Frank Ly

Kako sam počeo da mrzim film “Terminator 2” (I deo)

„Plakaćeš ti za Džozefom!“, rekla je moja žena prilikom preuzimanja novog kućnog robota. Zapalio sam cigaretu dok su mi njene reči odzvanjale u glavi vozeći se putem iz Hobokena, ka obližnjoj železari.

„Obećaj mi, molim te…“, reče Sitrius 3, moj najnoviji robot, odnosno sintetička osoba sa bagom u duši.

„Šta?! A to,…(facepalm) ne neću dozvoliti nijednom robotu da se vrati u prošlost i naudi Sari Konor. Obećavam!“, obećao sam mu to, kao i prethodnih 136 puta za ovih 15 minuta.
„Roboti su sposobni da urade užasne stvari. Moraš poslati nekog da zaštiti Saru!“, govorio je Sitrius 3 dok je upravljao volanom mog auta.

„Ti to ozbiljno?! Stani kod sledeće drumske krčme, da pokupim tipa koga ću poslati u prošlost da mi bude otac. A ti bi mogao od nekog bajkera da pozajmiš odelo i motocikl.“, Sitrius 3 me je pogledao zbunjeno i prosledio nemuštu zapovest mom autu da požuri.

Doslovno su me kidnapovali. Moj auto (Mara) i moj novi robot, iz najsvežije serije kućnih robota, upravo pristiglih sa proizvodnih traka kompanije „Tajrem&Foks“. Da se razumemo, sada kad se setim onoga što mi je rekla moja žena, zaista mi se plače, jer da sam znao ovo što sada znam, i da će mi se desiti ovo što mi se trenutno dešava, nikada ne bih potpisivao ugovor sa Tajremom. Mi smo bili jedna od onih „test porodica“, koje preuzimaju kod sebe beta robote, odnosno sintetičke osobe koje su bukvalno spremne za prodaju na globalnom nivou, ali je postojalo pravilo da prvo određeni broj njih provede neko vreme sa izvesnim opitnim porodicama. Kako su roboti prošli sve neophodne provere u laboratoriji, ipak je potrebno utvrditi kakva je njihova interakcija sa ljudima u prirodnom okruženju. Meni nije smetalo, naprotiv, bilo nam je bitno da nešto plaća račune, a ovi iz Tajrema su oduvek bili veoma darežljivi.  Sitrius 3 je bio naš treći opitni robot, (zato i ovo 3 u njegovom imenu…Džefri, moj mlađi sin, ga je tako nazvao) i bio je nalik ljudima, ali kako stoje stvari, shvatio sam da će cela serija će biti povučena, zbog očiglednih grešaka. Robot nemaju osećanja. Zadržimo se na tome.  Ipak, neko je pokušao i to da napravi, i desilo se ovo što se dešava meni. Sto kilograma metala, plastike, stakla i provodnika je umislilo da je Švarceneger.

Džozef je bio moj prvi robot i dobio sam ga na poklon za 16 rođendan, što me vraća u 2020. godinu, kada su roboti i dalje, manje-više, bili samo mašine, skup metalnih delova i elektronike, bez smisla za pokazivanje osećanja. Mnogo se toga promenilo za ovih 15 godina. Iako se i u Džozefovo vreme radilo na tome da veštačka inteligencija preuzme primat i da se proizvode samo takvi roboti, niz zabrana je to onemogućio, ali su neke kompanije postepeno uspevale da probiju led, izbacujući svako malo nekog novog, savršenijeg robota, koji u principu može ono što i onaj prethodni, ali pored toga, ima par dodataka koji su navodno bitni za bezbednost vlasnika doma u kome taj robot živi, (čuj živi???), a tu su i nove funkcije, kojih nema na starom. Prilično slično, kao vaše muke sa svim tim pametnim telefonima na početku 21. veka. Niste ni svesni šta vas sve čeka.

Džozefa smo morali da isključujemo dok su novi roboti bili kod nas. Takav je bio sporazum. Nedostajala mi je ta matora metalna krntija, a sada sam se iskreno bojao za njega, jer je Sitrius odlučio da povede i Džozefa sa sobom. On je bio isključen u svojoj kapsuli, koju je Sitrius ubacio u gepek pre polaska.

„Mara, zaustavi se, okreni se i vrati nas kući. Ustajem rano i  nisam raspoložen za još jednu vašu ujdurmu. Ako ste vas dvoje hteli u lumpovanje, mogli ste to bez mene i Džozefa.“, rekoh svom autu. Mara se oglasi.

„Moraću da odbijem, gospodine Li. Vašem asistentu je potrebna pomoć, i ja ga upravo vozim tamo gde će mu ta pomoć biti pružena.“

„Gde? U ludaru za robote?“

„Sitrius 3 ovo smatra uvredom, i ako mu se ne izvinite, skinuću Vam jedan poen sa vozačke dozvole. Osim toga, u autu je zabranjeno pušenje. Bićete kažnjeni.“, zapovedila je Mara.

„On smatra? Da mu se izvinim? Hm….ja jok! On je prvi počeo.“

„Onda ću biti prinuđena da preduzmem određene mere. Da li to zaista želite, gospodine Li?“, obratila mi se umilnim, zvonkim glasom.

„Fino, obavesti policiju, pa da završimo s ovim!“, izdrah se na svoj auto.

„JEDAN POEN SA VAŠE DOZVOLE JE UKLONJEN“, oglasi se Mara zvaničnim glasom.

„Fino, ionako ja ne vozim! Čekaj…pa to mi je bio poslednji poen. Prokletstvo!“, dreknuh gledajući unezvereno kroz prozor dok sam izvlačio poslednji dim iz cigarete. Mara je imala običaj da se tako naljuti i zablokira sve svoje funkcije, iako sam uglavnom vozio bez njene pomoći. Često je znala da se meša u moj način voženja, što me je izvodilo iz takta. U tim trenucima bi se samo ukopala, ućutala i pustila bi neku iritantnu muziku. Što i jeste bio moj cilj ovog puta, mislim to da se ukopa. Namerno sam se svađao sa njom samo da bismo prokleto stali. Ali ona nije stala, jer je tu funkciju premostio Sitrius. Muzika ipak nije izostala.

„Fino! Selin Dion!? Ovo je ravno neprijatnoj tišini! Jeste li raspoloženi da zaigramo „Zavrti bocu!“? Ili da vam pričam o mom prvom seksualnom iskustvu?“, znala je da me njene pesme užasno nerviraju. U tom trenutku se iza nas oglasila policijska sirena. Fino, kad nas zaustave, imaće šta i da vide – robot sa oštećenom rukom, čovek sa očigledno lošim muzičkim ukusom i poludeli auto u čijem prtljažniku leži zarobljeni robot starije generacije, i svi zajedno krenuli u (s)provod. Pokušavao sam da promenim pesmu na audio uređaju, ali je animirani displej ispario. Lupio sam pesnicom po toj staklenoj površini, a onda je Sitrius zgrabio moju levu šaku i stegao je tako čvsto onim svojim metalnim prstima, da sam pomislio kako će mi sve koščice popucati.

„Sitriuse, molim te! Ako ne želiš mene da pustiš, oslobodi barem Džozefa!“, bukvalno sam zavapio jer sam trpeo užasne bolove u nadi da će policija reagovati hitro. Međutim Mara nije usporila, već je ubrzala. Policijska patrola nas je pretekla i nastavila dalje. Prerano sam se zaradovao. Jurili su nekog drugog.

(Kraj prvog dela.  Nastavite dalje ka drugom delu teksta. )

Autor: Frenk Li