U Razgovoru Sa...Umetnost

Everywhere and Nowhere – Sanja Tomašević

Da li možete ovu devojku da zamislite sa elektičnom testerom u rukama? Ne, ona se ne bavi sečom šuma, već vajarstvom, a pored toga i paraglajdingom, aktivno trči i sprema se za polu maraton. Ona je Sanja Tomašević, Beograđanka, rođena 1976, diplomirani vajar, samostalni umetnik i član ULUS-a od 2006. godine.
4. novembra prošle godine, u galeriji Beogradske tvrđave u Beogradu, otvorena je njena samostalna izložba, koja je trajala do kraja novembra, pod nazivom „Geografija nepostojećeg prostora“, na kojoj je predstavljena skulptura u terakoti i reljef “Reciklirana sećanja”. U Novom Sadu je ista ta izložba, šesta po redu, završena 17. marta.

Frenzy Spark: Reci mi nešto o ovoj izložbi? Šta predstavljaju skulptura i reljef?
Sanja Tomašević: Skulptura Everywhere and Nowhere rađena je u terakoti. Celinu gradi veliki broj nezavisnih geometrijskih oblika, preko 280 nezavisnih delova, različitih dimenzija i visine. Ređaju se, i uklapaju po unapred iscrtanoj mapi na podu galerije. Svojim poretkom oni obrazuju oblik i površinu oblika, koja stvara poseban vizuelni osećaj, a zajedno čine jedinstvenu celinu, jedan imaginarni pejzaž. Kretanjem posmatrača oko same skulpture, menjajući ugao posmatranja, menja se i slika površine, čime oživljavaju promenljive konture samog pejzaža.
Duž zida galerije nalazio se reljef Reciklirana sećanja dimenzija 140x300x30cm,sačinjen od sitnih komadića starog kartona lepljenog na unapred pripremljenu podlogu. Oni grade zgusnutu, talasastu površinu, gde se odnosom pozitivnih i negativnih volumena i njihovim ponavljanjem, odnosno smenjivanjem, stvara dinamična i treperava površina – novi predeo. U svojim radovima želim da predstavim jedinstveni doživljaj prirode i životne sredine, dinamiku pejzaža, njegove promene, simulirajući predele koji postoje i nestaju. Radovi su većih dimenzija, praktično ispunjavaju prostor same galerije. Posmatraču je ostavljeno prostora taman toliko da se kreće pored rada i kroz sam rad. Na taj način sam predeo može biti i doživljen iznutra.

FS: Koliko je vremena potrebno spremiti jednu ovakvu izložbu?
ST: Puno je činilaca koji utiču na stvaranje jedne skulpture – vreme, uslovi rada, sama kompleksnost dela. Na sam kvalitet ne utiče vreme uloženo u stvaranje, nekada je dovoljno par dana, nekada to traje mnogo duže. Naravno iza svega toga stoji puno razmišljanja. Kod mene nije stvar trenutne i iznenadne inspiracije, kako ljudi često znaju da mistifikuju sam proces stvaranja. Umetnost je mnogo promišljenija, zahteva više pripreme i planiranja.
Za reljef mi je bilo potrebno više od godinu dana. Skulptura u terakoti nastala je za mesec dana svakodnevnog rada u predivnom prostoru centra „TeRRa“ u Kikindi. To je nekadašnja fabrika cigli koja je renovirana, i gde je napravljen umetnički centar za rad u terakoti jedinstven na Balkanu – sa sjajnim uslovima za rad i velikim pećima za pečenje skulptura velikog formata.
Zahvaljujući ideji i zalaganju Prof. Marka Lađušića, i u saradnji sa Direktorom „Terre“ Slobodanom Kojićem, svakog leta se održava vajarska kolonija, koja umetnicima omogućava da rade skulpture velikog formata kakve teško da bismo u svojim ateljejima mogli da izvedemo. Recimo upravo u takvim, praktično idealnim uslovima za stvaranje, radovi nastaju mnogo brže, čovek je u stanju da uradi mnogo više.

FS: Šta za tebe lično predstavlja umetnost? Kako si uopšte odlučila da želiš da se time baviš?
ST: Vajarstvo je moja profesija, moj izbor i moj život. Praktično bavljenje umetnošću simbolizuje smisao mog postojanja. Zahteva svakodnevni rad, promišljanje i potpunu posvećenost. Smatram da su ljudi predodređeni da se bave određenim zanimanjima, i da je najispravnije prepoznati i pratiti tu energiju u životu. Završila sam i ekonomsku školu u Beogradu, i bila veoma nesrećna zbog toga. Ali to sam ispravila odlukom da upišem fakultet, i da se bavim onim što je jedino pravo za mene.

FS: Sa kojim materijalima najviše voliš da radiš?
ST: Volim sve materijale i sve tehnike. Volim eksperiment. Ponekad izgleda da je materijal mene izabrao, u nekom momentu, i ja se samo prilagodim tome, a nekad mesecima skupljam neki materijal za rad. Jednostavno me privuče, i onda u nekom trenutku krenem sa njime da radim. Takva je situacija upravo sa plastičnim slamčicama, koje koristim u novom radu.
Takođe veoma volim prirodne materijale, drvo mi je možda najdraže – čiini mi se da drvo odgovara mom senzibilitetu.

FS: Da li postoji neko delo koje ti je posebno drago, i zbog čega?
ST: Iza svakog rada stoji određeni proces i vreme koje ulozim, stoji atmosfera u kojoj radim. Sve je povezano, i sve učestvuje u tom radu. Nekada oni nastaju u nekim lepim životnim momentima, nekada u teškim. Nose taj zapis, emociju u mom secanju; u samom radu nose atmosferu koju ja prepoznajem. U tom smislu svaki rad volim.

FS: Kako izgleda proces pravljenja jedne skulpture? Da li osmisliš celu skulpturu u glavi pa počinješ sa radom ili stvaraš „u hodu“?
ST: Uvek postoji jedna ideja, osnova, problem, pitanje šta je to što želim i zašto nešto želim da uradim. To je temelj, a dalje ide građenje te forme, razrada, kalkulisanje, kako nešto uraditi – svakodnevno promišljanje. Dok sama ideja, čini mi se sazreva u meni vremenom, i u jednom momentu zahteva da se izrazi. Onda radim crteže,samo jedna linija je nekada dovoljna, koristim kompjuterske programe, razne snimke. I naravno najbitniji momenat je sam proces rada, koji je i najspontaniji, gde dolazi do promena, odstupanja od nečega što je planirano, jer ne može se jasno predvideti kako će nešto zaista izgledati u prostoru. I upravo taj proces stvaranja je najlepši. Stvaralački rad postaje razlog i cilj.

FS: Ko su ti uzori?
ST: Uzor je za mene svaka osoba koja se u onome što radi maksimalno daje, i više od toga. To je potpuno nezavisno od profesije, šta god da je u pitanju – važno je da postoji strast u onome što čovek radi, i potpuno posvećenost. Takođe postoji veliki broj umetnika – velikana kojima se uvek vraćam, koji me svaki put pomere i pokrenu u razmišljanju kada gledam njihova dela, kojima se divim. Ali, ukoliko bi trebalo jednu osobu da izdvojim koja je osvarila najveći i direktan uticaj, to je moj profesor vajarstva Milun Vidić. On je upravo bio osoba 100% prisutna, svojim razmišljanjem i delanjem, svojim beskompromisnim stavom, obrazovanjem, izgradio je jasan autoritet, i zaista je bio i ostao pravi primer i uzor u mom životu. Nikada previše reči, a uvek dovoljno – uvek je znao da nas studente podstakne na razmišljanje, bez nametanja svog ličnog stava.

FS: Kakva je uopšte pozicija umetnosti u Srbiji? Može li od umetnosti da se živi? Kakva su tvoja iskustva što se tiče iste situacije u inostranstvu?
ST: Svi znamo kako se živi u Srbiji, i situacija nije ništa bolja ni za umetnike kao i u bilo kojoj drugoj profesiji. I zato je potrebno pronalaziti druga rešenja. Ja lično radim sasvim drugi posao, i od njega se trudim da živim, i puno je mojih prijatelja umetnika koji se na taj način snalaze. I to je tužno. Umetnost dođe kao hobi, a ne bi smelo tako da bude. Žao mi je što je umetnost, i bavljenje umetnošću srozano, što ne postoji ozbiljan, pa čak i neozbiljan plan. Od umetnosti se zaista teško živi, ali se za umetnost živi, i to je nezamenljivo.
Takođe mislim da mi živimo u ovom vremenu, i prostoru, i imamo odgovornost, donosimo određene odluke, i ipak utičemo. Treba biti svesniji toga. Čak i minimalnim delanjem, malim doprinosom stvari bi se sigurno menjale na bolje, samo treba raditi na tome – treba biti manje sebičan.

FS: Da li postoji nešto što bi posebno želela da postigneš – izložba u nekoj posebnoj galeriji, ili rad sa materijalom sa kojim do sada nisi imala prilike?
ST: Moja želja i cilj, je da radim na otvorenom prostoru u prirodi i sa prirodnim materijalima – land art ili earth art, gde su sam pejzaž i umetnički rad potpuno povezani. Skulptura nije u prirodi, ona je njen sastavni deo. Nastaje od materijala koji se nalaze na zadatoj lokaciji, i postoji i menja se zajedno sa prirodom, sa prirodnim uslovima. Jednostavno, vidim svoj umetnički razvoj da bi trebalo da se kreće u tom pravcu.
Isto tako i instalacije u urbanom prostoru – urban land art, stvaranje i oživljavanje tzv. urbanih gradskih džepova, gde se menja i oplemenjuje urbana i zagušena sredina u kojoj živimo. Da radovi žive i traju u vremenu, da služe svima nama, da traju i prolaze. Jako je malo umetnosti na ulici, koja je dostupna, sve je hermetično, nije dostupno čoveku i njegovom pogledu, dodiru. Umetnost upravo ne sme da bude strana. U svetu je to veoma razvijeno i aktuelno, kod nas nadam se biće što pre!

FS: Pored vajarstva baviš se i paraglajdingom a pripremaš se i za polu maraton. Koji od ovih hobija ti je najdraži i zašto?
ST: Sport, zdrav život i zdrava ishrana čine moj svakodnevni život. Paraglajdingom se bavim već 4 godine, i zaista je to jedan od najlepših sportova, svakome bih savetovala da se isproba u njemu. Specijalan osecaj i doživljaj života. Prošlog leta je zaista bilo predivno, uspevala sam više sati da ostanem u vazduhu, na visini od 1500m, i to je zaista neopisivo.. taj pogled… Nije potrebna neka velika hrabrost, ili snaga, kao što ljudi često misle,ili specijalne predispozicije – samo želja. Volela bih kada bi se više ljudi, a naročito devojaka bavilo ovim sportom. I dalje je nerazvijen kod nas, i malo se zna o njemu, a prava je šteta ne iskusiti bar jedan let u životu.
Pored letenja volim da trčim,i aktiivno se spremam za polumatraton u Beogradu koji će se održati 22.aprila.To mi je želja iz detinjstva, i trenutno sam veoma posvećena tome. Treniram zajedno sa sjajnom ekipom iz kluba Trčanje.rs, koji imaju inovativne ideje i pozitivan pristup sportu i životu, i meni to odgovara.

FS: Za kraj mi reci na čemu trenutno radiš i kakvi su ti planovi za budućnost.
ST: Trenutno spremam izložbu za jun, koja će se odrzati u Savremenoj galeriji u Smederevu zajedno sa dve koleginice Biljanom Popović i Vanjom Perović. Zatim sledi izložba u julu, u Beogradu. Puno rada i tome se veoma radujem.

Takođe posle beogradskog polumaratona nastavljam dalje, sledi noćni novosadski, pa dalje – da trčim i pomeram lične granice. Isto tako se nadam lepim i sunčanim danima, sa blagim vetrovima, povoljnim za duge letove paraglajderom, i prelete negde visoko – i da uživam u svemu tome!!!

Intervju vodila: Svetlana Nedeljković