Danilo RadojčinGames People Play

Gejmer na radnom mestu (ili kako je gejmer otkrio slabosti liberalnog kapitalizma)

Odlučim se ja da posle Nove godine postanem vredniji, bolji, aktivniji čovek. Da se uozbiljim, nađem posao, pustim malo video igre da odstoje (kao dobro vino). Da se malo dovedem u red i počnem da se ponašam kako to već dolikuje ljudskom biću mojih godina (koje nije progutala teška zavisnost prema virtuelnom svetu). Ok, nije problem, ima negde na netu sigurno neki tutorial za to, pa ćemo da ga ispratimo.

Izbacim ja tako sve vrste opijata iz upotrebe, krenem da se actually hranim kako valja, da ležem u krevet u neko normalno vreme, da se budim ranije, toplo da se oblačim i da tražim neki vid stalnog radnog odnosa kako bih konačno mogao da kažem za sebe da sam zreliji pojedinac nego prošle godine. Odlučim i da konačno završim fakultetske obaveze koje su mi, realno, stavljene na čekanje tamo negde 2010., ma kompletno okretanje novog lista… Sa tom razlikom da ovaj put stvarno ispratim sopstveni new year’s resolution. Počastim sebe i najboljeg mi druga/cimera sa par interesantnih igrica za ovaj zimski period, čisto da ne umremo od smora (to je onaj – još samo jedan fiks) u tom procesu odrastanja i bacim se u potragu.

Naravno, kao i svako iole civiizovano biće, prvo krenem da tražim po svevidećoj internet mreži, jer, realno, gde postoji veća količina podataka? Imam dosta znanja iz računarskih softvera, hardvera, engleskog i italijanskog jezika, razumem se u grafičko inženjerstvo, a bogami ni u dizajnu nisam loš. Iskren, otvoren, sposoban za rad samostalno ili u timu, ma sve onako kako bi trebalo. Isprijavljujem se na razne domaće sajtove (prava imena su izmenjena zbog da me ne bi neko iznabadao što prozivam) tipa CeeDee, LakoDoSpama, InfoPastuv i njima sličnim, napucam svoj CV da izgleda kao da sam sad sa Harvarda izbačen i prepustim se čekanju i prijavljivanju na različite poslove. Naravno, moj entuzijazam i upornost se ne lome baš tako lako, ipak sam treniran godinama teško pređenih igrica, pa ovo iskustvo mogu da primenjujem i u ovim nevirtuelnim vodama.

Da ne dužim mnogo, ceo ovaj virtuelni pohod na posao se završio kao i većini ljudi koji su ga probali – mnogo sedenja za računarom, redovna provera e-mail-a, i previše izgubljenog vremena. Dobro. Nikakav problem. Debela odeća, izlazak na sibirsku klimu i potera za poslom kreće. Po gradu koji više liči na neke nastavke Syberie (zahvalan sam određenoj dizajnerki na ovom podsećanju) od vrata do vrata u potrazi za zainteresovanim poslodavcima rezultat je skoro isti – ja smrznut, crvenog nosa i sa grejalicom udobno zaštekanom ispod jakne dođem kući i ustanovim da to tako neće ići. Ne zato što nema posla, ne daj Bože, nego zato što liberalni kapitalizam u ovoj državi funkcioniše malo drugačije nego u svetu (hint: bez jake veze, političke pripadnosti, tetke gradonačelnika ili strica u policiji ovaj pohod se graniči sa otkrivanjem Amerike u keramičkoj kadi). Ali moj gejmerski duh se ne da slomiti! Prešao sam ja i teže igre od ove, doduše u mnogo udobnijim uslovima, ali nema mesta očajavanju.

Nađem ja i vezu (da, čak sam i ja morao da se bacim na cheat-ovanje), odem na razgovor, posao ni malo lak, ali zanimljiv, o uslovima ćemo pričati, ali moj „entuzijazam i volja“ su toliko dobri da je „verovatnoća da se zadržim poprilično velika“. Adrenalin skoči, raspoloženje se popravi, krenem redovno da idem do radnog mi mesta, svakodnevno prvi u firmi, sa kuvanjem kafe i spreman na sve kompromise kako bih sa ponosom mogao da kažem da sam prešao još jednu igru od velike važnosti za sopstveno postojanje.

Mentor na poslu, čovek sjajnog smisla za humor, nagledan svega i svačega u životu, spreman da me obučava dokle god ja to stvarno želim preuzima kontrolu i tako otpočinje moja prva (i poslednja) radna nedelja. Posla preko glave, mnogo više fizičkog napora nego neke psihološke presije. Radi se sa raznim stranačkim materijalima (idu izbori, mora da se štampa gospodi političarima), radi se sa svim i svačim, ali radi se. Jedan dan provodim oblepljujući štandove određene političke partije (ne bih da je imenujem čisto zato što iskreno ne vidim razliku između bilo koje od njih), upale mišića, razni paper-cut-ovi po rukama, ipak je štamparski posao poprilično fizikalan. Ništa to meni ne predstavlja problem, učim zanat, provaljujem da je razlika između teorije i prakse u ovom slučaju na nivou razlike između leta i zime, ali sve prepreke se prelaze na neki način. I tako sve do dana br. 7. Sad već ponosan na sebe što sam isterao tu prvu nedelju dana bez većih grešaka i odstupanja, već razmišljam o tome kako na ovoj životnoj igri podići nivo težine, jer ovako nema smisla igrati, a onda moj mentor dolazi posle duže rasprave sa šefom-privatnikom, snužden i saopštava mi da je naš najdivniji gazda privatnik odlučio da me nikako ne zadrži na poslu, da me nipošto ne isplati, i što je najbitnije, obavestio je kompletan kolektiv da mi niko ništa ne saopštava jer „treba neko da fizikališe za džabe, pa kad završi sa ispomaganjem, lako ćemo ga šutnuti“. Naravno, moj štampar master, koji je za tih 7 dana zavoleo svog mladog štampara padawana nije želeo da me bilo ko vesla, pa mi je to rekao istog momenta.

Moj gejmerski ego se automatski prebacuje na first person shooter mode, vrlo spremno i racionalno odlučujem da mu sjebem mašinu, izbušim gume, sipam mu ricinus u kafu, ubodem ga u oko, namestim mu lepak na kožnu stolicu ili da mu sipam šećer u rezervoar. Sve u svemu, postavim se u ulogu jednog od omiljenih mi likova iz igrice – Agenta 47. (glavnog protagoniste svih Hitman nastavaka) i krenem da razmišljam kako da ga uništim, a da pritom prođem neprimećeno. Već sam razradio par taktika i ideja, ali sam od istih odustao mnogo pre nego što sam ih zaista ispunio. Razočaran shvatim da, naravno, stvari u ovom realnom svetu ne idu baš tako lako, pa odlazim da popričam sa njim. Posle čekanja od 15 minuta, jednostavno odlazim, javljam se svima u firmi, svi imaju neki tužan pogled, ali niko ne može ništa – privatnik sa jedva završenom ekonomskom srednjom je u ovom slučaju administrator na serveru, a ja sam dobio permanent ban. Ništa, ima još servera za šljaku po zemlji Srbiji, malo saberem snagu i nazad u poslovne pobede.

Ostaje mi nejasno zbog čega smo se svi gurali i otimali za te neke socijalne promene (bar sam čitao o tome) kad nam društveni poredak u ovom stvarnom svetu baš i ne funkcioniše najbolje. Ali svejedno, gejmerski duh nije ni malo lako slomiti – sati i sati provedeni u pokušajima da se vidi kraj neke igre su me naučili da ne treba da se odustaje. Tako da sa dignutom glavom idem spremno napred. A to što je određeni privatnik verovatno imao popriličnih problema da pomeri auto jutros kad je krenuo na posao, nema nikakve veze samnom, i ako se neko bude žalio, ja sam bio ovde sa vama i pričao vam o igricama, ok?

Do skorog igranja…

autor: Danilo Radojčin