Šta misliš kad kažem jezik?

Najveći deo dana dok smo budni provodimo koristeći jezik: razgovaramo, čitamo, slušamo pesme, pišemo. Ove radnje visoko su automatizovane i u spontanom govoru ne moramo da razmišljamo kako ćemo sklopiti rečenicu, niti ulažemo preveliki napor da razumemo sagovornika. Ipak, nešto u jeziku sve nas intrigira i čini da o njemu imamo raznolike predstave i predubeđenja, najčešće – pogrešne.

Kao maloj bilo mi je veoma teško da shvatim koncept stranih jezika. Naučila sam da čitam vrlo rano pa sam tako pratila titlove u filmovima i serijama – ali nije mi bilo jasno kako to da neko priča nešto što ne razumem, a to ipak ima značenje. Kompromis sa samom sobom našla sam tako što sam zaključila da svi ljudi misle na srpskom a izgovaraju na drugim jezicima. Ipak, moja teorija pala je u vodu kad sam pomislila da bi tako nešto mogao da kaže i neki Englez za sve ostale – a ja sigurno, bila sam isključiva, ne razmišljam prvo na engleskom!

Izgleda da su strani jezici podjednako zanimljivi i mnogo starijim i ozbiljnijim ljudima od četvorogodišnje devojčice. Škole stranih jezika niču kao pečurke posle kiše, deca pohađaju engleska, francuska i ina zabavišta, a mladi se prosto „takmiče“ ko uči egzotičniji jezik. Znanje stranih jezika nesumnjivo je veoma korisno: dobijamo priliku da komuniciramo s većim brojem ljudi, upoznajemo drugu kulturu, imamo pristup inostranoj literaturi, kao i inostranim vestima i, što da ne, zabavi. Zašto onda, na kraju krajeva, i ne upisati kurs koji vam obećava da ćete progovoriti novi jezik posle samo tri nedelje?

Jedan jezik nije lista reči i njihovih značenja. To znamo iz iskustva: za prevod makar najjednostavnije rečenice nije dovoljno prevesti reč po reč. Jezik čine njegova gramatička pravila. Kad kažemo „pravila“, ne mislimo na nešto čime su nas driblali u školi, poput „glagol trebati mora se koristiti bezlično, ne sme se reći trebam ići“. Gramatička pravila nekog jezika jesu pravila po kojima se u njemu reči kombinuju u rečenice, i ta pravila zna svaki govornik – a da toga i nije svestan. Mislite li da svaki govornik srpskog zna da objekat mora da stoji u akuzativu? Da – i pre nego što je naučio, ako je ikad naučio, šta je to akuzativ. Kad ne bi znao ovo pravilo, ne bi bio u stanju da proizvede rečenicu Jedem kolač, a itekako je u stanju, još od ranog detinjstva. On samo ne (mora da) zna da to pravilo iskaže terminima, ali ga koristi svakodnevno, kao i mnoštvo drugih. Ova pravila nazivaju se deskriptivnim, zato što opisuju jezik takav kakav jeste. Primer deskriptivnog pravila bio bi i „glagol trebati može se koristiti lično“, jer u spontanom govoru koji proizvodimo rečenica Trebamo da pokupimo karte za koncert sasvim lepo funkcioniše. Od deskriptivnih pravila treba razlikovati preskriptivna, koja ne opisuju jezik već preporučuju kako ga treba koristiti. Preskriptivna pravila ponekad se, kao što smo videli u primeru sa glagolom trebati koji se može koristiti lično i bezlično, kose sa deskriptivnim. Naravno, poštovaćemo ih ukoliko želimo da budemo pismeni.

Učenje stranih jezika bilo bi sasvim lako kad bi sva pravila svih jezika bila ista. Ali, veliki „zez“ upravo je u tome: nisu. Ne samo da moramo da učimo značenja reči, već moramo da učimo i pravila sklapanja rečenica sasvim različita od onih na koje smo navikli. A ona se tiču svega i svačega: negde zamenica može da se iskaže, negde ne mora; negde je red reči slobodan, negde nije; negde se negacija pravi ovako, negde onako; i mnogo, mnogo drugih, koja su vam sigurno poznata; da ne pričamo o tome da neki jezici, na primer, ne poznaju „reč“ u smislu u kom je poznaje srpski i drugi indoevropski jezici. I da li je onda moguće progovoriti posle kratkog vremena? Verovatno jeste, ali vaše komunikacione sposobnosti sigurno neće ići dalje od „Koliko košta džemper?“, „Dobar dan“, „Hvala“, „Izvinite“, „Volim te“ i „Srećan rođendan“.

I na kraju, kad savladate sva pravila i usvojite značajan vokabular, nažalost, verovatno se nikada nećete u potpunosti približiti izvornom govorniku. Naravno, ovo ne treba da vas obeshrabri. Uz dovoljno rada i posvećenosti moguće je postići sjajne rezultate. Uostalom, već ste izvorni govornik jednog jezika – možda i dva, ako ste bilingvalni – a u lingvističkom smislu svaki je jezik jednako vredan. Imajte to na umu kad poželite da ste rođeni negde drugde.

 

Autor: Tihana Smiljanić