Nauka

Indukcija – II deo

U prošlom delu smo pokazali kako je nastao termin indukcija prikazujući Aristotelovo i Bekonovo stajalište. Kako smo najavili, u ovom delu je reč o Hjumu i njegovom delu „Istraživanje o ljudskom razumu“ u kojem najplastičnije možemo zahvatiti stanovište i poziciju koju Hjum zastupa.

Hjum kaže da je čovek razumsko biće koje kao takvo od nauke prima svoju pravu hranu. Međutim, čovek je pre svega društveno biće, ali ne manje nego razumsko. No, on ne može svagda uživati u lagodnosti i zabavi, niti, pak, osećati pravu želju za time. Čovek je i delatno biće, te se mora podvrći poslovima i zanimanju. Čoveku je, takođe, potreban i odmor – duh traži odmor i ne može uvek izdržati brige i napore. Kako Hjum zaključuje, priroda nam ukazuje da je mešoviti način života najprikladniji za ljudski rod, te napominje: „Odaj se, kaže ona [priroda], svojoj strasti za znanošću; ali neka ta znanost bude čovječanska i takva da se može neposredno povezati s djelovanjem i društvom. Zabranjujem nepristupačne misli i dubokoumna istraživanja; strogo ću te zbog njih kažnjavati tužnom melankolijom koju donose i stalnom nesigurnošću u koju te zapliću, kao i hladnim prijemom, na kakav će tvoja takozvana otkrića naići kad ih budeš saopćavao. Budi filozof, ali usred čitave svoje filozofije ostani čovek.” Ova teza nagoveštava, kao i naslov, da se Hjumova istraživanja tiču samo i isključivo čoveka i onoga što je sa njim u vezi, te da se granica prelaziti neće. Ali ovde se postavlja pitanje koje bi to nauke mogle biti ne-vezane za čoveka bilo direktno, bilo indirektno, kada je čovek jedini sposoban za nauku i kao takvu je postavlja. Jer da nema čoveka, ne bi bilo ni nauke. Nauka je mišljenje, mišljenja nema bez jezika, a jezik imaju samo ljudi. Ali ne može se reći da je svaki (ljudski) govor nauka, jer iako je jezik mišljenje, nije svako mišljenje nauka. Dakle, kao tvrdnja se ovde pojavljuje da je svaka nauka ljudska. Ako bi se pak gledalo koja je nauka bliža čoveku, opet bi to za sobom povuklo izvesne probleme, jer koji je kriterijum za bliže i dalje nauke, te ako je i nijansirana sama podela, kako podvući do kog segmenta se one mogu smatrati bližim, a od kog ne. Ako je kriterijum individualan, onda se čak i broj bližih, odnosno daljih nauka pokazuje različitim, pa ni nauke nisu iste. Stoga se tvrđenje o ljudskim i bliže-ljudskim naukama pokazuje kao neosnovano, ili pak nerazrađeno u dovoljnoj meri.

Postoje prigovori upućeni apstraktnoj filozofiji da je, ne samo teška i zamorna, već i neizbežan izvor nesigurnosti i zablude, što je prema Hjumu najpravedniji i najočigledniji prigovor metafizici. Metafizika nije prava nauka, ona nastaje iz besplodnih napora i ljudske taštine i želi da prodre u predmete potpuno nepristupačne razumu kako bi zaštitila svoju slabost. No da li je to dovoljan razlog da filozofi odustanu od takvih istraživanja i ostave sklonište predrasudi? Jedini način da se prekine ta nerazumna i slepa metafizika jeste da se ljudski razum podvrgne strogom istraživanju i preispitivanju, te da se odbaci žargon koji, pomešan sa pučkim sujeverjem ima privid znanstvenosti i mudrosti. Hjum će reći: “Stoga poznavanje raznih duhovnih radnji, njihovo međusobno razgraničenje, pravilno razvrstavanje, te ispravljanje čitavog onog prividnog nereda u kojem se nalaze dok ne postanu predmetima razmišljanja i istraživanja, sve to postaje zadaća znanosti, koja nije neznatna.” Zadatak razvrstavanja vredniji je ukoliko je usmeren ka duhovnim radnjama, i to kada su u pitanju poteškoće i trud s kojima se susrećemo dok je izvršavamo. A ako se i ne bude moglo ići u istraživanju dalje od toga, ipak je zadovoljstvo stići i tako daleko. Razmišljajući na lagan način, može se potkopati temelj teško razumljive filozofije koja služi samo kao sklonište predrasudi, zaklon zabludi i apsurdu.

“Sumnja u nesigurnost i himeričnost te znanosti mora nestati, osim ako želimo gajiti takav skepticizam koji podriva svako razmišljanje, pa čak i svako delovanje.” Skepticizam koji će se ovde prikazati i događati nije radikalni, Pironovski, niti destruktivni skepticizam, već zauzdavanje ljudske prirode kojom vlada navika i običaj, te otkrivanje čiste znanosti, nauke čiji su temelji sigurni i tačni, a skloništa od zabluda ne postoje, jer apsurdi i zablude ne mogu pripadati jednoj takvoj filozofiji. Želja je Hjuma da novi sistem znanosti ima duh tačnosti, jer se duh filozofije širi čitavim društvom. On se mora negovati brižno, a filozof ne može živeti daleko od života u apstraktnostima – “Budi filozof, ali usred čitave svoje filozofije ostani čovek.” Jer filozofija je konstitutivna za razvijanje drugih područja života, pa ne može ni da se odvija daleko od istog. Važno je shvatiti da Hjumovo pitanje nije da li je veza uzrok – posledica moguća, već kako je mi shvatamo.

Dakle, potrebno je razmotriti način bivanja čoveka, jer filozofski pogled na čoveka omogućava da se u drugim znanostima sa područja života unese istinitost. Hjum je empirista, te čoveka posmatra sa stanovišta osećajnosti, jer “najživlja misao još uvijek zaostaje za najbljeđim osjetom.” Naši opažaji, odnosno percepcije se sastoje iz utisaka koji su strasti, emocije i drugi oseti koji su življi i jači u odnosu na ideje – slabiji opažaji jesu blede slike utisaka u mišljenju i rasuđivanju. Naša misao je zatvorena u vrlo uske granice, te se čitava stvaralačka moć duha svodi na sposobnost spajanja, premeštanja, dodavanja ili oduzimanja materijala koji daju naša osetila i iskustvo, dakle, spoljašnjih ili unutrašnjih opažaja. Dokazuje se ova teza na osnovu dva argumenta, i to:

Prvi: analiziranjem misli i ideja, koliko god bile složene i uzvišene, uvek se mogu razložiti na jednostavne ideje koje su kopije ranijih osećaja ili oseta.

Drugi: Usled neke organske anomalije ne prima neku vrstu oseta, on ne može imati ideje o njima. U slučaju da “dobije” svoje nedostajuće čulo, osobi se takođe javljaju i nove ideje. Isti je slučaj ako predmet, sposoban da izazove neki oset, nije delovao na čula. Mi u oba slučaja nemamo iskustvo datog objekta, pa tako ni ideje o istom. Drugim rečima, ne može se misliti o bilo čemu što prethodno nismo osetili bilo spoljašnjim, bilo unutrašnjim čulima.

Kada se sumnja da je neki filozofski termin upotrebljen bez značenja ili ideje, a uglavnom se takvi termini vezuju za metafiziku, smatra Hjum da treba da se upitamo od kakvog utiska potiče ova navodna ideja, te da ako se ne može ukazati ni na kakav utisak možemo potkrepiti sumnju u validnost datog termina. Na taj način se urušavaju temelji metafizike, jer ona prevazilazi iskustvo. Dakle, kako je moguće znati metafiziku? Ali pitanje je i da li nama iskustvo zaista daje pouzdano znanje. Da li je moguće Hjumov primer o nijansi boje koja nedostaje u nizu te naknadno zamišljanje iste protegnuti i na druga polja samoga saznanja? Naime, mi jesmo u nekom momentu videli tu nijansu, ali da li ćemo uspeti da je zamislimo u datom momentu, Hjum ne smatra za relevantno, te samo saznanje da takav falus može da postoji u ljudskom opažanju on svesno, te

namerno preskače i ne raspravlja. Nameće se tada pitanje: da li je zaista dovoljno analizirati ovu vezu samo jednostrano? Veza koji Hjum postavlja između ideje i impresije jeste uzrok – posledica, budući da ideja ne može postojati bez impresije. Sama kritika ovog odnosa umnogome mora narušiti već sami temelj datog filozofskog učenja. Kako onda opravdati kritiku veze uzrok – posledica, ako je i sama kritika zasnovana na istoj? Ta kritika u sebi nosi reviziju, jer nije moguće napraviti otklon od date veze, te je možda najpogodnije nazvati ovaj način kritička revizija datog problema.

Veza uzrok – posledica je jedan od tri principa veza među idejama, a ostale su sličnost – gde slika prirodno vodi originalu i dodir u vremenu i prostoru – gde razgovor o jednoj sobi neke zgrade izaziva pitanje ili razgovor o drugim sobama iste. Ako bi se pronašla veza koja ne odgovara ovim trima, ona bi bila shvaćena kao plod mašte. Ne postoje druge vrste asocijacija. Ali šta onda znači to da ih stvara mašta? Da li mašta treba da uruši dignitet asocijacije, te je ne treba smatrati istom, ili takav način ophođenja prema vezama treba shvatiti kao da one dolaze iz empirije, te se snaga uma detronizovala? Ali sama činjenica da nas priča o jednoj sobi zgrade nužno vodi drugoj pokazuje snagu i važnost koju um ima u vezi sa asocijacijama. Um je taj koji je stvorio asocijacije. Da li i dalje treba osporavati dignitet ostalim asocijacijama koje bi bile stvorene od strane mašte? Kako onda razumeti složene ideje kao što je zlatno brdo? I zar nas asocijacije slične ovoj ne vode novim i zanimljivim naučno-tehničkim, ili pak umetničkim otkrićima?

Svi predmeti ili istraživanja ljudskog uma mogu se podeliti na odnose ideja i činjenice. Odnosima ideja pripadaju znanosti, svaka tvrdnja koja je intuitivno ili demonstrativno izvedena. A relacije koje iskazuju odnos ideja jesu sličnost, suprotnost, stupanj kvaliteta i kvantitet. Tom znanju pripadaju geometrija, algebra i aritmetika, budući da se “teze te vrste mogu otkriti samo misaonom radnjom nezavisno od onoga što postoji bilo gde u svemiru. Pa da u prirodi nikad i nije bilo kružnice ni trokuta, istine koje je dokazao Euklid zauvijek bi zadržale svoju izvjesnost i očiglednost.” Dakle, dokazivanjem da zlatno brdo zasigurno mnogo košta u slučaju da neko želi da ga kupi, dokazujemo da je ono moguće jer postoji i iskustvo o istini koju zlatnost toga brda nosi sa sobom, te zaista i nije bitno da li ono u stvarnosti postoji. “Činjenice, koje predstavljaju drugu vrstu predmeta ljudskog uma, ne mogu se ustanoviti na isti način, niti je očiglednost njihove istinitosti, koliko god bila jaka, jednake prirode kao ona ranije. Ono što je suprotno nekoj činjenici još uvek je moguće; jer to nikad ne može uključivati protivurječnost, i duh tu suprotnost zamišlja sa jednakom lakoćom i jasnoćom kao da je ne znam koliko u skladu sa zbiljom. Da sunce sutra neće izaći nije manje shvatljiva teza i ne uključuje više protivurječnosti negoli tvrdnja da će izaći. Zato bismo uzalud pokušavali da dokažemo njezinu neistinitost. Kad bi ona bila demonstrativno neistinita, uključivala bi neku protivurječnost i nikada je duh ne bi mogao jasno zamisliti… Stoga bi moglo biti vrijedno pažnje istražiti u čemu je priroda očiglednosti, koja nam daje sigurnost o bilo kojoj zbiljskoj egzistenciji i činjenici izvan nazočnog svjedočenja naših osjetila ili podataka našeg pamćenja… Čini se da se sva zaključivanja o činjenicama temelje na odnosu uzroka i posledice.” (Hjum)

Da bi se pravilno shvatila ideja uzročnosti mora se videti iz kakvog je ona izvora izvedena, ali ono što je previđeno jeste upravo implicitno pitanje ove rečenice: šta je uzrok uzroka? – koje ustvari predstavlja filozofsku samonegaciju empirističke saznajne teorije. Ako bi se i taj problem zanemario, vidi se da se ideja uzročnosti rastavlja na tri relacije, što znači da predstavlja složenu ideju, koja, budući složena, može biti produkt mašte, te bi se mogla uporediti sa primerom zlatnog brda, ali da li u primeru sa suncem mi zaista vidimo složenost date ideje? U odnosima ideja takođe ima složenih ideja, ali se one smatraju nepobitnim, dakle ovde se nameće pitanje gde je granica i šta je kriterijum. Naizgled je on dat, ali ako se udubimo u problematiku koja se ovde razvija, moguće je primetiti da se za primer odnosa ideja koje su izvesne daje primer koji ne mora biti strogo vezan za empiriju, a za činjenice se navodi empirijsko proverljiva naučna tvrdnja. Da su obe tvrdnje naučne u to nema sumnje. Da li je Hjum onda zaista čisti empiričar, ili se krije iza maske, a ako se i krije radi čega je to? Naučni primeri koji su dati su kada smo pobliže pogledali zaista u kontradikciji sa Hjumovom tezom, ali to ne može sprečiti udubljivanje u problem veze uzrok – posledica.

Svi labudovi su beli

Ni u jednom slučaju za koji se tvrdi da ima uzročno-posledičnu vezu se ne može otkriti bilo kakva snaga, sila, ili pak nužna veza koja bi uzrok i posledicu povezivala. U stvarnosti se samo primećuje dešavanje jednog koje nastupa nakon drugog – kretanje jedne bilijarske kugle je propraćeno kretanjem druge, ali u tom pojedinačnom primeru ne postoji ništa što bi moglo da navede na ideju nužne veze, čak iz prve pojave se ne može ni naslutiti šta će se desiti nakon toga – ono što će kasnije, ukoliko se ponovi neki broj puta, biti nazvano posledicom. Iako se u kosmosu daju primetiti nizovi događaja koji slede jedan za drugim, Hjum smatra da promatranjem vanjskih predmeta mi ne možemo dobiti odgovor na pitanje o ideji snage, te se okrećemo razmatranju refleksije o delatnostima vlastitog duha, jer, kako kaže Gajo Petrović, “voljni akt prouzokuje kretanje u našim udovima ili izaziva novu ideju u našoj mašti. Taj utjecaj volje znamo iz svijesti. Odatle stječemo ideju snage ili energije i sigurnost da mi, i sva druga razumna bića, posjedujemo snagu. Ova ideja je, dakle, ideja refleksije (razmišljanja), jer ona nastaje razmišljanjem o radnjama našeg vlastitog duha i o vlasti, koju vrši volja, kako nad organima tijela, tako i nad sposobnostima duše.” Ali nadalje će se ta teza pokazati kao problem, budući da ne možemo da kontrolišemo sve organe, emocije, a nadasve veza između tela i duha je jednako nepoznata i neshvatljiva kao snaga kojom se vrši sam voljni akt. No, isto tako se pokazuje da postoje fenomeni, naime ljudi jake volje koji mogu da kontrolišu delove tela koje obični ljudi nisu u stanju, i da li nepropitanost zaista treba da stavi tačku na jedan tako otvoren i širok problem kao što je voljni akt? Da li zaista nepoznavanje načina a priori treba da odbaci mogućnost, smatrajući je za neistinu? Ako se kaže: vlast nad samim sobom je različita u različito vreme – zdrav čovek je ima više nego onaj koji je malaksao od bolesti; zar to ne može biti protumačeno kao nedostatak ili slabljenje volje? Naime, ako volja oslabi, čovek se ne može osećati dobro niti fizički, niti psihički, i zar to onda ne predstavlja uzročno-posledičnu vezu? Ali ne shvatajući, Hjum nastavlja da traži tu vezu u Tvorcu i nalazi je jednako dalekom i apstraktnom kao i misao o samoj vezi uzrok – posledica. Navika je, dakle, ono što navodi duh da spaja dva događaja u uzročno-posledičnu vezu i vera da će se to zaista i dogoditi, zaključuje Hjum, i zato kada se kaže da je jedan predmet povezan sa drugim, tvrdi se samo to da su oni stekli vezu u našem mišljenju i da navode na zaključak da jedan drugom postaju dokaz za postojanje, a to tek nakon većeg broja ponavljanja datog jednoobraznog primera. Dakle, navika da očekujemo određeni sled događaja je posledica opažanja permanentnog ponavljanja datog sleda događaja, a ne racionalnog zaključivanja, te uobičajeni sled događaja ne možemo očekivati sa sigurnošću, nego možemo verovati da će on nastupiti. U jednoj reči – verovanje je osnov našeg zaključivanja o uzročnoj povezanosti pojava. Neposredno su nam dati samo naši oseti i ništa drugo – duh ne može stvoriti most sa spoljašnjim svetom. Problem koji je uspeo da zaustavi Hjuma u nastojanjima da objasni sve naše iskustvo jeste upravo taj – kako pronaći most izmađu duha i spoljašnjeg sveta. Ovaj problem će Kant uspeti da reši umesto Hjuma, no postoje li osnovane činjenice zbog kojih bi se ova dva mislioca mogla povezati, razmatraće se u narednom delu.

Za kraj ovog teksta se nameće pitanje: da li kritikom uzročno-posledične veze Hjum kritikuje samo metafiziku, te pokušava da je revidira na novim temeljima, ili ova kritika za sobom povlači mnogo veću raspravu vezanu za naučno saznanje i kako je onda ono moguće? Zasnovano na eksperimentu koji se služi posmatranjem, te izvođenjem zaključaka na osnovu date veze, ono mora biti razrušeno i nesigurno jer su prirodni zakoni postulirani na datoj tezi. Kako je onda moguće predviđanje, i na osnovu čega mi definišemo neku pojavu, ako su činjenice neizvesne? Problematika induktivizma upravo leži na tome što problematizuje svo naše znanje. Neosporna činjenica celokupne problematike jeste da se čovečanstvo vaspitava na osnovu uzročno-posledične veze – kazna i nagrada su najjednostavniji, te najbolji primeri. Problem ove činjenice jeste u pitanju da li ona može biti uzrok našeg posmatranja stanja stvari kroz vaspitanje, ali šta se događa sa generalizacijom, te stvaranja fobija kod još male, nedostatno vaspitane dece? Ne nameće li to onda stav da nam je takav odnos prema svetu usađen, bilo po prirodi, bilo genetski? Na ovakva pitanja Hjum se neće obazirati, no ponudiće rešenje koje se ipak pokazuje kao nesretno: duh može sigurno spoznati matematske odnose, ali izvoditi samo verovatne zaključke o činjenicama pomoću iskustva na osnovu kauzalnih odnosa.

Ne zaboravite da nas pratite i naredne nedelje kada će izaći treći i poslednji deo teksta (obećavam da će biti kraći!) koji će nas blago uputiti u Kantovo stanovište.

Autor: Stela Tapavički