Umetnost

Impresionisti: umetnost zabeležavanja trenutka (deo 1.)

Teško da danas postoji iko ko bar nešto ne bi znao da kaže o impresionistima. Međutim, ma koliko puta iznova čitali o njima, uvek možemo saznati nešto novo ili bar obnoviti gradivo. Naredni redovi u tom smislu nisu mnogo originalniji ali opet, postoji dobra šansa da ipak saznate nešto novo ili se bar još jednom prisetite ovih umetnika koji su u svoje vreme smatrani u najmanju ruku čudnim ili čak i “uvredom za slikarske veštine”. Neverovatno.

Rekla bih vam nešto o pokretu a potom i dala neki svoj kraći pregled kroz slike. Bilo je teško odabrati, ali sam se ja u ovom slučaju, usled toliko velikog izbora, vodila ličnim afinitetima.

Kako priča počinje? Još davne 1862. Mone, Renoar i Sisle su se sastajali u Glejrovom ateljeu (Ecole des Beaux Arts) u Parizu i diskutovali o svojim idejama i vizijama. Godinama, žiri zvaničnog Salona uporno je odbijao da izloži slike ovih umetnika, te tako grupa francuskih slikara kao izvestan znak bunta 1874. organizuje izložbu u najprometnijem delu Pariza. Oko 30 autora izlaže svoja platna a među njima i Dega, Renoar, Sezan, Mone, Sisle, Pisaro, Berta Moriso…Zanimljivo, iako pristalica ovog pokreta, čuveni Mane ovom prilikom nije izlagao. Publika i kritičari dolaze u ovaj siromašni kvart i plaćaju skromnu ulaznicu kako bi videli radove. Utisci su potpuno različiti: od iskrene zbunjenosti, preko besa do toga da se većina ipak pre svega zabavljala. Sezan je podneo najžešći negativan udarac kritike. Kritičari krajnje ironično i podrugljivo imenuju pokret impresionizmom po čuvenoj Moneovoj slici (Impresija, Rađanje Sunca). Potpuno pogrešno protumačeni, kritikovani su od strane mnogih. Albert Volf (Albert Wolff) o izložbi i impresionistima za Le Figaro piše sledeće: “Kod Diran – Riela upravo je otvorena izložba nazovi-slika. Pred očima nedužnih posmatrača otvara se nemilosrdan prizor: pet ili šest osobenjaka, među njima i jedna žena, grupa nesrećnih kreatura pogođenih manijom ambicije, okupila se na izložbi svojih radova…primer ljudske taštine koja ide skoro do ludila. Pokušajte da dokažete gospodinu Pisarou da drveće nije ljubičasto, da nebo nema boju svežeg maslaca, da nigde na svetu ne vidimo stvari onakve kakvim ih on slika(…). Ili pokušajte da objasnite gospodinu Renoaru da torzo žene nije masa mesa u procesu raspadanja sa zelenim i ljubičastim mrljama koje odaju raspadanje leša”. Le Pays čak 1877. piše: “To se graniči sa ludilom. To je izmišljeni izlet u oblast užasa i odvratnosti. Može se posumnjati da je sve ove slike nacrtao neki umobolnik zatvorenih očiju, mešajući na limenoj paleti, nasumice, najdrečavije boje”. Uporni impresionisti uprkos naletu burnih reakcija ostaju istrajni i nastavljaju da slikaju…

Ono što mnogi nisu razumeli jeste revolt impresionista protiv oficijelne umetnosti i neoklasicizma. Oni se zalažu za eksperimentisanje u pogledu forme i teorija; žele da se izražavaju slobodno, nesputani tradicijom. Nisu svi umetnici impresionisti u potpunosti prihvatili sva načela ovog pravca, ali su mnoga njihova dela u suštini bila impresionistička. Oni koji se smatraju potpuno doslednim jesu Sisle, Pisaro i naravno, Mone. Gogen, tada po zanimanju bankar i slikar-amater, sreo je članove pokrerta prvi put na jednom od noćnih skupova u kafeu i postao jedan od prvih kolekcionara njihovih dela.

U čemu je suština ovog pokreta i zašto je on tako bitan? Pre svega zbog izbora tema i stava grupe prema savremenom svetu. Smatraju svakodnevne događaje i “život u trenutku” zanemarenim i zaboravljenim te stavljaju akcenat na njih kao motive svoji slika. Odbacuju mitološke elemente, scene bitaka, bogova…I posmatraju život koji ih okružuje. Slikaju ono što vide: kafee, skitnice, ulice, pijanice, prostitutke. Razvoj filma i kamere ih podstiče da slikaju ono što danas zovemo “zabeleženim trenutkom”. Slike odaju utisak kao da je slikar primetio momenat i brzo ga zabeležio. Nešto poput onoga što bi danas učinili fotoaparatom. Međutim, impresionistička dela su podrobno obrađivana i dorađivana u ateljeu. Ono što je najlepše kod impresionista jeste što nalaze inspiraciju svuda i revolucija koju prave u sferi boje. Oni su zapravo slikajući istraživali zakone optike, “prekidali” boje, stavljali tačkice i crtice boje jedne do drugih tako da do njihovog mešanja dolazi u oku posmatrača a često i tek na određenoj udaljenosti od slike. Daju akcenat svetlosti i različitom osvetljenju, pa tako Mone slika isti motiv nekoliko puta dokazujući da je pod promenom osvetljenja i utisak potpuno drugačiji (Genije! prim. aut :)). Umesto krutog slikanja u ateljeu, štafelaji se iznose na ulice i u prirodu a slike “na” njima počinju da “žive”.

Eduar Mane (Édouard Manet), Brodarenje u Aržanteju, 1874;

Leta 1874. Mone, Renoar i Mane našli su se u Aržanteju na Seni gde su međusobno slikali portrete svojih porodica. Na ovoj slici prikazani su Mone i njegova žena i smatra se jednom od najživljih Maneovih slika. Uprkos odbijanju da sa njima izlaže, ovom slikom dokazuje tesne veze sa impresionistima. Počinje sve češće da radi van ateljea, što je ranije retko činio a prikaz mu postaje veseliji i bebrižniji.

Edgar Dega (Edgar Degas), Koncert u kafeu: Pesma psa, 1875-77;

Iako nije strogo impresionistička, ova slika je sjajan izraz trenutka. Iako je izlagao sa impresionistima na svim izložbama osim jednoj, Dega je sačuvao nešto od tradicionalnog. Često podržava ideju da se ne slika van ateljea, kao i slobodnim crtežom ili prozračnom bojom. Ali ako u impresionizam spada i psihološki momenat, onda niko nije prevazišao Degaa u sposobnosti da predstavi trenutni gest ili pokret.

Pjer Ogist Renoar (Pierre-Auguste Renoir), Njen prvi večernji izlazak,1880;

Napeta usredsređena figura devojke na ovoj slici izdvaja se iz opšteg meteža i zvuka koji skoro da možemo naslutiti. Najjednostavnijim i najefikasnijim sredstvom – ponavljanjem linije prednjeg dela devojčinog žaketa u krivini pregrade lože, i varijacijom iste linije na njenim leđima – on postepeno uobličava sliku. Boja je iskorišćena u svem svom bogatstvu i snazi.

Klod Mone (Claude Monet), Suncokreti, 1881;

Najradikalniji član impresionističke grupe, ujedno i najdosledniji. U njegovim kasnijim radovima, boja je skoro potpuno rastvorena magličastom bojom. Njemu nikad nije smetalo nepostojanje forme. Na ovoj slici je prevashodno od značaja uticaj svetlosti na formu, kao i ispunjavanje okolnog prostora bojom, ali kako je ovo jedan od ranijih radova, pojedine forme su jos uvek jasno naznačene.

Kamij Pisaro (Camille Pissaro), Berači jabuka, 1881;

Pisaro se može smatrati i osnivačem i vođom grupe, izazivao je divljenje svojih kolega, koji bi noću okupljeni u kafeima slušali njegova poučna i precizna izlaganja iz teorije umetnosti. Meri Kasat je za njega jednom rekla da je toliko dobar učitelj da bi “mogao i kamen naučiti kako se crta”. Za njega je selo izvor inspiracije što se na ovoj slici i može videti. Prizor je jednostavan, prekriven plavozelenom svetlošću i rađen je tehnikom sitnih tačkica boje odnosno “poentilistički”, što će kasnije i postati Pisaroova tehnika.

Žorž Sera (Georges Seurat), Jedno posledpodne na “Grande Jatte”, 1884;

Grand Žat, ostrvo na Seni bilo je omiljeno vikend izletište parižana. Na ovom platnu odražava se impresionistički metod i Seraov disciplinovan način rada. On nastavlja da studira boje na naučnoj osnovi, odnosno “poentilizam”, gde postavljajući tačke jednu pored druge stvara takvu sliku gde tek na nekoliko koraka od nje forme i boje slike padaju na fokus oka posmatraču. Te tako pod igrom svetlosti i senki postiže utisak svetlucanja, vrlo upečatljiv za ovu sliku.

Berta Moriso (Berthe Morisot),U trpezariji, 1881-83;

Udata za brata Eduara Manea, Eugena, uspevala je da uskladi ulogu domaćice i slikara. Njena kuća je impresionistima, sa kojima je ujedno i radila, uvek bila prijatno mesto za beg i mesto na kom su uvek bili dobrodošli. Pesnik Pol Valeri je za nju rekao: “Ona živi za slikarstvo, a slika svoj život”. Berta donosi impresionizmu jedinstvene kvalitete: srebnkastu finoću tona i specifični ženski pristup pri odabiru i obradi jednostavnih tema.

Edgar Dega (Edgar Degas), Dve pralje, 1884;

Ono što se mnogo godina kasnije postiglo fotoaparatom, Dega je uspeo uz pomoć četkica i platna. Na ovoj slici, dve žene su “uhvaćene” usred pokreta, ne znajući da su posmatrane i ne pozirajući. Do pojave impresionizma, ovakvi prizori su bili zanemareni u slikarstvu. Dega je možda jedini slikar koji je pronašao gotovo klasičnu formu da jednostavno prikaže scenu iz svakodnevnog života. Iako deluje vrlo prirodno, slika je brižljivo rađena. Dega kombinuje klasično i tradicinonalno kroz uravnoteženost pokreta i kontrapokreta, kao i promišljenom upotrebom boje.

Autor: Aleksandra Hegediš