Porto, najlepši grad Portugala

Prošlogodišnji odmor sam povela u Evropi, istražujući velike evropske gradove, a najčešće su to bile prestonice. Mnogi gradovi su se našli na mom putu, ali su samo neki ostavili veliki utisak. Zanimljivo je da su to bili manji gradovi – manje ljudi, slabiji saobraćaj, umerena urbanost doprinose da se više odmorite i više znamenitosti da posetite… Jedan od najlepših gradova koji sam posetila je Porto.

Porto je drugi po veličini i značaju grad u Portugalu. Naziv grada vuče korene od naziva starorimskog grada na istom mestu, koji se zvao Portus Kale (lat. Portus Cale). Zanimljivo je da je od tog naziva izveden naziv današnjeg grada, a i naziv države. Ime grada znači luka. Portugalci su često ispred grada stavljali član O, pa se zato u nekim jezicima ustalio oblik Oporto.

Moj prvi susret sa gradom dogodio se na železničkoj stanici. Mala je i lepa, kao i sam grad. Cela stanica je kao galerija izlepljena keramičkim pločicama na kojima je predstavljena istorija grada. Ova portugalska umetnička disciplina široko je rasprostranjena – na crkvama, palatama, ali i običnim kućama i zgradama. Šareni printovi, slike iz svakodnevnog života ili važnih istorijskih momenata, zabeleženi su na pločicama koje Portugalci zovu azuleižuš. Najbolji način da se upoznate sa gradom i stanovnicima je poseta gradskoj katedrali, ili, jednostavno, šetnja starim delom grada u kojem je zid gotovo svake druge kuće ukrašen drugačijim dezenom. Tradicija azuleižoša doseže do 15. veka. Portugal ju je, preko Španaca prihvatio od Maora, koji su je iskopirali od Persijanaca. Na prvi pogled ovo šarenilo je kič, ali vremenom postaje lepo i zanimljivo jer se u potpunosti stapa sa okolinom.

Porto je grad prelepih parkova, od kojih su neki bogate zadužbine (Seralveš), jedne od, prema Gardijanu, tri najlepše knjižare na svetu (Lelu), visokih mostova (Arabida, Maria Pia, Luiš I), srdačnih ljudi i oslikanih keramičkih pločica. Može se reći da su ovi mostovi na reci Duro nešto nezaobilazno i svako ko dođe prvi put u Porto mora imati sliku sa mostom. Zato je Porto često nazivan i gradom mostova. Na most se možete popeti prevozom ili liftom, ali svakako je najzanimljivije stepenicama. Jeste da ih ima puno, ali se prolazi pored zgrada i stanovnika grada pa se tako možete bolje upoznati sa Portom. Na prvi pogled, veliki gvozdeni most Luiša I me je jako podsetio na Ajfelovu kulu, a onda sam saznala da je, u stvari, Ajfel i dao nacrte za ovu konstrukciju, koju mnogi smatraju čudom tehnike.

Ovaj grad nije sjajan kao Pariz ili otmen kao London. A i ne treba ga porediti ni sa jednim gradom jer je jedinstven. Nema posebnih spomenika ili zgrada po kojima je nadaleko poznat, ovaj grad je znamenitost sam za sebe. Iako pretežno siv i često kišovit, Portu se sve oprašta već posle jedne čašice opojnog i sladunjavog istoimenog vina.  Najbolji pogled na grad se pruža iz susednog grada. Kada se pređe most Luiš I, ulazi se u Gaju, do koje se može stići i peške, preko pomenutog mosta.

Tu se nalaze na desetine manjih ili većih fabrika koje proizvode čuveno Porto vino. To i nije baš obično vino, već je slađe i sa višim procentom alkohola (oko 20%). Ulaz u vinske podrume na obali se plaća, ali ako zađete malo dalje i posetite neki od udaljenijih proizvođača, degustiraćete besplatno tri ili četiri vrste ovog pića i čuti da se i danas ponekad grožđe u ovim vinarijama gazi golim nogama uz pesmu i igru. Zanimljivo je da je Porto vino slatko sasvim slučajno. Za to su krivi Englezi koji su u davna vremena običnom vinu iz okoline Dora dodavali brendi da se ne bi pokvarilo u dodiru s vazduhom u toku transporta brodom. Kasnije, kada su počeli da ga intenzivno uvoze, Portugalci su mu zaštitili geografsko poreklo i nastavili da vinu pojačavaju ukus, stvorivši tako Porto vinski brend.

Najbitnije je posetiti Porto po lepom danu, jer u protivnom podseća malo na scenografiju za zločine. Ako je sunčano, što se može desiti već i u februaru, pa se zaputite niz reku peške, nećete osetiti, a već ćete preći desetak kilometara prateći promene ambijenta i reku koja se širi kako bi uronila u Atlantik. Odjednom, oronule fasade se transformišu u kuće u Monte Karlo stilu, okolo su špaliri palminog drveća, a uz obalu se nižu skupi restorani. I to je Porto tj. Fož, najsređeniji deo grada. Svakako, horizont je i ovde neponovljiv. Ali, Porto je ipak jedinstven po svojim uskim ulicama koje ga čine jako prepoznatljivim.

Talasi Atlantika koji udaraju u sam grad, i poneki brod koji sija u daljini. Svetionik, stari i novi, i plaže, peskovite i bele… Prosto morate voleti ovaj grad. Dosta se nailazi na britanski uticaj, oseća se i otmenost i bogatstvo, iako je živopisni primorski gradić prepun šarenila. Stanovnici su prilično veseli, podsećaju malo na Srbe – dovikuju se, pričaju i smeju se na ulici, balkoni su puni veša, deca se igraju i trče po ulicama. Puno je malih restorana gde možete ručati za vrlo malo novca, a ipak probati jako kvalitetnu nacionalnu hranu. Ako budete u Portugalu, nikako nemojte zabići ovaj grad, sigurna sam da će vas oduševiti.

Autor: Nataša Milovanović