Ma šta mi reče...

Ilustracije ludila i zdravog razuma: Džejms Tili Metjus, Džon Haslam i zločini ’’Vazdušnog razboja’’ – I deo

Zamislite sledeću sliku: sedite, potpuno sami, u izolaciji od spoljašnjeg sveta koja vam je silom nametnuta, jedino društvo koje imate jesu surovo ogoljeni zidovi zatvorske ćelije i duguljaste senke u obliku rešetaka na prozoru, koje se pojave onda kada prirodna svetlost to dozvoli. Situacija i okruženje prosto savršeni za duhovni i fizički procvat, stremljenje naviše i oprobavanje svojih krila u svim pravcima slobode. Šta sve prolazi kroz um čoveka kom se osnovna i opšte podrazumevana ljudska sloboda svela na kratki hod između četiri zida, razgovor duše sa samom sobom u iščekivanju nove doze dnevne svetlosti, mentalno pretumbavanje stvarnih i umišljenih izdaja i nezahvalnosti  –  o tome možemo samo sebično da nagađamo, osim ako i sami nismo imali tu čarobnu priliku da mislimo sličnim misaonim tokovima u istim (ne)životnim uslovima.

Scena iz Bedlama, poslednji deo serije litografija Vilijama Hogarta pod nazivom "Razvojni put bludnika"

No, fizička i duševna izolacija nisu najveći problem ovde, oni su tek okosnica. Odjednom, u nekom trenutku shvatate da tokovi misli i osećanja koji bi po prirodnom ustrojstvu trebalo da su sadržaj vašeg bića, zapravo nisu vaši. Mozgom vam struje nasilne i paranoične, prinudne misli, što o vama samima, što o svetu oko vas, i teraju vas i da se branite i da napadate. Velike naučne istine i najveće svetinje vam se izvrću u krajnju lakrdiju, a banalnosti i izvitoperenosti u krajnje ozbiljnosti i nepobitne istine.

Čak ni u snu, prirodnom prostoru za odmor tela i duha, niste ostavljeni na miru. Tuđe misli, nakazni likovi i zatrovani pejzaži prepuni ogavnih mirisa vam se useljavaju u snove, stvarnije i od stvarnosti, i odatle nastavljaju da upravljaju vašom ličnošću.

Da stvar bude još gora, isto se dešava i sa organskim procesima i fizičkim reakcijama. Smejete se nekontrolisano onda kada za to nemate
povoda. Imate osećaj da vam se neznane tečnosti nasilno ulivaju u lobanju sa ciljem da vas momentalno unište, ili da vam sve telesne tečnosti i gasovi postaju zapaljivi dok vam se čitav organizam ne raznese pritiskom na dugme, ili pak da se iz vašeg crevnog trakta nasilno izvlače svi gasovi, mehur po mehur.

Sve te muke jesu proizvod jedne jedine stvari  –  ogromne mašinerije konstruisane u skladu sa najnovijim naučnim trendovima, koja pomoću magnetnih talasa/vrtloga/tečnosti (i još kojekakvih kvarnih supstanci, bilo u tečnom bilo u gasovitom stanju) utiče na vaše telo i vaš um, kroz različite programe za različite tipove mučenja.

Ako vam sve ovo zvuči kao scenario za neki naučnofantastični horor-film po nekoj priči Stivena Kinga ili Filipa K. Dika, zapravo i niste daleko od toga. Ipak, da li biste bili malo iznenađeni ako biste saznali da je sve to ipak  –  stvarnost? Samo ne stvarnost u onom uobičajenm, doslovnom smislu… već stvarnost koju je stvorio um jednog izmučenog čoveka.

Crtež Džejmsa Tilija Metjusa koji prikazuje "Vazdušni razboj"

Džejms Tili Metjus (1770-1815) bio je uspešni londonski trgovac čajem, velškog porekla. Za vreme ranih 1790-ih, kada je vazduh mirisao na sve izvesniji rat između Britanije i Francuske, Metjus je, zabrinut za sudbinu svoje domovine, na sopstvenu inicijativu pošao u Francusku, u mirovne pregovore sa Žirondincima, koji su tada bili vladajuća politička frakcija. Radikalni velški mislilac, Dejvid Vilijams, sa kojim je Metjus pošao na misiju izmirenja, nije bio uspešan po tom pitanju. No, kad je Metjus progovorio i počeo da iznosi svoja ekscentrična mišljenja, ubrzo je zadobio poverenje francuske vlade, uprkos atipičnosti i čudnovatosti svojih iskaza. Uspeo je da ubedi Žirondince da bi Britanija radije gajila prijateljske odnose sa stabilnom i ustavnom državom kao što je Francuska nego stupala sa njom u rat. U svrhe uspostavljanja mira između dve države, u više navrata je putovao između Londona i Pariza, našavši se nekoliko puta i sa samim Vilijamom Pitom (tadašnjim Ministrom predsednikom Velike Britanije), kao i sa lordom od Liverpula, Robertom Benksom Dženkinsom (kasnijim Ministrom predsednikom Velike Britanije). No, Žirondince su na vlasti ubrzo smenili Jakobinci (1793), koji su Metjusa iste godine uhapsili zbog veze sa Žirondincima, kao i zbog sumnje da je bio engleski dvostruki agent. U zatvoru je proveo tri godine, dok je Epoha terora dostizala svoj vrhunac. Pušten je, prosto, jer su francuske vlasti zaključile da je ludak.

Vrativši se u Englesku nakon što je bio pušten, lordu od Liverpula je napisao dva pisma, u kojima je Ministra unutrašnjih poslova optužio za izdaju i opisao zavere koje su, prema njegovom ubeđenju, bile skovane protiv njega. Uhapšen je ponovo 1797, nakon što je prekinuo debatu u Donjem domu viknuvši ’’Izdaja!’’ lordu od Liverpula. Iz zatvora je ubrzo bio premešten u Betlem, psihijatrijsku bolnicu (svetu poznatiju kao Bedlam), gde je bio podvrgnut ispitivanjima. Tom prilikom ispričao je sve o svom učešću u tajnim pregovorima u korist svoje države, koji su se okončali tako što su ga Vilijam Pit i njegova administracija izdali i ostavili da trune u pariskoj tamnici. Čitavu tu Metjusovu priču, sa svojim kompleksnim zapletima, zaverama i scenama psihičkog i fizičkog mučenja koje kao da su potekle iz naučno-fantastične literature, bedlamski lekari su protumačili kao simptom megalomanije. I nisu bili jedini. Kada je Metjus, po svom povratku u Englesku, optužio englesko ministarstvo za odricanje svake odgovornosti za mučnu situaciju u kojoj se našao u Parizu, izjavili su da o njegovim mirovnim poduhvatima nisu imali ama baš nikakvog pojma.

Džejkob Mor, "Dokazi", 1910. (psiho-fizički uticaj hipnotičkih i električnih zraka na osobu)

U knjizi ’’Ilustracije ludiila’’ Džona Haslama navodi se sledeći podatak: za vreme svog boravka u pariskoj tamnici, Metjus je upoznao izvesnog gospodina Šavanea. Jednog dana, dok su sedeli zajedno, ovaj ga je upitao: ’’Gospodine Metjus, da li ste upoznati sa veštinom opštenja pomoću mozga?’’ Ovaj je odgovorio da nije. Potom je Šavane rekao da se to postiže ’’primenom magneta’’.
Ako svako ludilo ima svoje korene, okidače  –   postoji velika verovatnoća da je ova konverzacija (pored traume usled nepravedno oduzete slobode) mogla da bude jedan od faktora koji su doprineli rađanju klice ludila u Metjusovom umu. Jer upravo tada, u samoći i jezi pariske tamnice, osetio je, doživeo, video i čuo nezamislive grozote, po prvi put. Primena magneta je u tome igrala jednu od ključnih uloga.

Metjus je, naime, bio ubeđen da se negde u londonskom podzemlju krije banda zločinaca upućena u procese tzv. ’’pneumatske hemije’’, čiji članovi upravljaju moćnim i užasnim ’’Vazdušnim razbojem’’ (’’Air loom’’). Ova brutalna mašina (koju je Metjus opisivao do tančina, uz krajnje detaljne i nepogrešive tehničke nacrte koje je sam izradio) sastoji se iz buradi, mesinganih retorti, baterija, poluga i ključeva, ukratko, konstruisana je prema najsavremenijim naučnim dostignućima tog vremena. Funkcioniše po principu hipnoze, usmeravajući namagnetisane vazdušne struje i tečnosti na svoju žrtvu, kojima je muči kako psihički tako i fizički. U svrhe tih mučenja koriste se i razne druge ogavne supstance, poput ’’spermatično-životinjsko-semenih zraka’’, ’’pasjih isparenja’’, ’’isparenja vitriola i azotne kiseline’’  i ’’trulog ljudskog zadaha’’. Rezultat upotrebe pomenutih zraka i tvari jeste menjanje i ometanje misaonih i telesnih procesa, tj. nasilno usađivanje misli, osećanja i izazivanje raznoraznih fizičkih tegoba kod žrtve.

Autor: Jelena Perišić