Andrej VidovićKnjiževni Klub

Izvan ovog svemira: “Nekronomikon” H.F.Lavkrafta

Hauard Filips Lavkraft (Howard Phillips Lovecraft, 1890-1937), jedan je od najvećih arhitekata domena strave u fantastičnoj književnosti XX veka.

Nikada, ili makar odveć retko, snaga, veličina i magnituda opusa poput Lavkraftovog naiđe na odgovarajući odjek za života njegovog tvorca. Ignorisan, gotovo prezren od savremenika, bio je žrtva jedne od svojih fascinantnih protivrečnosti – odgojen i obrazovan na klasičarskim vrednostima koje je brižljivo negovao, stvarao je u oblasti potpuno suprotstavljenoj njima za koju je malo ko od savremenika mario. Apsolutno niko u tim danima njegove borbe za opstanak pisanjem za tada izdanja trečerazrednog značaja, Weird Tales i Amazing Stories, nije mogao da predoseti stravično veliki uticaj koji će izvršiti na pop-kulturu budućnosti: muzičari, umetnici, reditelji, spisatelji…legije njih klanjaju se na oltaru Ktulua koji je za njih osveštao enigmatični antiheroj iz Providensa.

Traumatično iskustvo iz detinjstva kada mu je otac bio hospitalizovan u mentalnoj instituciji usled rastućeg ludila ostavilo je velikog traga na njegovu kreativnu žilu. Motivi rastrojstva i lakoća gubitka veze sa samim sobom su neretko prisutni u njegovim delima. Urođeno povučen u sebe i bolešljiv (vrlo “kafkijanske” građe), sklon vrlo vividnim snovima koji su mu opterećivali (ali i bogatili) duh, sve svoje strahove i mračne čežnje pustiće sa lanca za svog kratkog života i generacije potom podilaziće žmarci od njegovih nokturnih propovedi, dubioznih nagoveštaja nečega opasno pogrešnog u etru oko nas…

“That is not dead which can eternal lie/And with strange aeons even death may die”

Logično je, onda, što je skup tako jedinstvenih odlika ovog “pesnika ponora” ustanovio jednu novu fizionomiju književnosti strave i užasa: kognitivni horor – prozaistički, možda najuzvišeniju vrstu horora.

Nasuprot školi očigledne strave tzv. “telesnog horora” nad unakaženim, krvoločnim, bestijalnim prizorima i oblicima života, stoji kognitivni horor kao filozofski oblik kosmičkog užasa. Pod njim se podrazumeva promišljanje o jasnoj ili nejasnoj kosmičkoj pretnji nadvijenoj nad krhkoj i smrtnoj čovekovoj ljušturi; misao o tome da je nešto toliko nesaznatljivo, neminovno i nemoguće sprečiti da dela kroz nevidljivi spektar čulnosti (“Sa one strane“) ili kroz genetski kod od kojeg nema bega (“Senka nad Insmutom“). Lavkraft je čoveka konačno izmestio i iz poslednjih antropocentričnih kapsula, dajući mu tek uzgrednu i beznačajnu ulogu u velikoj predstavi kosmosa – što je gledište prilično nepopularno sa početka XX veka. Kosmički horor je utemeljen u sve većoj decentralizovanosti čoveka u kosmičkim aferama – pred njim i njegovim sitnim interesima, svemir je bolno indiferentan.

Nakon filozofije, razmotrimo estetiku Lavkraftovog pisanja. Atipično je bilo tada, a možda još više i danas, da spisatelj jednog žanra skrajnutog na jeftini tisak “petparačkih” magazina stvara pod tako jakim uticajem klasičarke škole. Zvukom gotovo poetski lepim i eruditskim pružio je jedno uspelo protivrečje tematike i načina na koji se o njoj piše. Konačno, njegov najveći učitelj i duhovni guru bio je otac gotskog horora, Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe), čovek proslavljen po svom bogato istančanom i pedantnom silu. Lavkraft je podjednako uspešno pisao slikama, koloritnim sinemaskopima jarosne, natprirodne odmazde i tmine.

Iako izuzetne ogirinalnosti, ni Lavkraftovom delu ne fali obavezne doze bizarnih abominacija, natprirodnih entiteta i avetinjskih prikaza – ali, i tu postoji jedna “kvaka”. Nijedno od njih ne stoji za sebe kao element zaprepašćenja ili direktni donosilac propasti, već tek kao personifikacija mnogo suštinskije jeze koja dopire iz neodređenog pravca, senka “ruke sudbine“. Lavkraftovi zlodusi imaju poreklo, začeće, funkciju i, tek ponekad, objašnjenje svog prisustva i nikada nisu puki slučaj deus ex machina, koji se niotkud pojavljuje i izvršava plitku funkciju zastrašivanja. Od takvih banalnosti Lavkraft je među prvima napravio otklon, što ga i čini tako relevantnim i vanvremenim.

Lavkraft je bio zvučan protivnik praznoverja i pobornik razuma i nauke (čak je bio osnivač jednog amaterskog astronomskog udruženja), ali ne jednostran, već svestan potencijalnog cveta propasti koje može izklijati iz zrna nekontrolisanog entuzijazma i zanesenosti razumom. Svestan nesposobnosti ljudske zrelosti da sledi materijalni napredak, nemali broj puta je svoju književnu oštricu kalio na tom svom predosećaju da čoveku nije dato da dosegne svetlost zvezda. Da je u našoj srži previše toga podložnog uništiteljskim nagona. Simbolički i metafizički, sve te pakosne paralelne nestvarnosti koje su tu da nas satru, samo su gnusne materijalizacije naših vlastitih posrnuća – žig “palog anđela” u raljama zemaljskog pakla.

Nekronomikon” kao mitski, ali i u potpunosti fiktivni grimoar za prizivanje pradavnih zabranjenih sila, ima izuzetno složenu istoriju koja obuhvata nekoliko kultura. “Originalno” je sačinjen od strane arapskog pesnika Abdula Alhazreda (pod prvobitnim nazivom El Azif) bio je manifest njegovog ludila koliko i testament navodnih morbidnih čudesa Crvene pustinje. Nakon prevoda na grčki i latinski i papskih zabrana dospeva do najvećeg mistika engleskog dvora, Džona Dija, koji ga prevodi na maternji jezik. Posredi je, dakle, jedan od najuverljivijih i najpotkovanijih falsifikata u povesti literature.

Odabirom dvadeset priča za ovu kolekciju uspešno je obuhvaćen svaka moguća raznovrsnost: tematska, atmosferska i idejna. Uzete su i priče koje se globalno smatraju Lavkraftovim najpopularnijim, ali i one nešto opskurnije a podjednako velike (a možda i veće) vrednosti. Konačno, nekolicina priča je po prvi put objavljena na srpskom jeziku – među njima “Muzika Eriha Zana” (ambijentalno nenadmašna novela o neiskazanoj pretnji nadvijenoj jezivim violinskim podsticajem), “Dagon“, “Festival” i jedina Lavkraftova priča sa dominanto naučno-fantastičnim karakterom, “U zidinama Eriksa“.

Konačno, koliko Lavkraftu dugujemo za njegov unikatan i istorijski pristup žanru strave i užasa, ništa manju hvalu ne zaslužuje i priređivač ove izuzetne zbirke, Dejan Ognjanović. Dobro osmišljen, neopterećujuć prolog o promisli iza izbora priča, odličnom likovnom pristupu, kritici i dobronamernom savetu čitalaca, služi kao aperitiv koji svaku eventualnu neodlučnost da se upusti u avanturu čitanja razbija na paramparčad. Osim izvrsnog poznavanja gotskog horora (radio na magistarskoj tezi koja se ticala takvih motiva u delu E.A.Poa), za jednu ovako podrobnu i temeljitu analizu potrebno je i biti veliki zaljubljenik u temu – a Ognjanović to jeste. To je najuočljivije na primeru briljantno iscrpne kolekcije dodataka, pogovora i napomena koje do krajnjih mera razotkrivaju mitos i dugovečno nasleđe divergentnih pojmova i kultova koji su podigle temelje Lavkraftovog zdanja. Ništa od toga ni za jotu ne razvejava niti demistifukuje zastor magičnog i fantastičnog u njegovoj prozi – naprotiv, pruža nove uglove njenog tumačenja i čini je još veličanstvenijom u svoj procesiji izvanredne upotrebe galerije likova, božanstava i mističkih pojmova i datuma. Ignorisanje uvoda, dodataka i kratkih pregleda svake od priča koje im prethode bio bi smrtni greh protiv ovakvog izdanja, jer je sve od navedenog neophodno za gestalt knjige kao vezivno tkivo za funkcionisanje organizma.

Vanserijska posvećenost priređivača bi trebala da bude svetionik ostalima kako od ideje nastaje poduhvat. Malo je reći da ovakav rad, u ovom žalosnom trenutku po naše izdavaštvo, zaslužuje samo divljenje i aplauze. Celovitija i poptunija zbirka priča jednog od najmanje dovoljno cenjenih virtuoza pisane reči i atmosfere od ove je teško zamisliva. Nema sumnje da se u bližoj budućnosti neće javiti potreba za njenom revizijom – nad H.F.Lavkraftom je ispravljena svaka naneta nepravda iz prošlosti.

Obratiti posebnu pažnju na priče: “Hram”, “Muzika Eriha Zana”, “Senka nad Insmutom”, “Boja izvan ovog svemira”, “Zov Ktulua”

Izdavač: Everest media
Godina izdanja: 2008
ISBN: 978-86-7756-000-3
Format: 24 cm, tvrd povez
Tiraž: 2000
Broj strana: 605

autor: Andrej Vidović