Ma šta mi reče...

Ilustracije ludila i zdravog razuma: Džejms Tili Metjus, Džon Haslam i zločini ’’Vazdušnog razboja’’ – II deo

’’Vazdušni razboj’’ je stoga imao razne mučilačke programe, koji su, po Metjusu, imali krajnje živopisna imena. Neki od najgorih su već pomenuti na početku ove priče, kao što je ’’Izazivanje apopleksije pomoću rendeta za oraščić’’ (pri čemu se tečnosti kroz slepoočnice nasilno ulivaju u lobanju kako bi žrtva doživela trenutnu smrt, no, ako to ne uspe, na slepoočnicama ostaju male bubuljice, grube poput rupa u rendetu za orašćič, koje odumiru nakon dan-dva), potom ’’Čupanje gasova’’ (postepeno izvlačenje fino namagnetizovanih tečnosti iz stomaka žrtve, kroz analni otvor), ’’Produžavanje mozga’’ (čiji je proizvod izopačenje i pretvaranje dotadašnjih misli, stavova i ideja u njihove antipode), ’’Puštanje zmaja’’ (usmeravanje željenih misli i ideja u mozak žrtve, pri čemu je žrtva sve vreme svesna da su misli i ideje tuđe, ali nije u stanju da im se odupre), i ’’Smrskavanje jastoga’’ (pritiskom magnetne atmosfere oko žrtve zaustavlja se cirkulacija, blokiraju se pokreti i svi telesni procesi, što izaziva trenutnu smrt).

Vilijam Noris, pacijent koji je 12 godina bio okovan u Bedlamu (G. Arnold)

Prema Metjusu, ’’Vazdušnim razbojem’’ upravlja banda prikrivenih jakobinskih revolucionara koji su želeli da Britaniju gurnu u katastrofalni rat sa Francuskom. I njih je opisivao krajnje detaljno, od izgleda do ponašanja: vođa je bio izvesni ’’Kralj Bil’’, detalje sa mučilačkih sesija bi beležio njegov sekretar ’’Učitelj Džek’’, a samom mašinom je upravljala zagonetna ’’Žena sa rukavicama’’. Bila je tu i Francuskinja Šarlot, koja je u početku sarađivala sa bandom da bi kasnije i sama postala zatvorenik, kao i Metjus, i često je polu-naga sedela okovana. ’’Ser Arči’’ je navodno bila žena obučena kao muškarac, koja je stalno dobacivala nepristojne komentare i pričala prostačke šale (a na svako Metjusovo pitanje o svom polu odgovarala bi krajnje neodređeno i često jako vulgarno).

Kad god bi na ulici naleteo na bilo koga od ovih likova, brzo bi iz džepova izvukli nekakve palice od namagnetizovanog metala pomoću kojih bi ’’oslabljivali percepciju’’ žrtve, što ih je činilo trenutno nevidljivima.

No, da stvar bude još gora, Metjus je tvrdio da on nije jedina žrtva ove opake mašinerije. Brojni ogranci iste bande sa sopstvenim ’’Vazdušnim razbojima’’ delovali su širom Londona. Vrebajući iza svakog ćoška, ti ’’pneumatski stručnjaci’’ bi najpre ’’premagnetizovali’’ svoje žrtve – političare i javne ličnosti. Oni bi tada postajali podložni magnetnim tečnostima i zracima, koji su trovali njihove mozgove i omogućavali gorepomenutim bandama da im čitaju misli i upravljaju njima kako im se hoće. Žrtve su bili ne samo engleski političari, već i francuski. Svrha svega toga je bila špijunaža, kao i izazivanje što većeg nacionalnog i internacionalnog haosa. Prema Metjusovoj priči, jedna od meta napada bio je i sam Vilijam Pit, ali on nije ’’ni upola’’ bio podložan tom štetnom delovanju kao ostali. Tvrdio je i da su te bande odgovorne za britanske vojne katastrofe poput onih u Buenos Ajresu (1807) i Valherenu (1809), kao i za Nerede u Spithedu i Noru (1797).

Metjusa su, usled uticaja ’’Vazdušnog razboja’’, neprekidno mučile halucinacije, manija gonjenja, fizičke patnje, napadi smeha i besmislenih iskaza. Definitivno zvuči kao ono što bi većina smesta nazvala ludilom, zar ne?

Ipak, Metjus nije izmislio svoju mirovnu misiju, svoje surovo hapšenje, izdaju i boravak u tamnici. Njegova porodica i prijatelji su ga smatrali dobroćudnim ekscentrikom koji je u duši bio mirotvorac, i njegova čudna politička viđenja, nepoverenje i teorije zavere su prosto pripisivali nesrećama koje su ga na političkom i životnom planu zadesile. Štaviše, u trenucima kad nije trpeo napade ’’Vazdušnog razboja’’ i bande koja je njime upravljala, bio je savršeno bistar i jasan. No, Džon Haslam, apotekar u Bedlamu, koji je svakodnevno nadgledao i proučavao Metjusa, imao je drugačije mišljenje.

On je smatrao da je razlika između zdravog razuma i ludila jednako oštra koliko i razlika između svetlosti i tame ili pravog i krivog. Želeo je svim silama da dokaže da Metjus jeste lud i kao takav opasan za svet oko sebe (za šta je, po njemu, najbolji primer ’’napad’’ na lorda od Liverpula u Donjem domu) i da je za medicinu uopšte poguban svako ko misli suprotno. Članovi Metjusove porodice su i dalje smatrali da je on samo jedna dobra ali neshvaćena duša i da je naučio da svoje čudnovatosti drži pod kontrolom u javnosti. Na kraju su podigli glas i na sam Bedlam, zahtevajući pravi razlog za držanje Metjusa u pritvoru. Čak su unajmili i dva lekara (Henrija Klaterbaka i Džordža Birkbeka) da nezavisno jedan od drugog pregledaju Metjusa. Zaključili su da je ovaj zdrav, i da su neprijateljski stav koji je gajio prema autoritetima i manija gonjenja sasvim normalne reakcije čoveka koji je nepravedno bio zatvoren. No, Haslam nije odustajao. I sam lord od Liverpula je o Metjusu imao isto mišljenje kao on. Ipak, tu se potkrala jedna nedoslednost: Metjus je u Bedlamu bio pritvoren ne zbog toga što je smatran ludim (to je bila potpuno nebitna stavka), već kao državni zatvorenik (i to protivno ustavnim odredbama).

Konstrukcija "Vazdušnog razboja" umetnika Roda Dikinsona, u galeriji Leng u Njukaslu, 2002.

Haslam je insistirao da ga treba zadržati u Bedlamu, nadgledao ga je i proučavao iz dana u dan, što je naposletku rezultiralo knjigom pod nazivom ’’Ilustracije ludila’’ (’’Illustrations of Madness: Exhibiting a Singular Case of Insanity, And a No Less Remarkable Difference in Medical Opinions: Developing the Nature of An Assailment, And the Manner of Working Events; with a Description of Tortures Experienced by Bomb-Bursting, Lobster-Cracking and Lengthening the Brain. Embellished with a Curious Plate’’).
Ova knjiga, ni manje ni više, predstavlja prvu detaljnu studiju ponašanja i ličnosti jednog mentalnog bolesnika, a Haslam je tako udario temelje modernoj psihijatriji i sasvim drugačijem pristupu pacijentima te vrste. No, kako se ispostavilo, sve to počelo je iz ne tako plemenitih pobuda: morao je da dokaže da je on u pravu, da Metjus jeste lud, inače je rizikovao da upropasti kako svoju reputaciju, tako i reputaciju Bedlama kao ’’ozbiljne’’ medicinske ustanove. Klaterbaka i Birkbeka čak i nije smatrao pravim lekarima (s obzirom na to da nisu uspeli da uoče Metjusovo ludilo koje je po Haslamu bilo krajnje očigledno), a i smatrao je da je on bolje proučio i upoznao Metjusa jer ga je posmatrao svakodnevno, za razliku od njih dvojice koji su uz njega proveli samo kratko vreme. Proučavao je Metjusa, zapisivao sve što je ovaj govorio, stavio svaki detalj u gore pomenutu knjigu, prosto puštajući njegovo ludilo da govori za sebe i nadajući se da će svet uvideti ’’istinu’’.

Moguće je da je Haslamovo nastojanje da dokaže da je Metjus lud, tj. da napravi oštru granicu između zdravorazumskog stanja i ludila, zapravo bilo rezultat njegovog besa na sam Bedlam, koji je zbog svojih zaposlenih i sam postao ekscentrična ustanova. Jedan od tamošnjih hirurga, čije su najveće strasti bile seciranje mozgova mentalno obolelih i alkoholizam, i sam je završio u ludačkoj košulji. U takvom okruženju, Haslam je sebe doživljavao kao poslednji tračak normalnosti, kao uzvišenog osvetnika koji je na sebe uzeo zadatak da stvari postavi na svoje mesto.

No, dok je Haslam svim silama pokušavao da dokaže Metjusovo ludilo, ovaj je pokazivao upravo suprotno: kreativnost, visoki intelekt i sposobnost da za svet učini nešto dobro. Savladao je arhitektonsko crtanje i graviranje i tako napravio nacrte za novu verziju Bedlamove zgrade. Njegov trud i talenat su toliko zadivili upravu da mu je čak bilo i plaćeno. 1814. je premešten u mnogo bolju i korektniju bolnicu, i to privatnu (London Haus dr Foksa), u kojoj je bio veoma cenjen i voljen pacijent. Dr Foks ga je, za razliku od napadnog Haslama, smatrao potpuno normalnim. Pomagao je oko vođenja knjiga, baštovanskih poslova i uprave bolnice sve do svoje smrti, 1815. Ipak, time se priča ne završava.

Autor: Jelena Perišić