Praktična maštarija

Posmatrajući predmete oko sebe shvatila sam da su ona mala umetnička dela. Svaki predmet dizajniran je da ulepša moj životni prostor i da pojednostavni moje potrebe. Dugo sam razmišljala o procesu njihovog nastanka, ali došla sam samo do nekih površnih zaključaka. Zato sam odlučila da potražim odgovore na svoja pitanja i proširim znanje o stvarima koje čine svakodnevnicu, olakšavaju život i ispunjavaju životni prostor.

Mladi umetnik, student industrijskog dizajna na Višoj politehničkoj u Beogradu, Mihajlo Kitanović (27) bio je spreman da što bolje približi ovu tematiku. Pošto je i sam dizajner umetničkih predmeta, sa kojima je učestvovao na razim takmičenjima i izložbama. Osvojio je značajna mesta svojim zanimljivim izumima, sve u službi kako bi realnost učinio zanimljivijom i podstakao i ljude sa manjkom kreativnosti da maštaju.

Pošto se od kako zna za sebe prihvatio olovke i papira nije ni čudo da je uspešan u svom poslu. Već u obdaništu je učestvovao na prvoj izložbi. U početku je crtao, ali kao je prolazio kroz srednju školu otkrio je svoju ljubav prema dizajniranju predmeta, to je bio prvi korak ka industrijskom dizajnu. Trenutno se bavi enterijerom, pošto je posao u struci teško naći, jer kako kaže na Birou za zaposaljavanje njegovo zanimanje spada pod razno, ali ne odustaje od svoje ljubavi. Svoje radove najčešće šalje na konkurse za inkluzivni dizajn.



Znajući da voli sve vidove umetnosti, prvo sam želela da saznam o njegovoj prvoj strasti, crtanju.

Od malih nogu crtaš. Ali šta najviše voliš da staviš na papir?

Fantaziju.

Koju vrstu fantazije?

Sve vrste fantazije. Volim mitologiju tako da nje najviše ima. Kao mali sam najviše crtao Rokija, ali danas sve sam smišljam, ne bavim se plagijatima. Jednostavno volim da crtam i crtanjem fantazije na neki način negujem dete u sebi. Sva ta mašta je nešto što me održava i tako dočaravam svet na neki drugi način.

Ali pored crtanja baviš se i drugim tehnikama primenjenih umetnosti?


Da. Radim gravure, male skulpture, uglavnom od nekog mekanog materijala. Uglavnom koristim prirodne materijale, a najviše volim drvo. Takođe se bavim i slikanje, mada u radu sa bojama nisam tako vešt pa ću se truditi da na tome poradim. Radim i akvarel, a najviše volim da oplemenim svoj prostor autentičnim stvarima koje pravim od kartona i različitih vrasta papira.

Voliš fantaziju, ali kako predstavljaš realnost kroz umetnost?

Kao umetnik kad uzmem papir i olovku to je više kao vođenje ljubavi. Jer kada krenema sa radom izgubim se, nema me, tek na kraju kada završim vidim šta sam uradio. U borbi sa realnim svetom tražim odgovore oko sebe. Na primer ako imam temu da radim usisivač, luster, stolicu bilo šta prvo razmišljam o tome za koji prostor ću to nameniti. Sva problematika i odgovori su tu samo treba da ih vidiš. Kada to uočim onda predstoji deo između moje mašte, tj taktičkog dela gde analiziram i sklapam sve elemente, i dinamičkog, tj proizvodnje ili finalnog dela.

Koliko sam razumela realnost predstavljaš kroz namenske, funkcionalne predmete?

Da. Prva stvar koju uradim jeste rešim problem funkcije, vršeći analizu za koga je proizvod namenjen. Tako dolazim do rešenja kakav će biti, od čega, kojih boja i sl. Eto na primer stolica za decu mora biti lagana, bez oštrih ivica, određenih boja. Dajem značaj i ekonomiji izrade, trudim se da radim sa materijalima koji če biti pristupačni svima. Ali ako radim multifunkcionalni predmet to zahteva mnogo više analize i vremena za dizajn.Tako da za mene dizajn nije samo projektovanje već i pristup. Slično je kao kada radite biznis plan za neku firmu. Zato bi dizajn definisao kao sistem, skup elemenata u nekoj skladnoj funkciji koji vode do nekog cilja.

Jedan od tih predmeta je i žuta štipaljka (lokator za stvari) za ljude koji su slabovidi sa kojom si učestvovao u projektu „Pokreni inkluzivni muzej“. Koliko vremena je trebalo da nastane štipaljka i čemu ona služi?

To je simpatično pitanje. Bio je poslednji dan za predaju radova, probudio sam se ujutru, rešio sam da je napravim i bilo je gotovo za četrdesetpet minuta. Bukvalno sam završio u minut do dvanest i poslao prijavu i rad. Ne znam tačno kako je došlo do ideje, najverovatnije je ideja za štipaljku za slabovide bio skup mog razmišljanja do tada. Ona treba da pomogne slepim ljudima da se brže kreću ka traženom predmetu ili da u nepoznatom prostoru lakše nauče gde se koja prostorija nalazi.

Da li imaš uzore u polju industrijskog dizajna?

Nemam uzore. Verujem u sebe i u način na koji posmatram dizajn. Ali postoje kreacije nekih dizajnera koje poštujem.

Prošle godine si osvojio treće mesto na Mixeru sa svojim stranicama za fioke, ali ove godine si učestvovao sa jako zanimljivim predmetom, možeš li obajsniti o čemu je reč?

Taj proizvod sam nazvao Trip ili 3-P, pixel, puzzle, picture. On bi trebao da aludira na novu vrstu goblena. Sastoji se od nekoliko stotina malih pločica sa magnetom u raznim bojama, koje bi mogli svakodnevno da se koriste tako što bi se pravile nove slike pomerajući pločice kao mi želimo. Ali obzirom da nije inkluzivnog karaktera nisam prošao, jer uvek postoji mogućnost da mala deca progutaju pločice. Moja originalan zamisao je da taj predmet namenim za neki salon, tj neki javni prostor u kome bi se svakodnevno nešto menjalo. Može da služi i kao reklama. Mada to ne isključuje i kućnu upotrebu.

Šta za tebe znači učešće na Mixeru i kako ocenjuješ taj festival?

Mixer je mesto gde po prvi put svako od nas može kreativno da se izrazi, ali ne samo u dizajnu već u svim oblastima umetnosti. To je mesto gde svako može da pokaže svoj kvalitet, znanje , talenat i veštinu, svake godine to je nov izazov i nova potreba za nalaženjem svog izraza.
Prethodni Mixer festival je bio nedorečen, ima potencijala, ali organizatori moraju da se potrude da ne razmišljaju toliko o profitu već da prvobitnu ideju održe i konstantno rade na njoj. Na kraju krajeva i tu treba kreativnog duha.

Generalno voliš da radiš na proizvodima koji su inkluzivni?

Da, ceo život ću se truditi da razbijam stereotipe i da radim na predmetima za ljude koji imaju bilo kakav problem, a koji takođe mogu da koriste i ljudi bez ikakvih smetnji. Nadam se da ću tim putem probuditi svest kod drugih ljudi o različitosti i toleranciji. Pošto inkluzivni dizajn teži da omogući svim ljudima da imaju jednake mogućnosti, tj da svima bude dostoupno bez obzira na njihove sposobnosti.

Da li trenutno radiš na projektu koji je inkluzivnog karaktera?

To je moj diplomski rad. Kompijuterska kontrolna tabla, koja će po meni biti revolucionarni proizvod ako se dobro prihvati. Ali o tome ne bih želeo više da govorim dok ne bude gotovo.

Kako ocenjujes dizajnersku scenu kod nas?

Dizajnerska scena kod nas jeste bogata, kada se pogleda grafički dizajn, modni kreatori, enterijeristi, ali što se tiče industrijskog dizajna možda samo par osoba treba pomenuti. Ti dizajneri su otišli preko da bi radili u svojoj branši ili učestvovali na konkursima kako bi osvojili nagrade, sa kojima su na kratko bacili svetlo na industrijski dizajn u našoj zemlji.

Kakav potencijal ima industrijski dizajn kod nas?

Potencijal industrijskog dizajna postoji u svakoj državi, a u velikoj meri zavisi od nje same. Ako se ne ispoštuje svakako se gubi i postaje nevidljiv za javnost, kao što je slučaj kod nas. Sa takvim stavom u državi svakom dizajneru je teško, gotovo nemoguće da se kreativno izrazi i postigne zadovoljavajući nivo u svetu dizajna.

Da li bi želeo da dodaš nešto za kraj?

Voleo bih da ljudi više maštaju.

intervju vodila: Bojana Nikitović