Književni Klub

Istorija, (auto)biografija i plavo

Oduvek sam smatrala da ćemo bolje razumeti delo koje čitamo ukoliko nam je poznat i neki detalj iz života samog autora. Vremenom, pre čitanja knjige, pročitala bih biografije pisaca, potom mi je to literarno “velikobratisanje” bivalo sve zanimljivije da bi na kraju postalo hobi. Sada pre čitanja svake knjige, pre nego što u glavi sklopim analizu, pročačkam biografije autora, inspiracije za određeno delo, možda i po koji autobiografski element i voliá…tek je onda to prava stvar. Ne dajte se zavarati, svaki autor unosi elemete sopstvenog života i njemu znanih životnih priča u svoje delo, samo što neki to čine sa namerom a drugi opet podsvesno.

Autor čije sam ja delo za ovu priliku namerila da (ob)razložim jeste bestselerovana, multipoznata, ponegde potcenjena Trejsi Ševalije. A zašto baš Trejsi, zapitali bi se neki? Za početak, vodila sam se principom da dame imaju prednost a onda i time da iako ja pretežno čitam muške autore i to ono što se smatra “težim”, Trejsi ipak iz knjige u knjigu opstaje na mojoj polici. Jedan je od retkih ženskih savremenih autora koje cenim. Pored toga, složili se mi ili ne, činjenica je da je trenutno među najboljim (ako ne i najbolji) pisac istorijskih romana. Jako zanimljiv žanr inače, ako pisac poseduje umeće za isti.

Bez straha, molim. Neću pisati analizu knjige sa sve stilskim figurama kao za interpretacije za srednje škole (jeste, moraćete da pročitate sami) već samo imam ideju da vas zainteresujem za ovaj način pristupa delu, ili žanr, ili spisateljicu…ili makar samo za ovaj članak, it’s good enough for me. Dakle, delo na tapetu, Trejsi Ševalije: “Devičanski plavo” (pogađate, u originalu: “The Virgin Blue”). Trejsin debitantski roman napisan ne tako davne 1997. Prvo pa dobro, ja bih rekla.

The Virgin Blue

Krenimo od sižea: Amerikanka Ella Turner seli se u mali grad na jugozapadu Francuske. Umesto zamišljene seoske idile, useljava se u neprijatan gradić i tada počinju da je progone čudni snovi o plavoj boji.  Pokušava da se poveže sa novim domom i gradićem istražujući o svojim precima uz pomoć šarmantnog bibliotekara Jean Paul-a. Istraživanje je vodi do Cévennes-a, izolovanih planina na jugu i rodnog mesta porodice Turner (tada: Tournier).

Paralelno pratimo priču Isabelle Du Moullin, seljančice iz 16. veka poznatije kao La Rousse (La Rousse, franc. – kosa boje rđe, riđokosa) mučene zbog svoje povezanosti sa Devicom Marijom čak i nakon preobraćenja okoline u “Istinu” odnosno Protestantizam od strane Kalvinovih sledbenika. Nakon što je ostala u drugom stanju biva primorana da se uda za moćnika porodice Tournier. Bartolomejska noć šalje talas progona protestanata kroz Francusku te se Tournier-ovi sele u gradić Moutier u Švajcarskoj. Međutim, potresan život Isabelle i njegove tajne niko ne otkriva sve do dolaska Elle 4 veka kasnije. Zaplet, rasplet, kulminaciju i ostale detalje ćete morati pročitati u knjizi a sad bi mogli reći nešto o tome kakva je povezanost ove dve žene (Elle i Isabelle) sa samom Trejsi.

Ako pitate Trejsi da li su njeni junaci autobiografski, ona će vam odgovoriti da jesu ali ne sa namerom, da je pisanje uvek autobiografsko, makar i indirektno i da se kroz pisanje uvek ističe ono što vam u datom trenutku okupira misli. Evo njenog primera: 1993. radila je na istraživanju referenci za izvesnog književnog izdavača. Kako joj je taj posao bio nezanimljiv, misli su joj lutale i počela je da razmišlja o svojoj sestri koja je planirala putovanje do Švajcarske radi okupljanja porodice Ševalije. Trejsin otac je bio Amerikanac ali je emigrirao 1924. Do tada su preci Ševalije živeli u Moutier-u, istom mestu u koje beži naša junakinja La Rousse u 16. veku. Takođe, Trejsi saznaje da su prvi članovi Ševalije porodice rodom iz Cévennes-a, planina do kojih Ella stiže u svom istraživanju u romanu.

Planine Cévennes u Francuskoj

Ševalijeovi su kao i Tournier-ovi nakon masakra nad protestantima Bartolomejske noći avgusta 1572. morali da pobegnu iz Francuske u Švajcarsku. (Mali intermezzo: Ako koga zanima ovaj istorijski događaj a ne čitaju vam se prašnjave knjige iz istorije, sve vezano za isti dosta je lepo prikazano u filmu “Kraljica Margo”. Margo tumači Isabelle Adjani u glavnoj ulozi, koju je otprilike jednako teško gledati koliko i Monicu Bellucci, a muziku za ovaj film radio je naše gore list Brega koji je još jedared relativno uspešno uspeo da plagira sebe samog…no vratimo se mi našim junakinjama.). Ovo porodično okupljanje motivisalo je Trejsi, kao i Ellu uostalom, da istraži vezu i priče koje bi njeni preci sa sobom mogli nositi. Želela je da sazna nešto o njihovim “nadanjima, tragedijama i opsesijama” jer, ma koji razlog da su imali za stalno seljenje svoj emotivni i psihički teret su sa sobom nosili. Na istu ideju dolazi i Ella u samom romanu. No, za razliku od nje, leta 1994. Trejsi stiže do Cévennes-a i ne saznaje ništa o svojoj porodici, međutim nalazi lokaciju za zbivanja u svojoj knjizi kao i glavnu temu iste.

Bartolomejska noć 23. avgust 1572.
Bartolomejska noć 23. avgust 1572.

Nicolas Tournier

 

Slikar koji je živeo u 16. veku, jedan je od slikara Karavađista, poznatih po imitaciji mentorove upotrebe svetla i tame, ekspresivnih gestova i grupe scena koje prikazuje. Zašto je on bitan za “Devičanski plavo”? Pišući knjigu, Trejsi je nasumično odabrala prezime Tournier za svoje junake, kao i plavu boju koja progoni Ellu u snovima. U istom tom periodu, odlazi u posetu Louvre-u gde je videla sliku raspeća na kojoj Devica Marija nosi odoru izuetne plave boje i pomislila: “To je plava boja o kojoj pišem!”

Nicolas Trournier, The Crucifixion with St. Vincent de Paul
Nicolas Trournier, The Crucifixion with St. Vincent de Paul

Pogledala je ime autora i shvatila da joj je do tad Tournier  bio potpuno nepoznat. Bio joj je zanimljiv zbog svih slučajnosti koje su se poklopile sa sadržajem njene knjige te je saznala da je rođen 30 milja od Mountier-a, mesta gde u knjizi završavaju Tournier-ovi a umire u Toulouse-u, 30 milja od mesta gde se odvija život moderne junakinje Elle. Po datumu rođenja, sam slikar je mogao biti unuk Isabelle Torunier što je Trejsi naknadno odlučila da ubaci u priču. No, on naravno nije bio u srodstvu sa njenim likovima ali postaje deo Elline opsesije.

Kada biste pitali Trejsi da li se identifikuje sa likom Isabelle ili Ele odgovorila bi: “Obe, iako nisam opsednuta Devicom Marijom ali volim plavu boju. Takođe. sada se osećam mnogo bolje, ali u početku sam se kao Amerikanka u Engleskoj osećala poput Elle koja se na početku romana doseljava u Francusku.” O liku bibliotekara Jeaun Paul-a kaže: “Ha! On je uobičajena fantazija tamnoputog stranca. Zapravo, inspiracija mi je bio poznank prijatelja poreklom Španac koga sam na kratko srela samo jednom. Često to radim – pozajmljujem osobine i izgled ljudi koje ne poznajem dobro, nikada bliskih prijatelja.”

Dakle, bilo da se radi o 16. veku na jugu Francuske ili 18. veku centra Londona, Trejsi će vam dočarati likove i njihove individualne psihologije tako da ćete imati utisak da ih zapravo i sami poznajete, znaćete kakve cipele nose, dočaraće vam najintimniju atmosferu svakog doma, kompletan svakodnevni život određenog perioda, biljke koje su uzgajane u baštama, arhitekturu, ukus hrane koju su jeli tako da ćete imati utisak da ste je i sami jeli i mirise koje ćete misliti da ste osetili. A sve to bez nepotrebnog rasplinjavanja u 2 do 4 toma, klišea kojima srećom nije sklona, ali i likovima koji će vas osvojiti od trenutka do trenutka i kao protagnosti i kao antagonisti u jednom, baš kao i u realnom životu. Sve u svemu, Trejsi zna šta radi, i radi to dobro. I, nemojte da vas naslov zavara, delo nikako nije “virgin” ali je svakako “blue”.

autor: Aleksandra Hegediš