Andrej VidovićNauka

Gomila i množinski čovek

Sociologija kao nauka je u roku od jednog veka premostila izdašan put od discipline koja se tek hvatala u koštac sa svetom koji je ubrzano metamorfozirao u društvenu košnicu do pomeranja fokusa sa homogenosti grupe na heterogenost individue. Dvojica sunarodnika, Francuza, svaki na svom kraku vremena, aktivno su doprineli shvatanju fenomena mnoštva. Srodno, ali i apsolutno drugačije.

Pokušaćemo da napravimo jednu skokovitu logičku (iz sve snage se nadam, i zanimljivu) paralelu između dva tipa jedne iste pojave – masovnosti: akterovom odgovoru na masu kao interakciju sa grupom drugih aktera i na višestrukost prirode samog pojedinca. Čovek u masi i masa u čoveku. Godine su 1895. i 1998.

Čovek XIX veka je iza sebe već imao zapaljivu i sve učestaliju istoriju previranja u kojoj je moć mase vrtoglavo rasla. Intenzivno raslojavanje i sve osetnije diferenciranje modernog društva učinilo je da kohezivna sredstva gomile budu sve više kratkoročni i emotivni faktori, uz one dubinske, dugoročne. Gistav Le Bon (Gustave Le Bon) autor je jednog od pionirskih i najuticajnijih radova na temu mentaliteta stada i interaktivnog odnosa mase i čoveka kao njenog dela. “Psihologija gomile” (“La psychologie des foules”, 1895. – kod nas u izdanju izd. kuće Gradac) je među prvima tumačila fenomene poput iluzije ogromne moći koju pojedinac kao pripadnik rulje oseća, prebacivanja i odbacivanja svake lične odgovornosti kada se deluje pod plaštom mnoštva i potpunog (makar privremenog) gubitka individualnosti i identiteta na uštrb kolektivne svesti – ili privida o njoj.

Le Bon ispravno klasifikuje vrste gomila po međusobnim razlikama, u zavisnosti od načina i svrhe zbog koje se formiraju. Emocionalno i intelektualno su na potpuno suprotnim polovima mase koje su, recimo, okupljene kao porota u cilju izvršenja pravde na sudu i one koje ovaj socijalni psiholog naziva “zločinačkom gomilom”. Od poglavlja u kojem se definišu neki psihološki zakoni mentalnog jedinstva rulje, preko sredstava ubeđivanja masa do ograničenja varijabilnosti verovanja i mnjenja, ističe se da se intelektualni standardi pojedinca trenutno snižavaju kada postane deo gomile, ali i da čoveku XX veka preti opasnost indiferencije. “Nestanak svesne i dominacija nesvesne ličnosti, usmeravanje osećanja i ideja u istom pravcu sredstvima sugestije, tendencija da se sugerisane ideje odmah pretvore u čin; ovo su pricipijelne karakteristike individue koja formira deo mase. On više nije on, već automat koji više nije vođen svojom voljom.”

Iako bi se na neke stavke poput provejavajućeg evrocentrizma i, sa današnjeg stanovišta, blago retrogradnih stavova apropo uloge i mogućnosti polova moglo gledati kao na legitimne zamerke, moramo se podsetiti da je duh tog vremena diktirao takva gledišta koja su bila svojevrstan “zvaničan stav”.

Le Bonov domet uticaja je bio ubedljiv: Edvard Bernejz, nećak Sigmunda Frojda, potpomognut Gistavovim tvrdnjama secirao je suštinu nove demokratije i potrošačkog društva XX veka kroz masovnu manipulaciju medijima i marketingom.

Bernar Lair (Bernard Lahire) je proponent jedne, za ovo doba, daleko intrigantnije zamisli. U svojoj uticajnoj knjizi “Množinski čovek. Pokretači delovanja” (“L’homme Pluriel: Les Ressorts De L’action”, 1998) on preispituje “naviku” društvenih nauka da čoveka promatra uniformno, kroz prizmu jednoobraznosti (samo u ulozi radnika, ili samo u ulozi oca, ili samo aktiviste…). Lair izaziva na megdan ovaj princip jedinstva kazujući da “se akteri veoma često posmatraju u jednom kontekstu ili jednoj jedinoj sferi aktivnosti.” Vrlo je očigledno da danas čovek može biti (istovremeno i tokom života) sve iznad nabrojano, ali i još mnogo toga: student, muzičar, potrošač, prodavac, emotivni i seksualni partner, glasač, govornik, brat…Ovoliki broj uloga za jednog je bez presedana u istoriji, iako bi visoka specijalizacija i izdiferenciranost društva uputila na drugačiji zaključak.

Razlozi zbog kojih savremen čovek može da se pohvali (ili požali) ovom mnogostrukošću su društveno-istorijske i sažete su u sledećih nekoliko tačaka: radikalnoj promeni društvenih potreba u odnosu na epohu kada je, istorijski, socijalizacija tekla mnogo linearnije: tradicionalna porodica je predodređivala svoje članove za jedan zanat ili rang u kojem su se rađali i nasleđivali ga. Manjak izbora i nepostojanje drugačijih modela za takve ljude je značilo čvrsto usmeravanje u jednom pravcu i delovanje u uskom krugu obrazaca. Današnji uslovi su takvi da pojedinac prosto mora da ispoljava tendencije i sposobnosti ovladavanja velikim brojem scenarija ukoliko želi da se probije do samoostvarenja i sigurne egzistencije.

Primarna (porodična) i sekundarna (jaslice, škola…) socijalizacija pružaju savremenoj deci, personama u stasavanju, vrlo često oprečne i suprotstavljene modele ponašanja i vaspitanja što uzrokuje pojavu raznolikih sklonosti i sposobnosti. Društvena sredina, koji je zapravo sinergija i haos najrazličitijih uticaja, oblikuje mladu osobu na svoj “način”. I u samom porodičnom jezgru mogu se ispoljiti kontrastni napori majke i oca koji “vuku na svoju stranu” u odgojnoj neslozi. Poentirajući time da je “množinski čovek pre pravilo nego izuzetak”, Lair ističe neminovnost ovakvog ishoda koji je uglavnom promicao analizi društvenih nauka koncentrisanih mahom na opšte slučajeve i grupe.

Posledica života sa mnoštvom u sebi je, kako Lair istančano navodi, “utisak da živimo u ličnom neskladu sa društvenim okruženjem, zato što naše brojne sklonosti ne nalaze uvek priliku da se ispolje. […] Kao nosioci sposobnosti, znanja i umeća koja moraju da žive u stanju budnosti, možemo da osetimo nelagodnost jer naše autentično “ja” ne pronalazi svoje mesto u opresivnom okviru društva.” Tako je naše najveće bogatstvo – mogućnost izbora i kreiranja vlastitog života – istovremeno naš golem usud i opterećenje.

Dva naučna dela sa kraja XIX i XX veka i premeštanje masovnosti iz spoljašnjosti života u unutarnje cikluse čoveka odlično kazuju o neprestanoj evoluciji društva, ali i jedinke sa njim.

autor: Andrej Vidović