World @Spark

Impossible is nothing: Počelo je da se zahuktava

Datum: 5. jul, sledeći izazov Durmitor (Žabljak)-Trebinje-Dubrovnik-Trsteno!

Durmitor

Odmor nam je svakako dobrodošao, ali našim mukama nije bilo kraja. Doručkovali smo naše zalihe medića, gucnuli rakiju nakon toga za zdravlje, spakovali šator, upregnuli svoje dvotočkaše i krenuli dalje. Verujem da su nam nekada sami predeli davali snage da pedalamo dalje i otkrivamo još više prirodnih lepota koje su nas čekale. Jutro je bilo predivno, bez kiše i oblaka, pa nas je sunce ohrabrilo da krenemo što pre. Do Trebinja smo, između ostalog, morali da prođemo kroz Nikšić, da prođemo granicu a onda se spustimo do njega. Po prvi put sam osetila da sam baš umorna i da mi ponestaje i poslednji atom snage. Ali onda sam iznova i iznova crpela snagu ne znam ni sama odakle i mislila na sve svoje drugare koji veruju u nas. Jedina stvar zbog koje sam počela da brinem bilo je zdravlje! Po prvi put sam se ozbiljno zabrinula. Bilo je par uspona koje smo uspešno savladali, kao i par nizbrdica koje su nam samo na kratko omogućile predah. Haha, da ne spominjem da smo par puta prešli ograničenje brzine, ali psssssst 😉 Bilo je uzbudljivo prekršiti makar nešto na tom putu! Ovaj put smo prešli ZAJEDNO, udruženim snagama. Bilo je znoja, reči ohrabrenja a i smeha kad nam je bilo najteže. Sunce nije bilo uopšte nežno prema nama pa smo napravili pauzu u paklenom Nikšiću od sat i po gde smo se častili voćnim jogurtima (na koje smo inače lepili deklaracije pre nego što smo krenuli na put). Slabo smo jeli, valjda od iscrpljenosti i napora, pa nam se i želudac smanjio za tako kratko vreme. I to malo što smo pojeli uhvatila me je mučnina, a sunce još više smlatilo. Iskreno, samo sam želela da izađemo iz Crne Gore jer smo tamo ostavili i poslednji atom snage. A na ulazu u

Slansko jezero

Nikšić radi se put, sunce prži, a vreli asfalt topi i lepi gume. Brže bolje pedalaj i spašavaj se! Željno smo iščekivali apsolutno svaku pauzu za ručak tokom celog puta, a tada bi se zadovoljili prilično oskudnom hranom o čemu će biti priče u nastavku. Pa rekla bih da nam je ručak bio jedina radost tokom dana. Mada nije bilo ni toliko strašno jer se sve na kraju isplatilo, ali neću da otkrivam sve sada.

Uglavnom, do granice BiH nikad stići! Po atlasu nam je trebalo oko 90-ak km od Žabljaka, ali sve se nekako odužilo i činilo nam se kao večnost. Telefone smo uključivali samo uveče i ujutru da bi štedeli baterije, pošto nismo imali gde da ih napunimo, pa smo i to malo baterija koristili samo da se javimo da smo živi i zdravi. Zaista je bilo predivnih predela. Zastali bismo da slikamo i uživamo par trenutaka, a onda bismo krenuli dalje. Među takvima je bilo i Slansko jezero koje smo posmatrali sa jedne uzvišice. Nakon Crnog jezera shvatila sam da ti od nekih lepota bukvalno zastane dah.

Trebinje

Kad smo stigli do granice osetili smo veliko olakšanje, ali sunce je polako zalazilo i hvatao nas je mrak. Morali smo da požurimo kako bismo stigli u Trebinje. Mene je počelo koleno da bolucka, a snaga mi je ponestajala. Samo sam govorila sebi da izdržim još malo i sve će biti lakše, a ona Danina rečenica da sam svakim okretom točka bliže cilju još više me je motivisala. I tako, utrkujući se sa mrakom stigosmo do Trebinja gde nas je čekao tatin prijatelj iz dana vojske. Iako se nisu videli i čuli godinama ugostio nas je i pružio nam sve ono što nismo imali. Hranu, krevet i kupatilo. Mmmmmm. To veče i narednog dana smo bili siti, malo više odmorni i okupani. Brzinometar je pokazivao pređenih 150km… Savladasmo Crnu Goru!

Narednog dana smo obišli Trebinje i oduševili se koliko je lepo mesto. Tako blizu a tako daleko. Verujem da sam taj dan bila kao zombi, jer mi je bio potreban odmor pa mi je svaka šetnja i razgledanje grada teško palo i osećala sam veliki umor. Znam da smo preterali prethodnog dana ali nismo imali drugu opciju. Svaki dan nam je bio isplaniran a vremena za dodatni odmor nije ni bilo. Svaki dan smo imali određenu destinaciju i broj kilometara koji smo morali preći kako znamo i umemo.

Sigurno se pitate kako smo se snalazili za vodu, gde smo se tuširali, kako smo brinuli o higijeni itd. Pa vodu smo točili do tada u svakom mestu gde god bi naišli na česmu, a to je bilo skoro svuda, na našu sreću. Zube smo prali svako jutro i svako veče! Za to smo uvek imali vode, to je bilo pod obavezno. Nismo se tuširali na klasičan način. Pa i kako bismo usred šume i kamenjara? Imali smo bebi vlažne maramice…Da ne detaljišem, upotrebite maštu. Bolje išta nego ništa! Parola snađi se u nedođiji.

Osveženje u Nikšiću

Možda nekima ovo zvuči bljak ili šta već, ali bili smo čisti onoliko koliko su nam okolnosti dozvoljavale. Svi koji su iskusili ovako nešto ili makar slično znaju o čemu pričam. Bili smo slani od znoja, sunce nam je zadavalo velike muke, imali smo opekotine, non-stop smo se nalivali i polivali vodom, i tražili je u svakom mestu, sedište nas je žuljalo itd. Ma imali smo brdo malih i velikih problema ali smo nastavljali dalje. Sva ta mesta koja smo prošli i koja su nam tek predstojala bila su vredna ovolikog truda.

Nekako smo verovali da će sledeće etape biti lakše, ali i dalje nismo znali šta tačno da očekujemo na putu. Trudila sam se da se čuvam koliko sam mogla zbog svih meni dragih ljudi koji su verovali u mene i čuvali me.

Bilo je lepo u Trebinju, odmorili smo se jedan dan, javili se svima još jednom preko neta, bili u obilasku i narednog dana napustili mesto tatine prošlosti iz vojničkih dana. Krenuli smo već oko 9h ka Dalmaciji! I tako upustismo se u nove pustolovine, moj drug Kecman i ja! J

Dubrovnik

Uđosmo lagano u Hrvatsku i zaputismo se ka predivnom Dubrovniku! Kako smo se uključili na magistralu nije mi bilo svejedno kako voze i koliko moram da pazim. U narednom periodu dok smo vozili magistralom jedina smernica mi je bila bela linija uz put. Na nju sam bila koncentrisana maksimalno i trudila sam se da uvek budem uz njenu spoljašnju stranu, daleko od vozila. Da ne spominjem upozorenja biciklistima prilikom vožnje, kao i neprimetna upozorenja na mine van puta! Pa ti sad gledaj gde ćeš u WC kad zagusti. Bilo je svega, zaista! I zmija, i kornjača, i tablica od kola itd. Jednom prilikom je čak Kecmanu ispao mobilni pri vožnji  i nastavio da pušta muziku. Očeličio i on, kao i mi.

A kad videsmo plavo more… znali smo da sledi drugačija vrsta poduhvata. Od tog trenutka smo bili prepušteni prirodi!

Nismo stigli da obiđemo ceo Dubrovnik, stari i novi deo, ali i ono malo što smo videli bilo je predivno. Cveće, zelenilo, palme, kamene zidine primorske arhitekture i plavo more, bio je to raj za oči! Prešli smo most Franje Tuđman i zaputili se ka mestu Trsteno. Tamo smo krenuli jer je postojalo kamp naselje koje nam je bilo neophodno pošto nismo mogli da kampujemo na divljaka, u početku. Haha!

Dubrovnik

Ponekad smo bili toliko umorni i gladni da bismo tražili samo neko mesto da odmorimo. Jedino nas je ograničavalo vreme koje je bilo programirano i vremenske prilike koje su nam mnogo otežavale put. To je bio period onih paklenih vrućina 2010. godine, a nas dvoje još pedalamo po usijanom asfaltu kao da to nije ništa. Ma imali smo više sreće nego pameti! To i dan danas kažem sebi. Ne znam kako je organizam uspeo da izdrži visoke temperature i takav napor? Tada se igrao i Davis cup između Hrvatske i Srbije. To smo saznali jer smo videli na jednom bilbordu na ulazu u Dubrovnik. Inače, mi smo tokom celokupnog puta bili apsolutno odsečeni od sveta. Nismo nikako mogli da pratimo šta se dešava u Srbiji, a još manje u ostatku sveta. Bili smo uskraćeni za mnoge stvari, a za neke verujem i bolje.

Stigosmo u Trsteno i kamp gde su bili samo stranci sa kamp prikolicama, svi porodično došli na letovanje da uživaju. Raspakovasmo se, digosmo šator i krenusmo u kratki obilazak. Svratili smo prvo u neku konobu na pizzu koja nam je na kraju presela. Jedno neprijatno iskustvo sa konobarom koje bih preskočila… Zatim smo otišli u jednu veeeeeliku botaničku baštu koja se nalazila odmah ispod kampa. Nije bila baš bilo koja botanička bašta već Arboretum Trsteno, najstariji hrvatski spomenik

Arboretum

vrtne arhitekture iz 1498. godine. Opis ću ostaviti slikama jer su nam one poput razglednica J Samo sam mislila koliko bi se naša drugarica Dana oduševila da je videla cveće i sve one biljke tamo. Kao da je vreme zaobišlo taj jedan deo i ostavilo sve netaknuto.

To veče smo odmorili, napunili baterije, istuširali se (stvarno), oprali nešto stvari itd.

Sutra rano ujutru idemo opet u BiH kod Kecmanove rođake Lece na jedan dan, u jedno malo mesto nadomak Mostara, a onda nastavljamo po planu. E pa tako… Pređena kilometraža 63…

 

Autor: Jelena Kojić