Umetnost

Mark Kvin – Umetnik koji postavlja pitanja!

Britanski umetnik Mark Kvin (Marc Quinn)  privukao je pažnju na sebe pre više od trideset godina bistom napravljenom od sopstvene krvi. Od tada se profilisao kao skulptor ljudi s margine, invalida, transeksualaca, porno glumaca i ostalih (zlonamerni bi rekli) „cirkuskih nakaza“. Ljubitelj antičkih skulptura i nauke, Kvin smatra da je posao umetnosti da postavlja pitanja. Njegova dela vas teraju da se zapitate- Ko smo? Od čega smo stvoreni? Šta je lepo, a šta ružno? Šta ćemo postati? Šta bismo želeli da budemo? Šta je površno a šta iznutra? Kome se divimo? Šta čini muškarca, muškarcem, ženu ženom, dete detetom? I da li je to uopšte bitno?

Alison Lapper Pregnant na Trafalgar Skveru

Ko smo?

Self

1991. godine Kvin je počeo rad na projektu „Self“. Bilo mu je potrebno više od pet meseci kako bi izvukao  oko 4,5 litara sopstvene krvi od koje je napravio skulpturu sopstvene glave. Prelepa i groteskna u isto vreme „Self“ je proslavila svog stvaraoca gotovo preko noći. Šta je važnije, ono spolja ili iznutra i može li jedno istovremeno da predstavlja drugo, pitanje je koje se postavlja kada se nađete lice u lice pred ovim delom koje se u isto vreme bavi i fizičkim propadanjem. Skulptura je morala biti zamrznuta kako se krv ne bi vratila u prvobitno stanje, što simboliše osetljivost svakog ljudskog bića i krhkost života, koji treba brižljivo čuvati. Kvin ponavlja ovaj projekat na svakih 5 godina beležeci fizičke promene na sopstvenom telu uzrokovane protekom vremena kao i propadanje ljudskog tela pod teretom starosti. Petnaest godina kasnije Kvin je, inspirisan novorođenim detetom, napravio nešto slično. Kako bi storio skulpturu glave svog sina, morao je prethodno da usitni i pretvori u tečnost placentu i pupčanu vrpcu koje su mu poslužile kao materijal.

Od čega smo stvoreni?

Kada je Nacionalna galerija portreta u Londonu odlučila da u postavku uvrsti portret Džona Salstona (John E. Sulston) Kvinu je pripala čast da portretiše čuvenog genetičara.  Salston je u to vreme radio na „Projektu ljudskog genoma“ (Human Genome Project) za koji je mu je kasnije pripala Nobelova nagradu za medicinu. Kvin, čiji je otac bio naučnik, uvek je bio fasciniran naukom i načinom na koji ona menja ljudski život. Inspirisan radom svog klijenta, odlučio je da u pravljenju portreta primeni novu, drugačiju tehniku. Uzeo je uzorak Salstonovog DNK koji je zatim razbijen u više segmenata i tretiran kako bi mogao biti repliciran u bakteriji. Bakterije su uronjene u agarozni gel, a njihov rast je zaustavljen kada su postale vidljive golim okom. Govoreći o portretu koji su mnogi nazvali apstraktnim, Kvin je rekao da je to „najrealističniji portret u galeriji“ jer „predstavlja svojevrsno uputstvo po kome je Džon stvoren“, ali ga je genetičar brzo ispravio rekavši: „DNK je uputstvo za stvaranje bebe, a ne odraslog čoveka. Ja predstavljam mnogo više od svog DNK profila.“

Mark Kvin i Džon Salston

Susret sa Salstonom umnogome je uticao na Kvinov rad. Njegov sledeći projekat „DNA Garden“ sastoji se od 75 DNK profila biljaka i 2 ljudska profila. Profili su tretirani na isti način kao i Salstonov, a u svojoj ukupnosti delo predstavlja rajsku bašta zajedno sa Adamom i Evom, na molekularnom nivou. Kasnije Kvin počinje da slika uvećane dužice ljudskog oka. Jedna od njih nazvana „We share our chemistry with the stars“ očigledno je inspirisana Džonom Salstonom. Kvin tvrde da je „naš DNK materijal ono što nas povezuje sa svim ostalim u univerzumu“ i veruje da je to i najvažnija poruka Projekta ljudskog genoma.

Šta je lepo?

Od 1999. godine počinje da pravi statue ljudi kojima su udovi amputirani ili su rođeni bez njih. Tako „Kiss“ (koja slavi mladost, život i ljubav) prikazuje dvoje mladih kako se ljube i dok on ima obe ruke koje su prekratke za njegovo telo ona ima samo jednu. Na ostalim statue prikazani su ljudi bez udova u borilačkim pozama (jer oni jesu borci!) a u natpisima pored svake od njih objašnjava se razlog zbog koga im nedostaje određeni deo tela. Kvin je bio inspirisan antičkim skulpturama na kojima su često udovi polomljeni ili su propali zbog uticaja vremena. Zapitao se zašto mi uporno gledamo na takva dela u muzejima kao na ideale lepote i ne primećujemo njihove nedostatke, dok se osobe s invaliditetom u svakodnevnom životu retko kada smatraju lepim. Njegova dela neki su označili kao „eksploitativna“ tvrdeći da Kvin „zarađuje na tuđoj nesreći“.

Jedna od njegovih statua neminovno je privukla pažnju šire javnosti, jer ju je u roku od dve godine videlo više miliona ljudi. Kada je Grad London objavio konkurs za postavljanje statue na upražnjeno mesto na Trafalgar Skveru, Kvinovo delo „Alison Lapper Pregnant“ bilo je jedno od izabranih. Alison Laper takođe je umetnica. Iako rođena bez ruku i sa izuzetno kratkim i slabim nogama uspeva da slika držeći četkicu u zubima. Kvin ju je izabrao jer su njena ramena umnogome podsećala na najpoznatiju antičku statuu ikada- „Milonsku Veneru“. Pre nego što su počeli sa izradom, Alison je ostala trudna, te je Kvin odlučio da je izvaja u osmom mesecu trudnoće. Statua je postavljena 2005. u blizini statue Admirala Horacija Nelsona (Horatio Nelson) i ostala je na tom mestu do 2007. Negativne kritike su išle u dva pravca. Jedan od njih bio je tehnički. Određeni kritičari su smatrali da je previše glomazna, tehnički loše urađena, kao i da se ne uklapa (arhitektonski) u ostatak Skvera. Drugi pravac kritika tvrdio je da mesto na čuvenom Skveru treba da bude rezervisano za ljude koji su učinili nešto važno za Britansku naciju, a ne za „ženu koja nije uradila ništa, osim što je profitirala od sopstvene nesreće“. Za Kvina nema sumnje „Alison Laper predstavlja novi model ženskog heroizma“- izjavio je na predstavljanju statue. Za one koji se slažu s ovom izjavom „Alison Laper Pregnant“ predstavlja ženu-heroja, buduću majku, osobu sa invaliditetom tj. sve ono što drastično odudara od tradicionalnog shvatanja heroja koji su većinom muškarci, vojnici, fizički snažni i spremni za boj.

Saradnja s Kvinom, promenila je i način na koji Alison shvata svoj rad. Nakon izlaganja statue počela je da se bavi autoportretima i stvorila više desetina umetničkih fotografija sebe i svog sina takođe u stilu Milonske venere i antičkog stvaralaštva.

Kome se divimo?

Siren

Kvin je još jednom odlučio da u svojim radovima ispita pojam lepote birajući za model ženu koja po njegovim rečima „predstavlja ideal lepote“ iliti Kejt Mos (Kate Moss). Kvin je uradio više skulptura britanske manekenke od kojih je prva završena 2006. „Sphinx“ predstavlja Kejt u ekstremnoj joga pozi, sa nogama izvijenim iza glave. I dok je ranijih godina pravio skulpture ljudi kojima su falili udovi, nova kreacija izgleda kao da ima više ruku i nogu nego što zaista ima. Kvin je priznao da mu je inspiracija bila hindu boginja Šiva i da je za njega i Kejt donekle boginja. Zanimljiva poza (koju je izvela nepoznata devojka-instruktor joge) aludira na način na koji naša percepcija manekenke izvrnuta lažima, tabloidnim pričama, mržnjom, ličnim i kolektivnim željama. Kvin je uvek isticao da želi da se bavi ljudima koji su obeležili naše doba, da bude svojevrstni hroničar sadašnjeg vremena. Po njemu Kejt Mos je Sfinga (Sphinx- Sfinga) našeg doba, osoba koju volimo i čijoj lepoti se divimo, a o kojoj tako malo znamo. „Ona je misterija“- izjavio je Kvin na prezentaciji skulpture.

Kvin je nastavi da pravi statue inspirisane top modelom. Većina njih rađena je od bronze, a zatim bojena tako da izgleda kao mermer. Međutim, statua koja je zadobila najviše paznje rađena je od nešto „plemenitijeg“ materijala. „Siren“ –statua od osamnaestokaratnog zlata u prirodnoj veličini, napravljena 2008. godine, ponovo prikazuje Kejt u (nešto drugačijoj) akrobatskoj pozi. Statua je izložena u Britanskom muzeju zajedno sa antičkim statuetama, a u brošuri je pisalo da je Kejt Mos „Afrodita našeg doba“. I dok su kritičari nazvali ovo delo „banalnim“ Kvin je priznao da je želeo da (za promenu) izvaja nekog koga smatramo idealom lepote, ali da čak ni Kejt ne može da dostigne standarde koje je sadašnje društvo zacrtalo.

Šta smo od sebe stvorili?

Alana i Bak

Kvinovu izložbu iz 2010. godine mnogi smatraju najkontraverznijom do tada. Kvin se prethodno bavio temama lepote, nauke, korišćenjem unutrašnjosti kako bi se oblikovala spoljašnjost. U ovoj izložbi sve je to spojeno u jedno. Šokantna a opet potpuno logična, izložba predstavlja ljude koji su uz pomoć tetovaža, hormona i plastičnih operacija izmenili svoje telo tj. predstavlja ljude koji su uz pomoć nauke modifikovali telo tako da i spolja izgledaju onako kako se osećaju iznutra. Po Kvinu oni su sami (uz pomoć plastičnih hirurga) od sebe stvorili umetnička dela. Alana Star (Allanah Starr) i Bak Endžel (Buck Angel) zauzeli su centralno mesto na izložbi i predstavljeni su na dve različite skulpture. Alana je rođena kao muškarac. U međuvremenu je transformisala svoje telo uz pomoć hormona i ugradila silikone kako bi se pretvorila u ženu pri čemu je zadržala muške genitalije. Bak je rođen kao žena ali je takođe drastično izmenio svoje telo (osim genitalija). Oboje su porno glumci, prijatelji  i povremeni poslovni saradnici. Jedna od skulptura prikazuje dvojac dok vode ljubav, dok se na drugoj (nešto suptilnijoj) drže za ruke. Već smo navikli da Kvinove skulpture preispituju tradicionalna shvatanja lepote, ali je ovde otišao korak dalje preispitujući rodne uloge, shvatnje polova i ljudskog tela, dualizam fizičkog i duhovnog, prirodnog i drušvenog.  Šta je to što čini muškarca-muškarcem, a ženu-ženom? Postoji li treći pol? Šta je normalno? Šta je važnije- kako sami sebe posmatramo ili kako nas drugi vide?

Tomas Beti

I dok vi razmišljate o tome predlažem da pređemo na drugi društveni fenomen koji je jedno vreme punio novinske stupce (i u Srbiji). Tomas Beti (Thomas Beatie) ili „trudan muškarac“ (kako su ga nazivali u novinama) je promenio pol i postao muškarac, ali je zadržao ženske reproduktivne organe i zatrudneo uz pomoć vantelesne oplodnje. Skulptura (namerno) podseća na Mikalanđelovog „Davida“, prikazuje Tomasa kao nevinog i neiskvarenog, zaštitnički nastrojenog prema svojoj bebi. Govoreći o skulpturama Kvin kaže da su ljudi uvek fantazirali o tome da budu neko drugi: „Možete biti muškarac ili žena, bilo šta! Uvek smo imali takve fantazije i nauka ih sada čini mogućim“.

Skulpture Alane, Baka i Tomasa preotele su šou, poznatijim imenima prikazanim na izložbi. Tako su skulpture ruke i glave Majkla Džeksona (Michael Jackson) inspirisana antičkom statuom Konstantina Velikog, kao i Pamele Anderson (Pamela Anderson) prikazane u stilu antičkih boginja, ostale u drugom planu. Treba napomenuti da je Džekson trebao da pozira Kvinu, ali je umro pre nego što je to postalo moguće dok su se ostali učesnici izložbe rado odazvali pozivu. Kvin je ponosan na svoje skulpture za koje kaže da slave „trijumf kulture nad biologijom“.

Očigledno je da Kvin voli svoje modele. Ma koliko čudno oni izgledali u stvarnosti, u njegovim delima svi su apsolutno prelepi. Kvin nikada ljudima nije želeo da sugeriše šta je dobro, lepo, normalno već samo da privuče pažnju na određene fenomene i pusti nas da odlučimo o tome. On je tu da postavlja pitanja. Odgovore morate pronaći sami.

Autor: Milica Jović