Frank Ly

Kako sam počeo da mrzim film “Terminator 2” (II deo)

„Sitriuse, pusti mi šaku i reci Mari da promeni muziku.“, na te reči, Mara je samo jače pritegla moj pojas. Umalo ne izgubih dah. Sitrius me je pustio. A pola sata pre svega ovoga, sedeo sam u kuhinji, pričao sa svojom majkom preko Skajpa. Sa mnom je bio Sitrius, a moja žena, Suzan, otišla je zajedno sa našom decom u posetu kod svojih roditelja. Majka me je pozvala me je dok sam gledao film „Terminator 2“. Njena holografska projekcija se iznenada pojavila u dnevnoj sobi ispred zida na kome sam pratio film, što me je prvo uplašilo, jer sam se baš udubio u film, a onda iznerviralo, pa sam odlučio da poziv prebacim u kuhinju i da joj se javim odande. Film sam pauzirao. Inače, mi živimo u onim staklenim kućama, gde je svaka površina, svaki zid, prozor, neka vrsta medija, sa kojim se mogu povezivati ostali uređaji. Holografske projekcije su takođe deo toga. Moja majka je lebdela u vazduhu i čekala da joj se javim.

„Opet si  smršao.“, često je volela da me sažaljeva, tj. smetala joj je kuhinja moje žene i to je vrlo otvoreno iskazivala. A kako i ne bi, kad se čitavog života bavila keteringom i za nju je kuhinja bila svetinja.

„Zvala si me samo da bi mi to rekla?! Hajde, budi kreativnija! Gledam film.“

„Koji film?“

„Terminator 2.“

„Opet si se uželeo klasika? Tamo nisam radila ketering, ali mi je pričala prijateljica da je Kameron…(za to vreme, Sitrius 3 je naišao na pauziran film, uključio ga i nastavio da gleda nekoliko trenutaka, a onda ga učitao u celini, u svoju memoriju.)…tako da se baš ludo provela na snimanju filma.“

„Znam, znam…pričala si mi o tome milion puta. Dobro, nego šta si ono htela da mi kažeš?“

„Ovde je dosadno, sine. Znaš da mene ne drži mesto.“

„Da, ali pristala si da putuješ sa celom filmskom ekipom na Mesec, sad izdrži.“, pokušavao sam da je utešim. Inače nakon snimanja najnovijeg Sci-Fi trilera, cela ekipa je dobila nagradno putovanje do Meseca, kako bi obišli baze koje su tamo nicale kao pečurke posle kiše.

„Gde mi je bila pamet? Ipak, eto nas dole za mesec dana. Nego reci mi, gde je onaj recept…stani, jel to novi robot iza tebe, sine?“

„Da, novi….“

„Jel to nešto kuvate zajedno? Zašto drži nož?!“, upita me zbunjeno.

„Da, on kuva, ja gledam film. Izvini, sad moram da prekinem, moram da proverim preliv. Zagoreće!“

„Ako, ako…kuvajte deco, kad ja već ne mogu ovde u bestežinskom stanju. Baš dugo nisam videla Džozefa. Pozdravi Suzan i decu. Vidimo se!“, rekla je to, huknula i prekinula vezu. Kad je kuvanje u pitanju, bio je to provereno najlakši način da prekinem svaki razgovor sa njom, jer je kuvanje volela više od svoje dece i sve je u toj situaciji bilo podređeno kuvanju. Da ne pričam kako bi me sad prekorila da je ovde pored mene što ja gledam film i dopuštam sintetičkoj osobi da kuva za mene. To je za nju bila blasfemija.

Okrenuo sam se i pomislio – „Ok, taj dan je konačno došao. Roboti su ustali protiv nas.“

„U redu Sitriuse, slobodno spusti nož. Ja sam tvoj prijatelj.“, dok mi je on prilazio, bez ijedne reči.

Sitrius 3 je zavrnuo rukav košulje na svojoj levoj ruci, zario vrh oštrog kuhinjskog noža u podlakticu i krenuo da reže veštačku kožu do šake, a onda je sve skinuo i pokazao mi je svoje metalne prste, šaku i čitav sklop titanijumskih zglobova i poluga. Eto kako su filmovi puni nasilja loše uticali na ljude nekada, mada se mi nismo rezali, a sada i na robote, koji izgleda sve shvataju bukvalno.

„Da,…tvoj metalni skelet…lepo izgleda…imaš sve prste na broju, samo…ja nisam Majls Dajson, a ovo nije Skynet. Ako misliš da je sad red na mene…da se sečem, kazaću ti da od…toga nema ništa.“ – govorio sam mu dok sam pokušavao da uspostavim kontakt sa tehničkom podrškom kompanije „Tajrem&Foks“. – Na ovo me nisu upozorili – prođe mi kroz glavu.

„Moramo da idemo odavde. T-1000 je u blizini. Sara Konor je u opasnosti.“, rekao je odlučno Sitrius 3.

„Ma nije valjda?! A ne, ne, ne…nemoj mi to raditi! Prokletstvo, gde je tehnička služba kada je najviše potrebna?!“, niko se i dalje nije javljao na moje pozive u trenutku kad je moj robot rešio da oponaša Švarcenegera u ulozi Terminatora.

„Moramo uništiti čipove ili će neko otići u prošlost i nauditi Sari Konor.“ U tom trenutku, Sitrius me je ščepao za vrat, izvukao iz kuće i ubacio me u moj sopstveni auto, naravno pre toga je isključio sve dronove po kući i oko nje kako niko ne bi video ili zabeležio gde sam. Vrato se u kuću i pokupio kapsulu u kojoj je bio Džozef. Tada shvatih da se nešto loše dešava.

„Čuj Sitriuse, nemoguće je to učiniti. Čipova ima mnogo, ali nisu opasni. Osim toga, mi se još uvek ne možemo vraćati u prošlost. Ne moraš da brineš. Mislim da je Sari trenutno dobro tamo gde jeste. Čuj, ne smeš da mešaš svet filma i realnost. Onakvi roboti ne postoje. Ono je stari film, nastao pre više od 40 godina. Ljudima je tada bilo zabavno da razmišljaju kakva će im biti budućnost, pa makar ona izgledala zastrašujuće. Mara, nemoj da krećeš nigde, ostani. Sitrius se pokvario.“, ali već je bilo kasno. Sitrius 3 se povezao sa mojim autom i pokrenuo ga. Mara je bila prisutna, ali sa pojedinačno paralizovanim funkcijama.

„Gde želite da vas odvezem?“, postavila je upit.

„Nigd…!“, pokušao sam da budem glasniji od Sitriusa.

„Vozi nas u najbližu železaru.“, zapovedio je Sitrius.

„Najbliža železara je na pola sata vožnje odavde.“, rekla je Mara.

„Sitriuse, njen navigacioni sistem se pokvario. Najbliža železara je na nekih 150 kilometara odavde i dugo ćemo putovati. Ma šta ja to pričam, oni imaju ugrađene mape u sebi!“, progunđao sam, a Mara me je prikovala pojasom za sedište.

I, evo sada, pola sata kasnije, i dalje smo na putu. Mara svojim lošim izborom muzike (sa Selin Dion je prešla na Air Supply i pesmu All Out of Love koja ide na repeat) prkosi mojim  nervima.

Polako smo se približavali tornjevima železare. Posmatrao sam ih kroz prozor i znao da je kapija sa druge strane, u poprečnoj ulici. Na kapiji su bili roboti, postavljeni tu kao portiri. Njih petoro. Sitrius je pojačao gas i jurnuo ka njima, a zatim se Mara zakucala u kapiju, uključivši ipak vazdušne jastuke na vreme. Iskobeljah se napolje. U tom trenutku mi je bilo žao što nisam obukao onu moju „I’m With Stupid“ majicu.“ Roboti na kapiji su bil neka starija, industrijska vrsta, pa ih je Sitrius vrlo brzo savladao bez muke. Nisu stigli da reaguju, a već ih je isključio. Izvukao je iz prtljažnika Džozefovu kapsulu i poneo je sa sobom. U tom trenutku, pojavilo nekoliko dronova koji su nastavili da lete okolo i snimaju svaki naš pokret, ali mislim da je Sitrius i njih deaktivirao ili im promenio funkcije.

Ušetali smo u pogon u kome nije bilo ljudi,(prokletstvo vrlog novog sveta) ali je Sitrius sve prisutne robote u radijusu od nekoliko metara onesposobljvao, čineći ih neaktivnim. Džozef to nije umeo da radi.

„Slušaj Sitriuse, ne moraš da ideš toliko daleko! Pogledaj, robota ima svuda i nisu opasni. Nisi opasan ni ti. Nije opasan ni Džozef. Molim te ostavi ga na miru? Nemoj njemu da naudiš.“, pokušavao sam da ga ubeđujem još malo u nadi da će se pojaviti bar još jedno ljudsko biće, ali izgleda da su celu železaru vodili roboti.

Napokon smo stigli do jednog od onih rezervoara u kome se krčkao rastopljeni metal. Sitrius me je pogledao i rekao da je vreme da ode. Hteo je da baci Džozefa, ali sam ga ubedio da ću to da uradim ja, nakon što on prvi uđe u tu čuvenu „kupku“.  Meni su po glavi letele misli kako ću ostatak života provesti u zatvoru zbog uništavanja robota koji čak nije u mom vlasništvu. Sigurno je očekivao da počnem da cmizdrim i slinim kao Edvard Furlong u ulozi mladog Džona Konora, ali se nisam dao. U tom trenutku sam shvatio da robota kao što je Sitrius ima previše i da će ih vremenom biti još mnogo više, da su svi potencijalno nepouzdani i da svi liče kao jaje jajetu, dok, je moj Džozef bio unikatni robot, onaj pravi, stari robot, bez osećanja, ali priznat kao regularni član naše male porodice. I što je najvažnije, Džozef mi nikada ne bi priredio nešto slično.

„Hoćeš li da me spustiš dole?“, upita me Sitrius.

„Sa zadovoljstvom!“, zgrabio sam prekidač i pritisnuo dugme za spuštanje platforme na kojoj je stajao Sitrius. Ostatak priče znate. Nažalost, nisam mogao da ga sprečim, ili bi mi slomio vrat. Ovi iz kompanije „Tajrem&Foks“ su pogledali sve snimke, i zaključili da se zaista nešto loše desilo sa robotom kog su mi ustupili na proveru. Kako bi zataškali celu situaciju, robote su povukli nazad na popravku, a u medijima se pojavila vest kako je jedan konceptualni umetnik izveo performans u železari, sa željom da upozori ljude na neravnopravnost prema robotima i njihovu potčinjenost ljudima. Naravno, i oni su se izvukli, a ja sam bio obeštećen, osim što su me ljudi sada znali kao konceptualnog umetnika sa lošim muzičkim ukusom, jer je Mara i dalje nastavljala da mi radi ono sa Selin Dion.

U našu porodicu se vratio Džozef i to je bio kraj saradnje sa kompanijom „Tajrem&Foks“.

Autor: Frenk Li