Danilo RadojčinGames People Play

Online serveri i život na njima

Svako ko je ikada seo za računar sa namerom da se igra u jednom trenutku je osetio nedostatak izazova. Single player je uvek zabavan, ali gubljenje vremena sa ljudima koji gube vreme je neprocenjiv osećaj. Poštujući dobru staru srpsku izreku da svaki čovek mora da ima svoju kafanu i svog konobara, slična stvar se desila i u virtuelnom svetu… Samo na globalnom nivou. Ne samo da se desila, nego se aktivno dešava već jako dugo.

Sećam se, pre nekih 8, 9 pa i više godina (već je došlo do toga da mogu da se razbacujem ovakvim ciframa, nažalost) sa drugarima iz odeljenja sam otkrio kompjuterske igraonice. Tada to nisu bile fensi zgrade sa računarima koji su prejaki i za FBI, tada su stvari bile mnogo jednostavnije… Prčvara od nekih jedva 20 kvadrata, ručno sklepan sto i par računara. Rezervacije za subotu uveče si dobijao ako prodaš bubreg, kevu, ćaleta, sve sličice sa albumom, psa, mačku i loptu za basket. Onda uđeš u uži krug finalista koji se prvo vade iz šešira pa se onda stave u bubanj i na kraju se od par izabranih izvlači jedan dobitnik. Tako je to bar nama tad delovalo… Ali ti trenuci čistog užitka kada sedneš za komp sa svojim drugarima i kreneš da se mlatiš po bespućima virtuelne stvarnosti su definitivno bili neprocenjivi. Vremenom ti dosadi da igraš stalno sa istom masom, pa promeniš igraonicu. Onda promeniš i ostalih 7. Igraš sa svima, sve ti dosadi nekako. A onda dobiješ ADSL pod obećanjem da ćeš učiti mnogo više, popraviti keca iz geografije i da ćeš svaku subotu ujutru da usisaš sobu. Držiš se ti toga neko vreme. Popraviš keca. Usisaš sobu po koji put, a onda instaliraš neku igru tipa Counter Strike, Battlefield, Call Of Duty, World of Warcraft, DOTA, ili bilo šta tome slično. Bekrajni virtuelni univerzum se samo slatko nasmeje i prihvati novu žrtvu.

Gomila servera, tona ljudi, svi različiti, svi novi i svaki minut igranja je drugačiji. Vremenom nađeš par servera koji ti se sviđaju i kreneš da cirkulišeš tuda. Sa par te banuju, jer misle da si čiter. Na druge ne ideš jer „znaš“ da su puni istih. I dok ti tako lepo sortiraš svoj ukus, istražuješ bespuća interneta, sasvim slučajno ti se dogodi da naletiš na ONAJ server. Server na kom UVEK ima nekoga, na kom su UVEK super ljudi, na koji odeš da uživaš, da se virtuelno družiš, ali i da ozbiljno igraš. U početku si sumnjičav, ono, voliš da igraš tu, ali nećeš da se obavežeš. Onda počne da ti smeta komunikacija na drugim serverima. Počne da ti fali masa koja igra na „tvom“ novom serveru. Posle određenog vremena shvatiš – ovde je cuga najbolja, konobar je legenda, dovde stižem za 2 minuta, a i gazdina ćerka je stalno tu, gde ćeš bolje?! Uf, izgleda da sam malo zamenio teze, ali nebitno – shvaš poentu. I onda se opustiš, visiš na tome serveru, počnu da te cimaju sa drugih što se ne pojavljuješ. „E, ‘de si matori, nema te na serveru, a neki klinci baš hoće klanski, aj naleti, svako veče smo tamo od 8 pa nadalje“, ili „Brate, mojne da te nema sutra, ‘oće neki likovi da prave reprezentaciju“ i tome slično. Ali tebe to više ne privlači, našao si svoje mesto pod suncem. Jedino što ti tad preostaje kao virtuelni cilj, to je da postaneš stalan član ekipe. A za to treba jako tvrda pozadina – sati i sati igranja online. Jedna igra. Jedan server.

Sad, ovde moram da zastanem i objasnim da nisam osoba koja će da umre za računarom zbog igrica (mada sam par puta bio blizu). Ne mislim da je tačna ona: Socijalni život je opravdanje za ljude bez soc mreža i igrica. Volim ja ekipu, zezanje, muziku, ekstremne sportove (visok, lep, zgodan, pametan, prodaje se veoma povoljno), volim i da popijem ponekad, sve ja to volim. Ali (ovo ali nekako uvek uništi sve prethodno navedeno) volim i igre. Pogotovo (da ne kažem isključivo) PC igre. PC online multiplayer igre. Uživam da blejim na netu sa ekipom i igram. Na to bi moja tetka rekla „Bolje i to nego da kradeš bicikle i prodaješ ih na delove“. Ja se potpuno slažem sa njom.

Online serveri su mesta za „izlazak“ gejmerima. Kao što ljudi odu na kafu, u klub, restoran (ne daj Bože splav), i uprkos činjenici da nas svi doživljavaju kao potpuno asocijalne, nekomunikativne promašaje prirode, mi smo svi u stvari deca u duši. Igramo se, družimo se, pružamo podršku jedni drugima i trudimo se da se uvek razumemo. Moja virtuelna kuća je trenutno najbolji srpski Counter Strike: Source server – Rebellion. Ima nas cirka 150 koji smo stalni članovi i deo tima, i još gomila zgubidana kao što smo mi koji redovno vise sa ekipom. Redovno pravimo okupljanja, i to ova balkanska (sa prasići, jagnjići i čukanjčići), i dovlačimo ljude iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Makedonije, cele Srbije. Zapijemo se, nabokamo se i prepričavamo „ratne priče“ sa servera. Raspon godina od 10 do 50, i svi se međusobno poznajemo kao da smo godinama ortaci. Ljudi kažu da će nas internet odvojiti upravo od toga, ja to nisam primetio.

Ekipa sa servera ti dođe kao ekipa za kafanu. Ima ljudi sa kojima jednostavno ne možeš da piješ (a da neko ne završi u obližnjoj bolnici). Isto tako ima i ljudi sa kojima ne možeš da igraš. A server koji si izabrao je isti kao i ona tvoja omiljena rupa gde uvek redovno pustiš vodu u klonji, ostaviš 50 dinara bakšiš, kažeš konobaru šta ćeš piti čim uđeš, da ga ne šetaš bezveze i imaš bar 20 priča vezanih za tu rupu. U svakom slučaju – dokle god imaš nekog da te pošalje u krevet, pa makar i taksijem (ili te previše puta rokne na serveru) sve je ok. Admini i konobari – laka vam noć. ‘odo da pijem po serveru.

Do skorog igranja.

Autor: Danilo Radojčin