Književni Klub

Savršenstvo gospodina G.G. Markesa

Gabriel Garsia Markes (Gabriel García Márquez), jedan od najznačajnijih književnika današnjice, rođen je 6. Marta 1927. godine u Kolumbiji, u malom gradiću po imenu Arakataka. Svoje rano detinjstvo proveo je tamo sa babom i dedom, dok su mu roditelji živeli u drugom gradu. Baba sklona sujeverju i deda pun priča i legendi obeležili su njegov život i bitno uticali na njegovo kasnije stvaralaštvo. Nakon smrti dede i potpunog slepila svoje babe, Gabriel se sa svojih 9 godina seli kod roditelja u grad Sukre, a školovanje nastavlja u lučkom gradu Barankuili. Sa 12 godina dobija stipendiju za nadarenu decu. Nakon srednje škole po nagovoru roditelja upisuje prava u Bogoti, gde upoznaje i svoju buduću ženu, koja je tada imala 13 godina. Ubrzo shvata kako ga studije uopšte ne zanimaju. U to vreme dobija knjigu Franca kafke „Metamorfoza“, koja je po mnogo čemu uticala da počne da se bavi pisanjem, a veliku inspiraciju su mu svojim delima pružili i Fokner i Sofokle.

Njegov književni opus počinje tekstovima za razne novine i časopise, a osim političkih tema, tu počinje da objavljuje i svoje novele i kratke priče.

Za svoje najpoznatije delo “Sto godina samoće” inspiraciju je dobio kada se posle mnogo godina vratio u babinu kuću u Arakataki. Prva tri poglavlja šalje na čitanje svom prijatelju Karlosu Fuentesu koji, zapanjen, tvrdi da se pred njim nalazi remek delo. 1967. godine, kada je završio roman, Markes  ispijen, otrovan nikotinom i sa deset hiljada dolara duga konačno ga objavljuje i već u prvoj nedelji biva prodato čak 8000 primeraka. To ga vrtoglavo baca u sam vrh svetske književnosti, gde ostaje do današnjih dana. Danas se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma. Nobelovu nagradu za književnost dobija 1982. godine.

Markes je čovek čija dela govore sama za sebe. Stoga su citati najbolja preporuka za ovog pisca, pa evo nekih od njih:

„Sto godina samoće“

„…pukovnik Aurelijano Buendija jedva je shvatio da tajna dobre starosti nije ništa drugo do pošteni savez sa samoćom.“
„…jedne slavne srede došao je voz pun neobičnih prostitutki, razvretnih žena, izopačenih u svakom pogledu i snabdevenih svakovrsnim mastima i potrepštinama za stimulisanje nepokretnih, buđenje stidljivih, zadovoljenje halapljivih, podsticaja čednih, umeravanje neumerenih i pomaganje isposnika.“
„Atmosfera je bila toliko vlažna da su ribe mogle da uđu kroz vrata i iziđu kroz prozor ploveći po vazduhu.“

„Sećanje na moje tužne kurve“

„Uvideo sam da moje opsesivno nastojanje da svaka stvar bude na svom mestu, svaki posao završen na vreme, svaka reč pogođenog stila, nije rezultat uravnoteženosti moga uma, već naprotiv, čitav sastav pretvaranja koji sam izmislio kako bih prikrio neuravnoteženost vlastite prirode. Shvatio sm da moja disciplinovanost nije jedna od mojih vrlina, nego reakcija na moju nemarnost; da se pravim velikodušnim kako bih sakrio vlastitu škrtost, da sam oprezan jer sam u biti nepoverljiv, da sam pomirljiv kako ne bih upao u zamku svojih neobuzdanih ljutnji, da se trudnim biti tačan da se ne otkrije koliko mi malo znači tuđe vreme.“

„Riba je crvena“

“Bangkok je najružniji grad na svetu. Ogroman je, haotičan, paklen i mnogo ružniji od onoga kako ga opisujem.“

„Ljubav u doba kolere“

„Leti se nevidljiva prašina, oštra kao zažarenocrvena kreda, zavlačila u najzaštićenije pukotine uma, uzburkana pomahnitalim vetrovima koji su nosili krovove i dizali decu u vazduh.“

„Mudrost dolazi onda kad vam ničemu više ne služi.“

„Onaj ko izgubi pamćenje, pravi ga od hartije.“

„Bio je još isuviše mlad da bi znao da sećanja koja dolaze iz srca brišu sve ružne uspomene i veličaju one najlepše i da samo zahvaljujući toj prevari možemo da podnesemo težinu prošlosti.“

„Niko nije poverovao da je nagrađeni Kinez zaista autor teksta. Stigao je u te krajeve krajem prošlog veka, bežeći od bića žute groznice koji je harao Panamom u vreme izgradnje železnice između dva okeana, zajedno sa mnogim drugima, koji  su tu ostali do smrti, živeći na kineskom, množeći se na kineskom i tako ličeći jedni na druge da niko nije mogao da ih razlikuje. U početku ih nije bilo više od desetak, neki su bili sa ženama, decom i svojim jestivim psima, ali su za nekoliko godina preplavili četiri uličice u predgrađu oko luke novim, neočekivanim Kinezima, koji su ulazili u zemlju ne ostavljajući traga u carinskim registrima. Neki od tih mladića pretvorili su se u ugledne starine takvom brzinom da niko nije uspeo da objasni kad su stigli da ostare.“

„Ništa toliko ne liči na neku osobu kao njena smrt.“

„Ugrize se za jezik da mu istina ne iscuri kroz silne rane kojima je njegovo srce bilo izrešetano.“

„Uvek moraš da imaš na umu da je najvažnija stvar u jednom braku njegova stabilnost, nikako ne sreća.“

„Oharaska“

“Primećivalo se da mu je lice izgledalo kao kravlja lobanja, da je imao sedu kosu, odsečenu do temena i da nije imao usne nego neki  horizontalni otvor koji nije izgledao kao usta od rođenja, nego napravljen kasnije, iznenadnim i samo jednim udarcem noža.“

„Neverovatna i tužna istorija nevine Erendire i njene bezdušne babe“

„To je bilo u vremena kad je stigao grčki brod-reče-Bila je posada ludaka koji su usrećivali žene i nisu im plaćali novcem nego sunđerima, nekim živim sunđerima koji su kasnije hodali po kućama, jaučući kao bolesnici u bolnici, terajući decu da palaču da bi im popili suze.“

Autor: Katarina Lancrat Tomanović