Nauka

Indukcija – III deo

Pričali smo o Aristotelu, Bekonu i Hjumu. Vreme je da se podsetimo Hjuma, zavirimo u Kantovu percepciju pojma uzročnosti i da sumiramo dosadašnje znanje stečeno ovim radom. Ne zaboravite, Hjum nam je bitan jer je prvi eksplicitno postavio pitanje uzročnosti.
Hjumovo učenje počiva na tome da pojam može da postoji samo tamo gde postoji iskustvo, što je samerljivo Kantovom shvatanju stvari-za-nas. Kantovu tezu iz Kritike Čistog Uma da nam pomoću čulnosti predmeti bivaju dati, a razumom se zamišljaju, iz čega proizilaze pojmovi, možemo dovesti u tesnu vezu sa Hjumovim shvatanjem percepcija. Svako mišljenje se mora odnositi direktno ili indirektno na čulnost, tj. opažaje, što se može sresti kao motiv i kod Hjuma, na primer kada kaže kako je i najživlja misao i dalje u zaostatku čak i naspram najbleđeg oseta.

Opažaji se zajedno javljaju u iskustvu samo slučajno, te se iz njih ne može videti, niti se vidi ikakva nužnost njihove veze. Mi imamo iskustvo aprehenzije – puko ređanje jedno pored drugog u raznovrsnosti empiričke datosti bez predstave o nužnosti egzistencije pojava kao vezanih. Možemo opažati pojave kako dolaze jedna za drugom, kako bi Hjum rekao „da u jednom vremenu postoji jedno stanje stvari čija je suprotnost postojala u prošlom vremenu.“ Međutim, spajanje nikako nije neka tvorevina samoga čula i opažanja, već je proizvod jedne sintetične moći uobrazilje koja određuje unutrašnje čulo u pogledu vremenskog odnosa.

Uobrazilja može dotična dva stanja da spoji na dva načina, tako da ili jedno ili drugo stanje dolazi prvo u vremenu; jer se vreme po sebi ne može opaziti, niti se u odnosu prema njemu može empirijski odrediti šta predhodi a šta sleduje na objektu. Dakle, znamo samo da naša imaginacija stavlja jedno pre a drugo posle, a ne da u objektu jedno stanje dolazi pre drugoga. Drugim rečima, samo opažanje ostavlja objektivni odnos pojava koje dolaze jedna za drugom neodređenim. Da bi se ovaj odnos saznao kao određen, morao bi se odnos između oba stanja zamisliti tako da se prvo odredi koje od njih mora kao nužno da se pojavi pre a koje posle, a ne obrnuto. Pojam koji nosi nužnost sintetičnoga jedinstva može da bude samo neki čist pojam razuma koji se ne nalazi u opažanju, a to je ovde pojam odnosa uzroka prema posledici, od kojih uzrok određuje posledicu u vremenu kao nešto što za njim dolazi, a ne kao nešto što bi samo u uobrazilji moglo prethoditi (ili što se ne bi moglo nigde opaziti). Prema tome, samo iskustvo, to jest empiričko saznanje pojava moguće je jedino tako što mi sledovanje pojava i svaku promenu podvrgavamo zakonu uzročnosti. Stoga su i same pojave kao predmeti iskustva moguće samo na osnovu toga istoga zakona.

Sintetična moć uobrazilje ili imaginacija – kako Kant naziva razlog našeg stvaranja pojma kauzaliteta, je samo preveden Hjumov pojam mašte. Uzročni odnos je kod Hjuma rastavljen na 3 relacije:
1. vremensko-prostorni dodir
2. vremenski sled
3. nužna povezanost uzroka i posledice

Problem indukcije kaže: kako odnos između različitih predmeta i događaja jeste uvek slučajan, iz prošlosti se ne može izvući nužan zaključak za budućnost. Stoga je savršeno pojmljivo da jedan događaj koji se uvek dešavao sa savršenom redovnošću i u zavisnosti od onoga što se naziva zakonima prirode ne mora da se desi. Šta onda daje opravdanje da na bazi iskustva iz prošlosti tvrdimo da će se nešto dogoditi i u budućnosti? Pripisujući uzročnu povezanost dvema pojavama izlazimo izvan granica dosadašnjeg iskustva te zaključujemo nešto što nam u iskustvu nije bilo dato. Činimo skok koji čini mašta, na osnovu navike ili običaja čiji će rezultat biti verovanje. Tako Hjum zaključuje da uzročnost nema rang razumske, intuitivne ili demonstrativne spoznaje, ali nije ni puko subjektivno mnenje. Dakle, verovanje je akt senzitivnog, a ne kognitivnog dela naše prirode, na osnovu koherentnosti i postojanosti među našim utiscima.

Nesumnjivo je da skepticizam sproveden kako kod Hjuma tako i kod Kanta jeste isti, objektivni. Onaj koji ne dopušta da znanjem i saznanjem vlada navika. To je konstruktivni skepticizam koji je u stanju da revidira. Kant u Prolegomeni kaže da je neverovatno da čovekov duh ikada potpuno napusti metafizička istraživanja, kao što je neverovatno da ćemo jednom potpuno prestati da dišemo zbog opasnosti da ćemo udisati nečist vazduh.

Kant u Prolegomeni kaže: “Bilo bi suviše zametno pričati kakva bi se metafizika mogla očekivati posle kritike (ako bi osnovni stavovi te kritike bili tačni), jer time što će se s metafizike skinuti lažno perje ona nikako neće postati nešto siromašno i malo, nego će se u drugom pogledu, pokazati kao bogata i pristojno odevena; ali, druga velika korist koja proističe iz takve reforme odmah pada u oči. Već i obična metafizika bila je korisna time što je pronalazila elementarne pojmove čistog razuma da bi ih objasnila pomoću raščlanjivanja i odredila pomoću objašnjenja. Zahvaljujući tome ona je postala kultura za um, kojoj se on i kasnije obraćao; ali, i to je bilo sve ono dobro što je ona uradila.“ Kako dalje navodi, metafizika je svoju zaslugu opet uništila tako što je smelim tvrdnjama pothranjivala taštinu, a suptilnim doskočicama i ulepšavanjima lažno mudrovanje. Dozvoljavala je da se pomoću malo školske mudrosti sa lakoćom reše i najteži zadaci, pogodovala je površnosti. Površnost je utoliko zavodljivija ukoliko metafizika više može da po izboru koristi i naučni jezik i popularno izlaganje, postajući tako svima sve, a zapravo ne postajući ništa.

Nasuprot tome, kritika našem sudu daje merilo kojim se pouzdano može razlikovati znanje od lažnog znanja. Punom primenom kritike u metafizici izgrađuje se način mišljenja koji zatim svoj blagotvorni uticaj proširuje i na svaku drugu upotrebu uma i koji prvi unosi u ljude pravi filozofski duh. No, ne treba potcenjivati ni uslugu kritike teologiji, čineći je nezavisnom od suda dogmatičke spekulacije i štiteći je potpuno od svih napada takvih protivnika. Naime, obična metafizika, mada je teologiji obećala veliku pomoć, ipak nije mogla kasnije da ispuni to obećanje, a uz to, pozvavši u pomoć spekulativnu dogmatiku, postigla je samo jedno – naoružala je svoje neprijatelje. Sanjarenje, koje se u prosvećenoj epohi može pojaviti samo ako se sakrije iza školske metafizike, pod čijom zaštitom se ono odvažuje da takoreći razumno besni, kritičkom filozofijom se isteruje iz tog njegovog poslednjeg pribežišta, i povrh svega toga važno je učitelju metafizike da može, uz sveopšte odobravanje, reći da ono što on izlaže jeste nauka koja društvu donosi stvarnu korist.

Shvatanje induktivne metode se menjalo povesno koliko i predmeti mišljenja. Hoće li neko biti zagovornik ili protivnik ovog metoda u mnogome je zavisilo i od samog shvatanja. S induktivizmom je u tesnoj vezi shvatanje nužne veze, te uzročnosti, koji su konstitutivni za svaku moguću nauku. U amanet vam ostavljam da razmišljate o tome da li je moguće izgraditi nauku bez nužne veze koja posreduje u saznanju, jer važnost ovoga pitanja otkriva da je čovek možda uzalud godinama sticao znanje koje je ostalo da visi u vazduhu.
Nadam se da ste uživali u radu. Ne zaboravite da nas čitate svakog dana i razvijate svoj duh. Svi komentari su dobrodošli.

Autor: Stela Tapavički