Jovana BabićMusic Loop

She’s pretty much what you’re looking for: Selah Sue

Kada biste preslušavali hitove Scorpions-a i Europe ili setove Paul Van Dyk-a i Fedde Le Grand-a, ne biste pomislili da verno imitiraju ni Kiss ni DJ Shadow-a ( i to pod uslovom da uopšte znate da nisu svi sa američkog podneblja, koje je iznedrilo i rok i disk džokeje) već samo da odlično prezentuju svoj talenat. Upravo zato krajnje nefer deluje činjenica da cela planeta gleda sa (nedorečenom) podcenom, ili bar rezervom, belce koji se bave soulom, fankom i regeom. Danas su to žanrovi koje puno pravo da izvode i dalje imaju samo Afroamerikanci (podsetite me na to kad budem pisala nešto o rasnoj diskriminaciji iz drugog plana 🙂 ) ali u jednom trenutku će i taj jaz neminovno izbledeti. Da je tako nešto moguće dokazala je Amy Winehouse, ali kako ona ne bi ostala izuzetak koji potvrđuje nepisano pravilo, svetskoj sceni neophodno je još glasova kojima ne odolevaju ni granice ni norme. Srećom, i svetska scena i roditelji jedne belgijske devojčice imali su istu ideju neophodnog.

Selah Sue

Ona izgleda kao balerina, balerina je želela da bude, i do svoje 12 godine je tako i igrala. A onda je dovoljno odrasla da počne sa preispitivanjem i traženjem sebe, i bila i više nego dovoljno talentovana da svoje misli i strahove pretoči u muziku. Preko nedelje je išla u školu, vikendima svirala u lokalnim klubovima, a svoje melodije kačila na svoj majspejs profil, bez i najmanje ideje i namere da će joj to doneti svetsku slavu. A hoće. You just wait and see.

Sanne Putseys (kako je pravo ime ove čudesne rege devojčice) je sa 15 godina počela da svira akustičnu gitaru, da bi samo dve godine kasnije nastupila na takmičenju Open Mic-avond u svom rodnom gradu (Leuven, Belgija) gde nije promakla čulu sluha organizatora i pevača Milow, koji joj je ponudio da nastupa sa njim. Ubrzo je stigla i do Amsterdama i Pariza (gde su sada njene svirke unapred rasprodate), pošto je nastupala na skoro svim belgijskim muzičkim festivalima, kao i nacionalnoj televiziji. 2008. izdala je EP sa 6 pesama, od kojih se pet 2010. našlo i na njenom albumu Black Part Love. Radi se o mešavini soul-a, hip hop-a, electro rock-a, dubstep-a i ragga a skoro sve pesme govore o prihvatanju sopstvene ličnosti, počevši od naših tamnih strana. Sue je želela da ostane dosledna sebi i svemu onome na čemu je radila pre nego što je Cee-Lo Green pitao da duet sa njom (Please) stavi na svoj predstojeći album, Meshell Ndegeocello producirala njenu pesmu Mommy, a Prince zatražio da otvori jedan njegov koncert u Belgiji, pa se, i pored novog izdanja usled osetno bolje produkcije, u svim pesmama i dalje jasno čuje njena gitara i fenomelna interpretacija. Ona peva o ranjivosti i oslobađanju, i to bi se podjednako jasno čulo čak i kad bi pevala na svahiliju. Porede je sa Lily Allen, Janelle Monae i Norah Jones, a mene lično neodoljivo podseća na I Blame Coco i Nneka (koja joj je i uzor, pored Lauryn Hill, Erykah Badu, Damian Marley i još  nekih) a ono što mi je možda najjača impresija jeste nedvosmislena samouverenost kojom njen vokal odiše.

Selah Sue

Sela Sue studira psihologiju za koju kaže da je dodatno usmerava kako da muzikom izrazi ono što oseća, čime je definitivno skinula veo sa misterije „ko joj to pomaže”, budući da prilično neverovatno zvuči za nekoga ko ima samo 20 godina i apsolutno nikakvih prethodnih veza sa muzikom.

Trenutno je na turneji po maltene svim većim evropskim gradovima, a gde će biti za još par godina kada dodatno sazri i usavrši sve ono čime trenutno raspolaže, ne mogu čak ni da zamislim, ali sam sigurna da bi joj Jamajčani organizovali lep odbor za doček.

autor: Jovana Babić