Viktor Peljevin – I deo: legenda o individualizmu

Velike su šanse da ste do sada već imali prilike da se susretnete sa ovim inženjerom elektromehanike alhemičarskog uma. Ali ako ne, dozvolite da vas upoznamo.

 Viktor Olegovič Peljevin je savremeni ruski pisac, filozof misticizma i najbolje kotirana ruska izvozna marka poslednjih desetak godina (ako izuzmemo gas ,naravno). Ne toliko nedokučiva i neuhvatljiva ličnost koliko će vas zavarati marketing i veo misterije koji je upeo da stvori oko sebe sopstvenim pričama igrajući se sa vašom psihologijom, modom, kulturnom i socijalnom pozadinom.

Shvatite ga previše ozbiljno i vrlo lako će vas nasamariti već u sledećoj rečenici britkim humorom u kome će izvrnuti sopstvene reči. Ne shvatite ga ozbiljno i zažalićete.

Izgleda kao da ovog pisca možete videti kao sam avatar Lokija. Nije ni čudo što se moderna inteligencija tako lako zaljubi u njega.

Čak i ako ne znate o čemu priča sramota će vas biti da to priznate jer zvuči tako pametno i komplikovano, a opet jasno i logično razloženo po svim pravilima diskursa. Iako možda istina i jeste da u datom trenutku namerno laže.

Ako ga pak razumete i pratite do kraja vrištaćete, podvriskivati i urlati dok čitate i sve to u neverici da je još neko na svetu tako elegantno, britko i bez dlake na jeziku formulisao ono što i vi sami mislite, ali iz nekog razloga niste umeli da to tako lepo izgovorite. Peljevin čita misli sadašnjice i savršeno ih formuliše kroz prizmu prošlosti i budućnosti i, obavezno, teorije zavere upletene u misticizam. Ovo je jako grubo rečeno, ali zapravo suština je upravo ta.

 Uspeh knjiga je ogroman. Zapad je zadivljen ezoteričnom pričom o brutalnom, hladnom i misterioznom istoku koji prolazi kroz proces “pozapadnjavanja”. A stasavajući istok pronalazi sebe u svakom redu i svakom slovu. Zapravo, sam Viktor Peljevin je odlična mešavina zapadne moderne kulture i istočnjačke tradicije i mitologije. Pod istokom ne podrazumevajući samo Rusiju već, Kinu, Japan ali i Mesopotamiju u čiju je kulturu i tradiciju autor posebno zaljubljen, reklo bi se po inspiracijama za mnoga njegova dela i likove.

Lik (šta je mit a šta istina)

Rođen 1962. godine u Moskvi. Još kao malog pamte ga kao čudnog, žgoljavog dečaka koji je stalno sa sobom vucarao smešne kape i izmišljao potpuno neverovatne priče ali sa takvom lakoćom da je večito pravio probleme roditeljima i drugarima jer bi mu svaki put verovali u potpunosti. Nakon diplomiranja na jednom od prestižnih ruskih elektrotehničkih fakulteta ubrzo je shvatio da to nije poziv koji ga previše zanima čak iako se posvetio i doktoratu i sa jako dobrim poslom u svojoj struci ipak upisao književni kurs a ubrzo bio primljen i na Gorki institut. Njegove priče su od početka bile nešto posebno, ali trebalo je vremena da se taj književni duh iskristališe. Te je tako jedna od njegovih prvih objavljenih priča “Plava svetiljka” u samom početku prošla potpuno nezapaženo od strane kritike iako je par godina kasnije dobila nagradu “Mali buker”. Što je bio i početak niza. Skoro sve njegove knjige danas imaju makar jednu književnu nagradu.

 Može se reći da je pravu profesionalnu karijeru započeo u magazinu “Nauka i religija” gde je i izdao neke od priča zahvaljujući glavnom uredniku koji je bio oduševljen Peljevinovim literalnim jezikom te je pisca ubrzo i odomaćio u prostorijama časopisa i dao mu posao pod uslovima da često igraju šah.

Časopis je u početku bio zamišljen sa idejom da obrađuje naučni ateizam. Međutim, kako je tih godina, krajem osamdesetih, upravo dolazilo do velikih preokreta u Rusiji, sve više se pojavljivalo članaka koji su pokrivali i neke mistične, ezoterične i magijske teme. Vremenom, krenula je i rubrika koja je u potpunosti pokrivala ovaj deo i upravo ovde je Viktor Peljevin upoznao čoveka koga je (navodno) nazivao “moj pravi učitelj” – Vitaly Arhamovich. Arhamovich, ako nije izmišljena ličnost, bio je jako cenjen u metafizičkim krugovima potresene Rusije. Pre svega to je bio jedan izuzetno inteligentan govornik i mislilac. Njih dvojica su se brzo sprijateljili i dosta vremena provodili ispijajući votku, filozofirajući i radeći stvari koje bi drugima izgledale potpuno sumanuto. Tako su jednu od tih zajedničkih večeri proveli zakivajući knjige iz Arhamovich biblioteke (koja je bila prilično obimna kako priča kaže) na zidove soba njegove kuće. Ovaj Peljevinov duhovni otac smrt je dočekao 1995. a pisac je ostao navodno duže vremena psihički razoren. Kako priča kaže.

Jedna od čudnijih okolnosti oko koje se ispredaju mnoge priče je izbacivanje Peljevina iz Gorki instituta 1991. god. sa obrazloženjem “izolovanje od instituta” šta se pod time tačno misli i dalje je zagonetka. Naročito jer je Peljevin u to vreme čak i radio u prostorijama Instituta za jednu malu idavačku kuću koja je vremenom promenili mnoga imena a zaustavila se na “Mit”. Pod ovim imenom radi i danas i izdaje knjige kao što su: “Enciklopedija Trećeg rajha”, “Enciklopedija simbola, znakova i amblema”, “Praktična magija” i mnoge druge sa sličnom temom.

Vremenom radio je i kao copywriter u jednoj marketinškoj agenciji odakle izgleda i da je povukao inspiraciju za svoj najpoznatiji roman, koji ga je i proslavio u čitavom svetu, “Generacija P”, a po kojem je snimljen i film relativno skoro.

Koliko je sve iznad istina a koliko čist mit,pitanje je. Generalno poznanici navodno i nemaju preterano lepo mišljenje o njemu često navodeći da je imao susreta sa vlastima ali da se obično izvuče. Između ostalog poznato je i na osnovu njegovih dela a i kako priče kruže da se razume u halucinogene supstance, a posebno pečurke. Koje izmedju ostalog često i pominje u svojim delima i to pod punim latinskim nazivima i sa detaljnim poznavanjem. No treba sa pažnjom i rezervom uzeti sve ove navode jer kako vreme prolazi takve priče sve više liče samo na zajedljive komentare na nekoga ko je do sada već daleko dokazao svoju genijalnost i orginalnost ali i ekcentričnu prirodu.

No neke priče i sam Peljevin podstiče kao što je pitanje droga kako u knjigama tako u životu. Čak se par puta u intervjuima i žailo kako meskalin koji bi proizveo iz domaćih kaktusa nije dovoljno kvalitetan da bi se prizvao “plemeniti duh”. A vrlo često voli da govori i o svojoj karate karijeri. Čije veštine voli I da demonstrira pa je tako poznata priča da je jednom prilikom pokušavao da skine kutiju šibica nogom sa glave neke svoje koleginice iz dana izdavaštva. Pokušaji su trajali nekih 15 minuta ali je eksperiment na kraju ipak uspešno obavljen. A Peljevin je tvrdio da mu je toliko vremena trebalo jer se plašio da povredi devojku.

Medjutim nešto što u poslednjim godinama možda najviše karakteriše njegovu ličnost kao i dela jeste zen-budizam koji se potpuno poklapa u sliku čoveka koji voli da se drži po strani, ne voli da daje intervjue niti da se previše pojavljuje u medijima, iako to nekad čini, i iznad svega voli da drži privatnost za sebe. iako na prvi pogled nikako ne deluje tako.

Iako uglavnom odbija intervjue, uglavnom zbog “besmislenih pitanja” i verovanja da bi novinari trebali da se posvete bitnijim stvarima od kopanju po privatnim životima, nikada neće odbiti dobru filozofsku diskusiju. Tako da je vrlo verovatno da će vam odgovoriti na e-mail ako ga tema zaintrigira. I ako uspete da dodjete do njegove adrese.

autor: Miljana Botunjac