan, ali nipošto i dovoljan uslov za nastanak uspelog književnog dela. Pred piscem je obaveza da te početne živopisne prizore “transkoduje” u reči koje bi u čitaočevoj svesti trebalo da prizovu prvobitnu sliku nastalu u svesti autora. Što je ta slika podudarnija s originalom, to je i pisac veći majstor proze. Zanimljivo, ali ovaj istančan proces uglavnom se najbolje obavlja ako se autor ne razbacuje rečima, ako ih štedljivo, obazrivo i umešno koristi…

 

FS: Postoji jedna divna odlika vaših knjiga, a to je da se u svakoj javlja određena stvar, boja, miris ili aroma koja je stožer ili pokretač mreže nadrealnih događaja ili dijaloga. U “Vremenskim darovima”, to je džepni časovnik kadar da premosti vreme; u “Sedam dodira muzike”, to je određeni muzički podsticaj; u “Amarkordu”, to je sećanje i pamćenje u više obličja; u “Dvanaest zbirki”, to je ljubičasta boja; u “Esherovim petljama”, to je prepletenost ljudskih sudbina… Očigledno, sasvim obične, svakodnevne stvari mogu biti temelj najneverovatnijih priča. Koliko je veliko otkrovenje za vas kao pisca predstavljalo saznanje da je i sama stvarnost, kako se to često kaže, čudnija od proze?

: Ipak je obrnuto – proza je čudnovatija od stvarnosti. Bar onaj deo proze koji pripada fantastici. Približno sedamdeset odsto svega što je napisano tokom pet hiljada godina, otkad je izumljena pismenost, pripada oblasti nemimetičkog – onoga, dakle, što se ne ograničava na odslikavanje stvarnosti. Fantastička, odnosno nemimetička umetnost možda je najznačajnija tekovina svekolike civilizacije. Stvaranje onoga što nema uzora u stvarnosti…

 

FS: Vaš roman mozaik “Biblioteka” osvojio je prestižu “Svetsku nagradu za fantastiku” (“World Fantasy Award”), “Most” je dobitnik nagrade “Isidora Sekulić”, a “Četvrti krug” se okitio priznanjem “Miloš Crnjanski”. Koliko su nagrade podstrek za pisca?

ZŽ: Teško da su podstrek. Gotovo nijedan pisac nije pisao bolje pošto je dobio neku nagradu. Priznanja dolaze na kraju, kao nešto što, doduše, godi piščevoj sujeti, ali inače ne povećavaju niti smanjuju vrednost dela. Napisao bih to što sam napisao i da nisam dobio nagrade koje ste nabrojali. Isto tako, okolnost da moje druge knjige nisu dobile nikakvo priznanje nipošto ne znači da su stoga manje vredne.

 

FS: Vaše priče “Voz” i “Hotelska soba” osnova su igranog filma “Dva” Puriše Đorđevića koji je na ekran preneo i priču “Ispovedaonica”. TV serija “Sakupljač”, snimljena prema ciklusu “Dvanaest zbirki”, emitovana je na TV Studio B. Da li će u budućnosti biti još ekranizacija Vaših dela?

ZŽ: Očekujete da budem vidovit, a ja sam poslovično neuspešan u tom pogledu. U ovom trenutku izvesno je jedino da je proslavljeni reditelj Slobodan Šijan otkupio prava na snimanje filma zasnovanog na mom romanu “Skrivena kamera”. No, to još nipošto ne znači da će do ekranizacije uistinu i doći. Izgledi, zapravo, uopšte nisu veliki. U SAD, recimo, od svakih hiljadu knjiga za koje se kupe prava do ekrana stigne jedva pet. Film je najskuplja od svih umetnosti…

 

FS: Uživate veliki ugled u stranim zemljama, a mnoge vaše knjige izučavaju se na univerzitetima u Severnoj Americi. Na književnim kursevima u Torontu i Bafalu, recimo, tumače se vaši romani “Četvrti krug” i “Sedam dodira muzike” zajedno sa delima velikana evropske i svetske književnosti. Jeste li imali prilike da prisustvujete nekim od tih predavanja i kakve su Vaši utisci o temeljnosti kojom se pristupa tumačenju vaših romana?

: Kursevima nisam prisustvovao, ali mi je profesor Ralf Bogert, koji na Univerzitetu u Bafalu drži kurs “Umetničke teme u prozi”, poslao radove svojih doktoranata u kojima se razmatraju moje priče iz romana mozaika “Sedam dodira muzike”. Bio sam uistinu zadivljen pronicljivošću i temeljitošću analiza mladih izučavalaca.

 

FS: Jedan ste od najprevođenijih srpskih pisaca u svetu. Sam roman “Pet dunavskih čuda” istovremeno je objavljen na srpskom, engleskom, nemačkom, mađarskom i slovačkom jeziku. Da li možete da ocenite koliko su Vaš jezik i pripovedanje zadržali osoben “zvuk” i na drugim jezicima i da li ste i sami imali prilike da učestvujete u prevođenju svojih dela kako biste obezbedili što vernije prevode?

: Uveliko me precenjujete. Da bi se postiglo to što ste zamislili, bio bi neophodan poliglota natprirodnih moći. Nemam ni najmanju predstavu o tome koliko su dobri (odnosno, loši) prevodi mojih dela na, recimo, japanski, korejski, turski, danski, flamanski… Mogu to jedino posredno da zaključim, po reakcijama čitalaca. Ako su one povoljne, onda se, pretpostavljam, može zaključiti da su i prevodi valjani. Koliko znam, do sada nije bilo pritužbi ni na jedan prevod neke moje knjige. Što se tiče jezika kojima vladam, tu rado pročitam prevod pre nego što ode u štampu. Trenutno, recimo, čitam italijanski prevod knjige “Sedam dodira muzike” i tu i tamo doteram neku finesu…

 

FS: Posebno humanističko svojstvo vaših priča jeste to što vrlo često predstavljaju omaž nekoj od umetnosti. Da li Vas boli nepravedno marginalna uloga koju umetnost ima u današnjem svetu i vidite li njenu novu renesansu u budućnosti?

: U svekolikoj istoriji civilizacije, umetnost nikada nije bila u povoljnijem položaju nego danas. Nikada se ovoliko nije stvaralo na svim umetničkim poljima niti su umetnička dela pobuđivala toliko zanimanje. Privid da nije tako i da je umetnost ugrožena nastaje zbog agresivnosti popularne “kulture” i kiča. No, ako se ukloni ovaj ružni nanos koji je posledica visoke komercijalizacije svih vidova civilizacije, pod njim se ukazuje bogatstvo trajnih umetničkih vrednosti. Uporedite to s bilo kojim ranijim razdobljem i lako ćete se uveriti u izuzetnost razdoblja u kome imamo povlasticu da živimo.

 

FS: Kroz vaša dela neretko se javlja pogled očima čitalaca. Ljubitelji loše književnosti ili oni koji nemaju naviku da uopšte čitaju, suočavaju se sa svojim gresima, ali i dobijaju priliku da se iskupe. Mislite li da je nedostatak čitalačke kulture poguban za razvoj ličnosti i čovečanstva i da li su se prilike u tom smislu zaista pogoršale?

ZŽ: I ovo može izgledati paradoksalno, ali nikada se nije više čitalo nego danas. Naravno, nesravnjivo je veći broj onih koji ne samo što ne čitaju nego se i diče nečitanjem. Ne treba, međutim, očajavati zbog toga. Svako ima pravo, a mnogi i priliku, da straće svoj život onako kako im se ushte. Živeti u dvadeset prvom veku, a ne pročitati obilje remek-dela svetske književnosti koje se jeftino nudi ravno je duhovnom samoubistvu. Ali u prirodi je stvari da ova jednostavna istina stiže do srazmerno malog broja ljudi. Srećom, na ovoj planeti ima nas preko šest milijardi, tako da je i mali postotak od tog ogromnog broja takođe veliki broj…

FS: Osim na stvaralačkom polju, aktivni ste kao i prevodilac, ali i privrženik sveta nauke. Nedavno ste napisali predgovor za sjajnu knjigu Milana M. Ćirkovića “Artefakt za svemirsko putovanje”. Smatrate li da ste tada bili učesnik u nečemu jedinstvenom što će tek imati širokog globalnog odjeka i da li je za Vas nauka kao takva i dalje nadahnuće i vera u bolje sutra?

: Odavno sam prestao da prevodim, ali sam iza sebe ostavio ne baš mali opus od sedamdeset prevedenih knjiga. (Koliko je uopšte Srba koji su pročitali – ne preveli – sedamdeset knjiga?) Napustio sam ovaj posao u vreme kada je počeo njegov najdublji sunovrat. Poslednje o čemu mare novokomponovani izdavači jeste kvalitet prevoda. Danas se tim dičnim poslom bave uglavnom polupismeni diletanti koji dobijaju besramno niske honorare za besramno rđav posao. Prosečan kvalitet prevedenih dela u naše vreme ne može se ni uporediti s onim iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Što se nauke tiče, trudio sam se u svoje vreme da prevodim ili objavljujem značajna dela iz ove oblasti. Nadam se da je to ostavilo nekakvog traga…

 

FS: Tokom poslednja četiri meseca dali ste profesoru Majklu Morisonu s Univerziteta u Oklahomi svoj do sada najobimniji intervju. Posredi je jedan od delova temata o Vašem pisanju koji će se pojaviti u novembarskom broju uglednog i referentnog američkog časopisa visoku književnost “World Literature Today”. Profesor Morison napisao je i iscrpnu studiju o Vašem proznom opusu, kao i prikaze vaše poslednje dve knjige, a tu je i iscrpna bibliografija. Da li će ovaj izuzetan temat, kojim može da se podiči tek malo pisaca na svetu, biti dostupan i kod nas?

: Neće, razume se. Koga to ovde zanima? Ponudio sam, recimo, “Politici” da nešto objavi od toga, ali tamo su mi otvoreno kazali da ih “ne zamajavam”. To je ipak ozbiljan dnevni list, ne bave se oni takvim trivijalnostima kao što je “World Literature Today”. Nije ovo nipošto prvi put da upravo “Politika” postupa tako prema meni. Ali strpljenja. Na kraju sve dođe na svoje mesto…

 

FS: Već nekoliko godina radite i kao profesor kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Da li vam je rad sa mladim ljudima, budućim piscima, ukazao na neku novu perspektivu u književnosti ili u životu uopšte, barem koliko je njima rad sa Vama?

ZŽ: Veoma je izazovno raditi s mladim, budućim prozaistima. Mislim da imam čemu da ih naučim, a i samome mi koristi iskustvo koje stičem kroz kreativno pisanje…

Prikaz knjige “Pet dunavskih čuda”

Kada težina sveta postane prevelika, svako ima svoj način kojim se bori protiv toga. Utočište u umetnosti nije, nažalost, čest vid borbe, iako je do dana današnjeg to čovekov najuspešniji izum za suočavanje sa svekolikom stvarnošću. Čuvar, serijski ubica, kompozitor, beskućnici, šaptačica, prostitutka, redovnica, pa čak i jedan ptičar, između ostalih, u sledu događaja na rubu teatra apsurda dokučuju levijatansku moć koju umetnost nudi u trenucima kada se čini da sve visi o koncu. “Pet dunavskih čuda” jeste, stoga, magijski splet sudbina dotaknutih najbožanskijom ljudskom delatnošću, u pet gradova na isto toliko kulturno raznolikih podneblja – potvrda da su ljudske radosti i patnje odveć opšte i slične da bi im naudile veštački nametnute barijere i granice.

Uporište na koje uvek možete računati u Živkovićevim delima jeste izbrušen, sveden, pitak i jednostavan jezik. Uz to, tu su duboko prožimanje stvarnog i nadrealnog u njegovim delima, gotovo nevidljiva prelazna linija između trenutka kada svakidašnje prerasta u nemoguće, kao i razrastanje fabule na nove tokove nalik vrlo opipljivom snu. Poput jedva vidljive naznake obrisa na dalekom obzorju, celina svake od priča postepeno se razotkriva, tvoreći potpuno novu kulisu za vrhunac svakog od pet vrsnih svetova ove knjige, međusobno različitih ali ipak dopunjujućih.

Svaka od priča-čuda ima svojevrsni atmosferski i motivacijski oslonac – u prvoj, to je gotovo detektivski siže u službi umetnosti. Drugi most stecište je različito opterećenih likova u potrazi za iskupljenjem u vrlo “linčovskom” ambijentu…Treći, pribežište onih kojima je preostala samo težnja ka duhovnom uznesenju. Četvrti je groblje uspomena i zloslutnog obećanja utehe, a peti, nama traumatski blizak, put je ka izbavljenju pod teretom velike blizine smrti. Sam Dunav, kao poprište fantastičnog, u svoj svojoj veličini i značaju ne zauzima previše mesta u svesti čitalaca, jer to nije ni neophodno – poput vazduha koji dišemo, reka je neminovnost koja se podrazumeva i baš u tome i jeste čarolija nenametljivog prisustva najvećeg evropskog vodenog toka kao pozadinskog junaka ovog romana. Estetski utisak romana izvrsno je saobražan psihološkom, i obrnuto – koliko god je vođen piščevim nesvesnim, toliko i čitaočeva imaginacija učestvuje u dočaravanju veličanstveno nepredvidivih vinjeta, čak i pre nego što postane svestan maglovite staze kojom se uputio.

Valja pomenuti i da slikovitosti ovog romana veoma uspešno doprinosi kvalitetan likovni izgled knjige. Grafički uvod u svako čudo izuzetno je zanimljivo rešen slojevima preklapajućih slika na pausu.

Svako tumačenje proznog dela neizvestan je poduhvat, upravo zato što je ono nesvodivo po svojoj prirodi. Lepoti, zapravo, nije potrebno nikakvo tumačenje. Stoga ovaj prikaz treba shvatiti kao odu jedinstvenoj, raskošnoj vrsti književnosti u okeanu banalnog – u istom smislu u kome je ceo Živkovićev opus verna oda mašti, nesvesnom i lepom.

 

Bibliografija:

Četvrti krug (1993)
Vremenski darovi (1997)
Pisac (1998)
Knjiga (1999)
Nemogući susreti (2000)
Sedam dodira muzike (2001)
Biblioteka (2002)
Koraci kroz maglu (2003)
Skrivena kamera (2003)
Vagon (2004)
Četiri priče do kraja (2004)
Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005)
Most (2006)
Čitateljka (2006)
Amarkord (2007)
Poslednja knjiga (2007)
Esherove petlje (2008)
Pisac u najam (2009)
Pet dunavskih čuda (2011)

www.zoranzivkovic.com

intervju vodio i prikaz knjige napisao: Andrej Vidović