Boje IndijeMaja Ko

Boje Indije: Dan šesnaesti – Holi

Danas o prazniku Holi i onome što svakako  čini “Boje Indije.

20.03.2011.

Domaćini su nam rekli da je proslava Holija u gradu opasna za turiste, turistkinje pogotovu, jer meštani, koji su taj dan pod uticajem alkohola i droga, mogu biti jako agresivni. Tog dana ni njihove žene ne izlaze u grad. One slave okupljajući se po kućama.

Nama su organizovali proslavu na tvrđavi.

Jutro počinje još na terasi guesthousa opštim međusobnim mazanjem bojama i već tako šareni izlazimo iz hotela uz smeh i međusobno jurenje po ulici. Kako srećemo prolaznike, cela naša grupa ih okružuje i maže bojama uz “Happyyy Holiiiiii!!!” čestitke. A ni oni ne ostaju dužni.  Smeh i dobro raspoloženje.

Prvo odlazimo do lokalnog parka gde je upriličena proslava za turiste. Deo parka, ograđen belim zastorima, ispunjavaju prigodan kulturno-umetnički program i gomila umazanih turista. Ali koliko god bili ofarbani – nije dovoljno! Neki turisti se priključuju plesačima u pokušaju da izvedu indijski ples i izazivaju salve smeha.

Zatim odlazimo do stare kamene tvrđave širokih crnih zidova. Siromašni ljudi su se tu uselili i sada žive u bivšim hodnicima utvrđenja. Ušla sam u kuću lokalnog vodiča, do toaleta. Široki mračni kameni hodnik; uza zid, nasuprot uskih prozora, dva kreveta, šporet, kablice sa vodom… Toalet ima odvod ali ne i tekuću vodu.

 

Gore, na bedemu su nam instalirali ozvučenje. Stvarno uživamo bacajući boje, mažući se međusobno, igrajući uz neki indijski house. Indijci svi napamet znaju koreografije iz bolivudskih filmova. Ali nema ni jedne Indijke. Priključuju se još neki turisti, Amerikanci. Sa radošću dece, satima se igramo bojama.

U neko doba nas par je otišlo do obližnjeg guesthouse-a na ručak, sa idejom da se ubrzo vratimo. Ceo kraj je pun ilegalnih, mada jasno obeleženih malih hotelčića, tj. guesthousa. Zalazimo u jedan i oduševljavamo se boljim smeštajem od našeg. Ovo je klasa! Vodič kaže da je cena tu oko 1300 rupija za noć, što dođe oko 25 evra (a mi spavamo za 100 rupija!). Sedamo na jednu terasu i čekamo jelo oko 2 sata! Već smo hteli da odemo!

Neki od naših saputnika su jeli kod mame lokalnog vodiča, Ajeet-a. Ta siromašna žena je spremila ručak (jednostavan, ali ipak!) za petnaestak ljudi. Svaka joj čast!

Povratak u hotel i pokušaj ribanja farbe sa sebe. Gde god sam se oznojila nije se skinulo. I drugima je tako. Nadam se da će se isprati za par dana, treba da idemo na Gou, na plažu!

Predveče smo otišli do ‘Monkey city’-ja, malog hrama na brdu na obodu grada, sa dva paviljona na putu do njega. Samo nekoliko majmuna ali prelepa panorama nepreglednog grada od oko 3 miliona stanovnika.

U podnožju, ljudi u neverovatno siromašnim uslovima, tu u sred grada, gaje krave, svinje i koze. Kravama bacaju hranu na pločnik, svinje jedu na đubristu malo dalje, a majmuni sve to posmatraju sa sklepanih limenih krovova…

 

Svi smo šareni…

 Autor: Maja Ko
Photo: Karim Salim & Maja Ko