Danilo RadojčinGames People Play

Gamerska „gajba“

Postoje neke priče o tome kako su gejmeri asocijalni, debeli, bubuljičavi, nezreli likovi, koji čitav svoj život provode sa roditeljima, potpuno nesposobni za život kada isti napuste ovaj svet. Uglavnom sama reč gejmer izaziva sličnu asocijaciju kod većine ljudi. Odmah u startu moram da raščistim neke (da ne kažem vekovne) nepravde kod gorepomenute priče. Prvo i osnovno: kako osoba koja dnevno upozna (doduše virtuelno) i do 100 ljudi može da bude asocijalna? Drugo: zašto moram da živim sa roditeljima da bih bio gejmer? I treće: jesam li ja gejmer i mogu li to da budem ako sam mršav, kao što jesam (da ne spominjem nedostatak „karfiol“ face)?

Dakle, odmah u startu su pobijene skoro sve postojeće teorije o gejmerima kao bićima iz pećine. Roditeljske pećine. U nedostatku mašte, dozvolite mi da vam objasnim kako izgleda kuća, tj. u mom slučaju stan, u kom žive gejmeri.

Još od ranih dana osamostaljenja igre su bile jedan od najvažnijih faktora u samom stanu (u daljem tekstu poznatom pod nazivom gajba). Uz pomoć istih se određivalo ko će da pere sudove, ide u prodavnicu, usisava sobu i tome slično. Najgora stvar koja je mogla da vas zadesi je da posle pijane žurke u totalnoj katastrofi od nereda dobijete cimerov izazov za partiju Counter Strike-a. Gubitnik sređuje stan. Isto veče. Nažalost.

Srećom, Counter mi je uvek išao solidno, pa sam uspevao da izbegnem slične obaveze. Onda je usledio period hibernacije, budući da su sledeći cimeri mnogo više voleli RPG od FPS igrica, za razliku od mene, tako da sam u gorepomenutim situacijama završavao sa sunđerom i zogerom u rukama. Posle toga smo razvili drugačiji kompetativni momenat – single player igre iz prvog i trećeg lica. Ko poslednji „počisti“ igru na svih 100% neće se baš usrećiti. A onda je došlo do zamora materijala. Igre sa kartama i kockicama, kruženje po stvarnom svetu i druženje sa ljudima iz okoline su malo usporili gejmerski duh našeg dragog brloga. To i činjenica da su se stanari stalno smenjivali. Naravno, gejmer ne bi bio gejmer da ne dođe do toga da posle određenog vremena opet završi do grla duboko u raznim igrama sa sebi sličnim ljudima – pa se posle ove nepredviđene pauze u stan doselila grupa ljudi koja zaista voli igre svih vrsta, bilo da su one sa konzola ili sa PC-a i čarobno kolo sreće je nastavilo da se vrti.

Trenutna situacija je poprilično smešna, a u isto vreme i zabrinjavajuća, jer je gajba opet puna. Ljudi koji trenutno tu obitavaju (stalno ili privremeno, nebitno je) OBOŽAVAJU video igre. Jedini problem u celoj priči je posedovanje samo jednog jedinog računara. Samim tim jedine igre koje mogu da se igraju bez mnogo cimanja, i oduzimanja međusobnog vremena su Wormsi, slaganje pasijansa i povremeno gledanje dokumentaraca i klipova sa voljenim igrama. Sudovi se peru po dogovoru, a i stan se sređuje po istom principu. Nema tu ništa loše, ali sa vremena na vreme se zapije, otvore se razne priče i ekstremno je primetan nedostatak sati provedenih u nekoj igrici. Ljudi koji se zateknu tu, u toku setnih priča (volim sex i rado ga se sećam, samo vezano za igre) stiču utisak da je naša jedina zajednička tema za razgovor virtuelni svet. To i kad ćemo opet da se pogazimo do neprepoznatljivosti (šta ćete, gasimo tugu opijanjem). Čak i kada se ukaže prilika da bilo ko od nas zaglavi par sati u omiljenoj pozi sa mišem i tastaturom u rukama, uglavnom je preskačemo svesni potencijalnih rizika. Mislim, zamislite da ja sad odem na server, zabodem tamo par sati, naubijam se svega i svačega i u trenutku najvećeg uživanja cimer upadne u sobu da proveri facebook. Mislim da bi se odnekud začula dramatična muzika i da bi međusobni pogledi u potpunosti objasnili situaciju… „Oh, It’s on now!“ momenat bi sigurno usledio. Svesni tog rizika, povremeno se poubijamo igrajući crviće i nastavimo da se socijalizujemo gledajući filmove, serije, dokumentarce i igrajući karte. U suštini, živimo studentski.

E sad, Frojd je ustanovio da svaka osoba ima svoj id, ego i superego. Nije imao prilike da upozna nijednog gejmera (možda zahvaljujući činjenici da se gaming razvio tek krajem 20. veka, a možda je jednostavno bio lenj), jer da je upoznao makar jednog od nas – shvatio bi da to nije sve. Pored ida, ega i superega, naša vrsta poseduje i gejmingego i gejmingsuperego. Da pojasnim – svako od nas, iole ozbiljnijih zaljubljenika u virtualne svetove ima svoju posebnu ličnost koja je zadužena za igranje i svoju posebnu predstavu o tome kako bi ta ličnost najbolje igrala igre. Sad, kad tri cimera, mlada, puna životne energije, posle par, hmmm, „veštačkih ohrabrivača“ (moram da tražim nove izraze da ne ispadne da smo svi problematični alkoholičari, ili ne daj Bože, nešto još gore) sukobe svoja 3 gejmingsuperega, dolazi do eksplozija sličnih onima u filmovima Majkla Beja (ko nije gledao, nije ništa propustio). Problem je u tome što je jedan cimer neverovatno iskusan i upućen, aktivno uključen u razvoj srpske gejmerske zajednice i naučio je drugog skoro svemu što ovaj zna. Taj drugi je, sa druge strane, skupio malo drugačija iskustva i vremenom razvio svoj ukus koji se ponekad kosi sa ukusom ovog prvog, a treći ima svoj gejmerski svet i poprilično je tvrdoglav. Moram da naglasim da se nikad ne svađamo. Tu jedino ispaštaju sudovi, prašina, prljav laminat, miris stana (zbog neizbačenog smeća,naravno) i slučajni prolaznici koji se zateknu u takvoj raspravi. Doduše, slučajni prolaznici muškog pola uglavnom nemaju problem sa slikovitim raspravama, ali oni retki pripadnici lepšeg pola imaju tendenciju da poplave oko vrata zbog toga koliki smo daveži. I onda se mi dozovemo pameti, promenimo temu, nastavimo da uživamo u čarima socijalizacije sa drugarima i drugaricama, puštajući naše gejmerske ličnosti da ključaju u sebi. Pod ostaje neusisan, sudovi se operu onog momenta kad su nam potrebni, a smeće se baca čim nam građevinari u komšiluku pozajme viljuškar (kran smo upotrebili sam jednom). Frojd bi imao svašta da kaže za nas da je danas živ. Doduše, Frojd bi generalno imao svašta da kaže o današnjem društvu, tako da se ne uzrujavam previše, ali ono što ja hoću da kažem je mnogo direktniji pristup celom ovom socijalno-psihološkom problemu. Sve se svodi na samo jedno pitanje – ima li neko na zajam dva računara, dovoljna da „poteraju“ Counter Strike: Source? Može i 1.6, samo da se spojimo u LAN na kratko…

Do skorog igranja.

autor: Danilo Radojčin