Boje IndijeMaja Ko

Dan drugi – Prvi pogled na Himalaje

Još jedna stranica iz putopisa “Boje Indije” pred vama.

 

06.03.2011. 

Celu noć sam provela u polusnu, svesna da spavam i budim se na mahove, osećajući zujanje motora i ljuljanje autobusa. U neko doba shvatam da je zanošenje u stranu postalo jače i zaključujem da su sigurno počele krivine. Mora da se penjemo na Himalaje. Ali nemam snage ni da otvorim kapke, a kamoli da pomerim zavesu. Napolju je i onako mrak.

Negde oko pola sedam budi me svetlo – upravo u trenutku kada su se iza šumovitih brda mogli nazreti prvi snežni vrhovi. Moj prvi pogled na Himalaje! Neprocenjivo!

Iza niza plavičastih planina, moćni beli vrhovi sjaje se na jutarnjem suncu, tako magični, opčinjavajući… Ali nekako bliski, kao kada ponovo sretneš nekoga ko ti je jako drag… Oduvek sam volela planine.

Uspinjemo se oštrim krivinama kroz siromašna obodna naselja Daramshale. Rano je jutro i sve je pusto. Većina radnji, nanizanih sa obe strane ulica, zatvorena je limenim roletnama. U autobusu, tišina. Kao da su svi zadržali dah dok radoznalo gledaju napolje.

Konačno, izlazimo iz autobusa, pomalo u neverici: ‘Znači to je to, McLoud ganj – stigli smo!’. Prelazimo preko trgića gde se spajaju sve tri ulice, koje postoje u tom malom mestašcu, idemo jednom od njih skoro do kraja i spuštamo se neverovatno strmim i raspadnutim kamenim stepenicama. Naš guesthouse je u belo okrečena kuća sa zelenim detaljima, sastavljena od više povezanih krila, sa natkrivenim terasama i stepenicama koje ih povezuju. I sa dva lepa dvorišta sa pogledom na planine. Sve sobe imaju izlaz na terase, koje okružuju kuću. Međutim, u sobama je hladno, prozori se ne zatvaraju, a i kad se zatvore, ne dihtuju. A noćas će biti samo šest stepeni!

Stojim na terasi ispred sobe i udišem punim plućima. Kao začarana, ne mogu da odvojim pogled sa snežnih vrhova. Apsolutno magično! Pomislim: ‘Na Himalajima sam! Još jedan životni san se ostvario!’, i osmehujem se, onako, sama za sebe…

Tri uličice koje čine McLoud ganj sastoje se od niza niskih, jednospratnih kućica, sa prodavničicama suvenira, indijske garderobe i kojekakvih sitnica u prizemlju svake. Sve je šareno a opet, nekako mirno i pitomo. Usporeno. A iznad krovova se uvek može videti neki snežni vrh kako se ponosno presijava na suncu. (Onaj na koji smo trebali da idemo preksutra je Triund, ali je zavejan pa se bez opreme sada ne može. Šteta.)

Fizionomije ljudi i brojni monasi obučeni u bordo, podsećaju da smo u gradiću izbeglica sa Tibeta. Svi na ulici nas otvoreno gledaju u oči, ali bez one radoznalosti kao u Delhiju. Osmehuju se i klimaju nam glavom u znak pozdrava. Kao da nas poznaju, kao da smo dobre komšije već dugo…  Kao da si u komunikaciji sa svima pored kojih prolaziš! Ustvari, tek tu shvataš koliko otuđenja ima tamo odakle dolaziš. I koliko je život na većini mesta daleko od normalnog. Ovde su se čak i stranci uklopili u tu atmosferu, svi su opušteni i dobro raspoloženi. Gde drugo bi ti se neki Evropljanin ili Amerikanac na ulici osmehnuo samo za ‘dobro jutro’?

McLoud ganj - ulica

U povratku smo rešili da preprečimo put pa smo se spuštali se niz kamenjar, prešli preko terasastih zasada žutog cveća, slikali se u istome, preskočili potok i do kuće se uspentrali uz blatnjavo brdo. Ali nekako, kao da još nisam postala sasvim svesna gde sam… Za sada samo radoznalo upijam informacije. Spoznaja ce doći kasnije, pretpostavljam.

Po povratku u guesthouse, neko vreme smo samo sedeli na terasi i uživali u suncu i pogledu. Zatim smo otišli na ručak u jedan od restorančića u glavnoj ulici, ‘Carpe Diem’. Krovna terasa i prava backpakerska atmosfera. Smestili smo se na jastuke oko niskih stolova ispod strehe, i uživali u planinskom vazduhu i fenomenalnom pogledu na snežne vrhove. Jeste da smo, gladni, skoro sat vremena čekali jelo ali – društvo, smeh, pogled na Himalaje… Indija! Hrana fantastična: supa od pečuraka, sočivo, i povrće – u simfoniji začina! Posle samo par obroka, već sam potpuno zaljubljena u indijsku kuhinju!

Posle ručka, poseta hramu u okviru rezidencije Dalaj Lame i sedišta izbegličke vlade Tibeta. Rekoše nam da je Dalaj Lama tu i da će držati predavanje jednog dana, sada u martu. Kao da je najnormalnija stvar da dođeš i sretneš čoveka koji vodi naciju… Pomislim koliko je ustvari ta mala nacija svoju ‘stvar’ podigla na nivo od svetskog značaja! I koliko mi nismo umeli…

Glavna odaja hrama je prepuna boja. Ceo kompleks odiše smirenošću i tišinom. Samo par ljudi se, sa drvenim pločicama privezanim za ruke, bacaju ničice u zanosu molitve…

Vraćam se zamišljena… Imam osećaj da mi je to ‘nešto’ tu, na dohvat ruke, a opet, nekako daleko…

No, šarenilo ulice me je brzo prenulo.

Uveče smo se okupili na krovnoj terasi guesthouse-a. Indijsko pivo ‘Kingfisher strong’ (8%), joint koji kruži i – koliko god neverovatno zvučalo – salsa sa nečijeg telefona (nije bilo ništa drugo). Ispostavilo se da ima više plesača: aktivnih, nekadašnjih i početnika.

Igrala se i salsa i bečki… na obroncima Himalaja, dok su se zvezdanim nebom rasprskavale boje vatrometa povodom Tibetanske Nove godine – potpuno nadrealan doživljaj!

 

Autor: Maja Ko
Photo: Maja Ko