Književni Klub

Čudno čudo Aleksandre Radičević

„Nils je zažmirio na vrata. Vrata su zažmirila na Nilsa. U jednom mirnom, razvučenom trenutku bez vremena postojala su samo jedna vrata i jedan čovek. Sve ostalo, svet, ljudi, izbrisalo se, potonulo u belu, ljuljuškavu bezobličnost.“

Ispod ovog teksta na zadnjoj korici knjige stoji slika devojke koja ju je napisala. Na prednjoj korici videćete ime Aleksandra Radičević i naslov, koji ne verujem da ćete zapamtiti iz prve – „Čudno čudo gospodina Junasa Ž. Nj. Kotura, čudaka“. Ovaj roman dugačkog naslova deo je edicije „Mladi glasovi“, čiji je urednik Zoran Živković. Takođe je roman prvenac Aleksandre Radičević, mlade spisateljice velikog talenta.

Frenzy Spark: Kako si uopšte rešila da postaneš pisac?

Aleksandra Radičević: Ne mislim da sam se za to sama opredelila, to je neodvojivo od moje ličnosti. Rodila sam se kao piskaralo, pa sam, nadam se, porasla po pisca.

FS: Koliko je bilo teško napisati prvu knjigu? Da li si dolazila u situacije kada želiš da ceo tekst baciš i kada ti se čini da od toga nema ništa?

AR: Pišem zato što u tome uživam, i nije mi dosadno da posvetim tome sate. Samo što, kada se letvice podignu, sati porastu u dane i mesece, i nešto što je u početku bilo poigravanje sa pesmicama i pričama postane ozbiljan rad na nečemu obimnijem. Čudno čudo gospodina Junasa Ž. Nj. Kotura, čudaka nije prva knjiga na kojoj sam radila, ali je prva koju sam završila. Perfekcionista sam i sklona sam tome da ako nešto ne mogu da izvedem kako sam do tančina zamislila, jednostavno ostavim sa strane. Ne mislim da je to uzaludan trud, to je samo način da se osposobim da sledeće knjige napišem bolje. Ipak, ne treba ni ići u krajnost i nikada ništa ne objaviti. Prihvatam da knjiga nikada nije sasvim završena, nego napuštena ili se setim Kafke koji je u svom perfekcionizmu mogao da nas liši divota.

FS: Šta te inspiriše da pišeš i ko su ti uzori iz sveta književnosti?

AR: Nije mi potrebna neka posebna inspiracija da pišem, navikla sam da to radim svakodnevno. Ali pošto ništa ne treba siliti, pa ni umetnost, kada nastupi kriza tražim spas u tuđem stvaralaštvu. Moje biblije su Kami, Saramago, Kafka, Kundera, Pamuk, Kosri. Znam kako bih volela da pišem, a drugi će da prosude koliko sam tome dorasla.

FS: Koje su ti teme (žanrovi) omiljene, šta je to o čemu želiš da pišeš?

AR: Volim pisce, a ne žanrove, jer dobri pisci vas opčine u svemu što rade, zavedu vas i progutaju i kada vas tema ni najmanje ne zanima. Ipak, fantastika je moje grešno zadovoljstvo i moje pisanje je prožeto fantastičnim motivima.

FS:  Koliko je jednom mladom i nepoznatom piscu teško da u Srbiji izda knjigu, s obzirom da većina ljudi kupuje knjige tako što vidi poznato ime ili tako što dospeju na nečiju listu najprodavanijih? Koliko je uopšte teško doći do nekoga ko želi da izda tvoju knjigu?

AR: Imala sam sreće sa prvom knjigom, jer sve što je trebalo da uradim jeste da je napišem. Zato i dalje romantično verujem da ako je nešto dobro ipak pronađe put do izdavača i publike. Ako ljudi kupe knjigu jer je na njoj poznato lice, možda će je kupiti i ako je na njoj lepo lice. Ipak, nisam sigurna da li želim takve čitaoce. Ako dospete na takve liste, mnogi će obratiti pažnju na vas, ali to ne znači da će vas i čitati pažljivo.

FS:  O čemu govori „Čudno čudo“? Šta je ono što si zapravo htela da poručiš čitaocima ovom knjigom?

AR: U knjizi sam se najviše poigravala jezikom, pokušala sam da odredim u kojoj meri psovke ostaju književnost, a kada jednostavno postaju preterivanje. Nadam se da u tom svom pokušaju da napišem groznu knjigu na lep način, nisam prešla tu finu granicu.

FS:  Na čemu trenutno radiš? Da li možemo očekivati nastavak priče o gospodinu Junasu, ili je u pitanju nešto drugo?

AR: Gospodin Junas je pokazao šta je mogao, i sada su na redu neki drugi likovi. Trudila sam se da ovo na čemu sad radim bude drugačije, živahnije. Međutim, izgleda da je drugu knjigu mnogo teže napustiti nego prvu. Ne znam da li zato što sam zadovoljna prvom ili nezadovoljna drugom. Profesor Živković dao mi je lep savet da je nestrpljenje najgori neprijatelj pisca.

Promocija knjige „Čudno čudo gospodina Junasa Ž. Nj. Kotura, čudaka“

FS:  Kakvi su ti planovi za budućnost? Može li se u Srbiji živeti od pisanja?

AR: U Srbiji se sigurno ne živi od pisanja, a ako si mlad i neafirmisan autor tek nikako. Živeti za pisanje se još može pokazati kao pravi poduhvat. Možda su zato mnogi počeli da pišu kasno, jednostavno, tada su imali prave uslove da se posvete tome. Život će uvek pružati izgovore, ali ja ne mislim da se suzdržavam dok moje iskustvo ili prihodi ne budu veći. Ja ću da pišem, pa ću videti gde će me, i da li će me to nekud odvesti.

FS: Šta bi poručila mladim ljudima koji bi želeli da se bave pisanjem? Šta je bitnije – talenat ili upornost?

AR: Bitno je ostaviti sujetu po strani. Svi smo mi bolećivi prema svom radu, ali ponekad je korisno pustiti da vas neko jednostavno usmeri. Na kursu kreativnog pisanja stekla sam neku određeniju svest o tekstu i pisanju. Ja svakako tamo nisam naučila da pišem, ali sam progledala, naučila kako da organizujem svoje misli, kako da se izražavam jasnije. Sa druge strane, koliko treba biti talentovan, toliko treba biti i tvrdoglav. Ako ne verujemo u sebe, zašto bi drugi verovali u nas?

Ako vas je ovaj tekst zaintrigirao i poželeli ste da otkrijete koje to čudno čudo gospodin Junas skriva, Aleksandrinu knjigu možete pronaći u knjižarama zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i knjižarama Delphi. Sebi ćete pokloniti novu knjigu (a knjiga je uvek dobar poklon) koja vas neće razočarati, i pomoćićete umetnost jednog mladog, perspektivnog pisca. Ko zna, možda će prvo izdanje Aleksandrine knjige jednoga dana vredeti pravo blago. Mi joj to svakako želimo.

Aleksandra Radičević rođena je 1985. godine u Guči, a 2010. diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za skandinavske jezike i književnosti. Za vreme studija pohađala je i časove kreativnog pisanja kod našeg najprevođenijeg pisca, Zorana Živkovića. Prva dva semestra bavili su se kratkim pričama, a na kraju dvogodišnjeg druženja samo dva učenika ispunila su profesorova očekivanja i napisala roman. Pošto desetka na kursu ne čini nekog pravim piscem, profesor se svesrdno potrudio da svojim učenicima pruži šansu da budu objavljeni. Tako je u saradnji sa Zavodom za udžbenike pokrenuta edicija ,,Mladi glasovi“ koja ih je predstavila književnoj javnosti.

 

Intervju vodila: Svetlana Nedeljković