Strip ZonaTV Serije

Od televizijske serije do stripa

Ekranizacija stripova, posebno onih o superherojima, već neko vreme je izuzetno popularna u Holivudu. Međutim, i obrnuti proces je sve popularniji – sve više TV serija koje su otkazane ili su se završile dobijaju zvanični nastavak u vidu stripa.

Život serija na američkoj televiziji veoma je nesiguran, posebno ako se prikazuju na nekoj od nacionalnih TV stanica, gde se od serije u udarnom terminu očekuje izuzetno visoka gledanost , koja garantuje i mnogo novca od reklama. Često se dešava da i kvalitetne serije izazovu veliku medijsku pažnju, steknu pohvale kritike i veliki broj strastvenih fanova budu otkazane zbog gledanosti koju šefovi TV kuće procene kao isuviše nisku. Neke od otkazanih serija postaju hit na DVD tržištu i na Internetu i stiču status kultne serije.
U situaciji u kojoj postoji znatan broj fanova koji traže nastavak svoje omiljene serije, ali autori nisu u stanju da ugovore nastavak u vidu bioskopskog ili televizijskog filma ili mini-serije, u poslednjih nekoliko godina se sve češće izlaz nalazi u prelasku u drugi medijum – strip.

Naravno, stripovi zasnovani na popularnim TV serijama i filmovima, posebno iz žanra naučne fantastike, nisu ništa novo, ali se najčešće ne smatraju delom zvaničnog kanona, na primer u franšizama kao što su “Star Trek” ili “Star Wars”. Bilo je i izuzetaka – tvorac serije “Babylon 5”, J. Michael Stracyzinski, tokom prikazivanja serije, devedesetih godina, sam je radio na stripovima koji su predstavljali dopunski ali kanonski materijal – ali su stripovi po pravilu predstavljali sporednu granu franšize: na njima ne rade glavni scenaristi i producenti; autori ovih stripova obično smeju samo da pišu dopunske priče, koje buduće serije ili filmovi iz franšize mogu da ignorišu ili da im protivreče.

Novi trend stripova kao nastavaka serije koji se u potpunosti smatraju delom njenog zvaničnog kanona započeo je Joss Whedon odlukom da, četiri godina pošto se njegova popularna TV serija “Buffy the Vampire Slayer” završila sa svojom sedmom sezonom, i tri godine pošto je TV kuća WB otkazala njen spinoff “Angel” po završetku pete sezone, priču nastavi u drugom medijumu, stripu. Izdavačka kuća Dark Horse 2007. je počela da izdaje nastavke koji su predstavljali deo zvanične “osme sezone”, sa Whedonom kao izvršnim producentom i glavnim piscem. Ostatak scenarističkog tima činili su uglavnom scenaristi koji su radili na TV seriji, uz gostovanje par iskusnih strip-autora. Osma sezona imala je 40 nastavaka i još nekoliko dodatnih izdanja, uključujući i kratke web stripove, i trajala je do 2011, a deveta sezona je počela od jeseni 2011. Ove nove sezone donele su dramatične promene i šokantne i kontroverzne zaplete, uključujući smrt jednog od glavnih likova serije.

Dark Horse i Whedon imali su samo jedno ograničenje: pravo na stripove bazirane na seriji “Angel” od 2005. je imala kuća IDW Publishing, koja je izdala veliki broj stripova na kojima nisu radili scenaristi TV serije i o čijem kanonskom statusu se Joss Whedon još uvek nije izjasnio. Sve je postalo mnogo lakše za Whedona pošto je Dark Horse 2011. ponovo dobio pravo na likove iz obe serije, a nastavak priče o vampiru Angelu dobio je naziv “Angel and Faith”, pošto je drugi glavni protagonista ubica vampira Faith, koju je na televiziji igrala Eliza Dushku.

I Whedonovi drugi projekti nastavili su ga žive u stripu. Kultni a zlosrećni spejs vestern “Firefly” (2002-2003), koji je TV kuća Fox otkazala posle samo jedne sezone, već je dobio nastavak u vidu bioskopskog filma “Serenity” (2005), ali je usledio izvestan broj stripova, koji ne donose dramatične promene, ali donose neke priče koje nisu stigle da budu ispričane na ekranu, uključujući i istinu o misterioznoj prošlosti jednog od glavnih junaka. Whedonova manje uspešna SF serija “Dollhouse” (Fox, 2009-2010) otkazana je posle druge sezone, ali su scenaristi, unapred svesni njene sudbine, seriju završili postapokaliptičnim epilogom koji se odvija 10 godina u budućnosti. Serija stripova koja je započela 2011. popunjava narativnu prazninu i prikazuje šta se događalo tokom te decenije i kako su se neki od likova tako drastično promenili – na primer, kako je jedan od glavnih negativaca postao jedan od heroja.

Američko-australijska spejs opera “Farscape” (1999-2003), otkazana je posle četvrte sezone, pošto je američki kablovski TV kanal Sci-Fi odlučio da ne finansira snimanje pete sezone. Zahvaljujući zahtevima javnosti i kampanji koji su pokrenuli fanovi, uz podršku finansijera iz evropskih zemalja, serija je dobila svoj nastavak i, kako se tada činilo, epilog u vidu TV mini-serije “Farscape: The Peacekeeper Wars” (2004). Ipak, 2008. godine, kompanija The Jim Henson Company, koja je producirala seriju, u saradnji sa izdavačkom kućom BOOM! Studios, nastavila je avanture Johna Crichtona, Aeryn Sun i ostalih u vidu niza mini-serija stripova, na kojima radi jedan od tvoraca serije, Rockne O’Bannon, i koje predstavljaju deo oficijelnog kanona.

Ove primere sledili su i producenti i scenaristi postapokaliptične drame “Jericho”, koja je prikazivana na televizijskoj mreži CBS od 2006. do 2008. Verni fanovi su onlajn peticijom uspeli da sačuvaju seriju od otkazivanja posle samo jedne sezone, ali im to nije uspelo i sledeće godine, pa je serija otkazana na kraju druge sezone, u možda najinteresantnijem trenutku, sa poslednjom epizodom koja je predstavljala uvod u priču o novom građanskom ratu u SAD. Najave da bi serija mogla da se nastavi na nekoj od kablovskih televizija ili da dobije nastavak u vidu bioskopskog filma nisu se zasad ostvarile, ali je izdavačka kuća Devil’s Due Publishing tokom 2009. izdala šest nastavaka stripa “Jericho Season 3: Civil War”, na kojem su radili scenaristi i producenti TV serije, i koji je IDW Publishing 2011. izdao u vidu grafičkog romana.

Najavljeno je da će nastavak u vidu stripa dobiti kultna noir drama “Veronica Mars” (UPN/CW, 2004-2007) otkazana posle treće sezone uprkos pohvalama i nagradama, i fantasy komedija-drama “Pushing Daisies” (ABC, 2007-2009), otkazana posle druge sezone.
Ovakvo rešenje ima značajne prednosti. Izrada stripa je mnogo jeftinija od snimanja serije, i ostavlja mnogo veću slobodu autorima, koji ne zavise od glumaca, budžeta, cenzora ili šefova zabrinutih za gledanost. Ne mora se razmišljati tome da li će neki glumac ili glumica odbiti da nastavi da igra ulogu, ili biti zauzet nekim drugim projektom; ne postoje problemi poput bolesti glumaca ili trudnoće glumica. Likovi mogu da ostanu mladi i radnja može da se odvija neposredno posle kraja TV serije, bez obzira na to koliko je vremena prošlo i da li su glumci znatno promenili izgled. Moguće je i uvesti prednastavke, flešbekove, ili preneti radnju u budućnost, bez potrebe za prilagođavanjem izgleda glumaca preko šminke. Budžet takođe više nije problem, i autori mogu da daju mašti na volju, bilo da su u pitanju spektakularne akcione scene, fantastična bića ili neverovatni događaji, pošto specijalni efekti nisu potrebni.

Sa druge strane, publika koja čita stripove generalno je mnogo uža od one kojoj se obraćaju TV serije ili filmovi. Dok ekranizovanje poznatih stripova predstavlja pokušaj da se privuče šira publika, kod pretvaranja TV serije u strip situacija je obrnuta. Broj gledalaca TV serija meri se milionima; broj čitalaca stripova desetinama hiljada. (Naravno, ovim zvaničnim ciframa treba dodati veliki broj fanova koji pozajmljuju stipove ili ih legalno ili ilegalno skidaju u digitalnoj formi, odnosno broj gledalaca serije prate preko DVD-ja, onlajn servisa poput Netfliksa, ili ilegalno skidaju epizode sa Interneta.) Ovi stripovi se manje-više isključivo namenjeni onima koji su gledali TV seriju, a ne široj publici koja čita stripove, ali broj njihovih čitalaca predstavlja mali procenat fanova koji su gledali seriju. Mada dobar deo gledalaca serije nije ni svestan da ove nove “epizode” uopšte postoje, strastveni fanovi se trude da prate nastavke svojih omiljenih serija u bilo kom medijumu, ali i među njima mnogi imaju predrasude prema medijumu stripa i jednostavno odbijaju da prate stripove.

Razlike između stripa i televizije za neke fanove predstavljaju veliku prepreku. Strip nema glumce koji će dočarati emocije, kao ni muziku koja bi unela potrebnu atmosferu. Umesto toga, crtač stripa ima ogromnu odgovornost da dočara emocije i atmosferu, a da pritom nacrta likove koji dovoljno podsećaju na glumce koji su ih igrali.

Kad su u pitanju pisci, ljudi koji su imali iskustva samo kao televizijski scenaristi ne umeju uvek da se najbolje prilagode načinu pisanja za strip, dok za druge druge strane, poveravanje ove odgovornosti poznatim crtačima stripova koji nisu prethodno dobro poznavali seriju može da dovede do grešaka ili nezadovoljstva fanova koji veruju da autor ne prikazuje verno njihove omiljene likove. Može da se desi da autori, poneseni činjenicom da ne moraju da brinu o ograničenom budžetu, preteraju sa spektakularnim akcionim scenama, supermoćima i drugim tipično “stripovskim” momentima i razočaraju publiku koja je više zainteresovana da vidi nešto slično onome što je gledala na televiziji. Ovo se, recimo, desilo sa osmom sezonom “Buffy”, pa su autori odlučili da se deveta sezona bude “prizemljenija” i da se bavi temama i problemima bližim stvarnom životu, sa kojima fanovi i dalje mogu da se identifikuju.

Konačno, praćenje strip “sezone” drugačije je od praćenja televizijske i u drugim aspektima, što može da dovede do frustracije kod publike nenavikle da, umesto da čeka nedelju dana na novu epizodu, čeka bar mesec dana na oko 30 stranica, sa količinom radnje koja odgovara polovini epizode od 40-50 minuta.

Ipak, ovi stripovi su se pokazali kao pretežno uspešna za svoje izdavačke kuće, i s obzirom na mogućnost i prednosti koje pruža medijum stripa, možda da će strip postati najčešće utočište za autore serija koje nisu mogle da se uklope u zahteve mejnstrim televizija.

Autor: Ivana Cvetanović