Bob Živković: nikad balerina!

Velika je čast poznavati ovog čoveka i razgovarati sa njim. Ako neko u ovoj zemlji nije čuo za Boba Živkovića, fantastičnog ilustratora dečijih i nekih drugih knjiga, taj se još uvek nije rodio. Ovom prilikom smo razgovarali o Skyrim-u (ako ne znate šta je Skyrim, onda vi ne živite na planeti Zemlji), o tome kako je lepo imati moć i mač i čistiti bar jedan takav svet od zla, zatim tu je priča o Tarzanu, Tolkinovom svetu i kako je sve to Bobu dalo podstrek da se pokrene i počne da ilustruje. Nekada jedno od zaštitinih lica naučnofantastičnog almanaha, Monolit, danas su njegove ilustracije nezaoblazne u gotovo svim dečijim knjigama, udžebnicima i časopisima. Ako vas zaboli stomak od smeha dok čitate ovaj intervju, sami ste krivi. 🙂

Frenzy Spark: Sasvim sam siguran da još uvek igraš Skyrim. Do kog si nivoa stigao i koliko si zmajeva ubio do sada?

Bob Živković: Siguran sam da je sponzor ovog pitanja ili moja majka ili neko od izdavača kojima dugujem crtež. 🙂
Uživam u igricama, godine sam proveo u “WOW-u”..sada ga varam sa Skyrim-om…dolazi mi Diablo3.. čini mi se da je Guild Wars pravljen baš za mene…sve je to zavera protiv moje karijere. 🙂
U Skyrimu sam lvl 35..ratnik..imam gadan mač za dve ruke..i bijem barabe ko blesav. Prelepo je kad postoji svet u kome je lako da znaš ko je junak, a ko karakondžula..i kad imaš moć i mač da očistiš svoj svet.

FS: Koliko igranje video igre podstiče maštu, nasuprot čitanju neke knjige (ima li tu razlike uopšte?), i koliko ti vremena ostaje za posao kojim se baviš?

BŽ: Problem je u tome što sam ja kao neko predimenzionirano penkalo. Da bi’ crtao moram da se napunim, a punim se svetovima, vizijama, zmajevima i herojima (Da stalno gledam dnevnike nikada ne bih radio). Potpuno je svejedno da li je knjiga, film ili igrica…potrebno je nešto da mene ponese, da mene zapanji, da me rasplače ili nasmeje.

FS: Svako ima u sebi tu neku varnicu (spark) :),… koja je to varnica podstakla tebe da uzmeš olovku u ruke i počneš da se baviš ilustracijom? Reci mi nešto o “Gospodaru prstenova” i knjigama o Tarzanu? Negde sam pročitao da su one probudile tvoju žeđ za crtanjem.

BŽ: Ja sebe pre vidim kao nekoga ko uživa da čita knjige nego kao nekoga ko ih ilustruje. Postao sam “ilustrator” još kao klinac kad sam hipnotisan i šokiran završio čitanje knjiga o Tarzanu i shvatio da postoji tek poneki crtež. Probao sam da docrtam sve sto nije nacrtano. Kada sam shvatio da Tolkin nema ni jednu, ni malu ilustracijicu….seo sam, počeo da crtam sve sto sam doživeo u knjigama…to radim i dan danas.

FS: Kako su izgledali tvoji počeci, dok si kretao da se baviš ilustracijom? Koliko vremena, kako si vežbao, jesi li imao nekog posebnog tutora, ili si se jednostavno trudio da sam pratiš svoje uzore i da “kradeš” zanat?

BŽ: Moguće je da su neka zanimanja zaista “sudbina”. Meni od početka nije bilo spasa. Bio sam najgori i u fudbalu, i u baletu, onemogućen u istraživanju kosmosa, hendikepiran u kroćenju lavova, pudlica i aždaja (lavova-ponestalo, pudlice-tukle me babe…aždaje su bile prosto jače i pruzale su otpor). Dok su ostala deca jurcala okolo i bavila se svim i svačim..ja sam se nekako rodio..dogmizao do stola, uzeo svoju olovku i počeo da crtam. Evo, blago meni..prošlo je prvih 50 godina, a ja manje-više ne ustajem sa te stolice..ponekad..tek do WC-a..pa i to samo ako moram. 🙂

Nisam siguran da li je to pravilo ili sam samo ja lopov, ali sam siguran da se ja divim i uživam u tuđim radovima, da kad god vidim neki rad otkrijem neki trik, neki detalj, neki odnos boja koji taj ilustrator koristi bolje i pametnije, i zanimljivije od mene. Naravno da je suludo da pomislim “Neka, ja ću crtati kako znam onako ružno”. Svaki crtež koji vidim utiče na mene, menja malkice moj stil. Nekako sve se to umeša, stopi u ono što drugi vide kao moj stil..a ja kao crtež koji se meni dopada, koji mene zabavlja.

FS: Kad smo već “krađe” zanata, koliko je bitno da ilustrator što pre stvori neki svoj prepoznatljivi stil i da bude originalan, pre svega?

BŽ: Meni se čini da je kriterijum da “JA budem zadovoljan crtežom”. Sličnosti i razlike u stilovima vide i izčačkaju kolege umetnici. 🙂 Ljudi za koje crtamo uživaju ili ne u našim radovima i ne primecuju da li sam “drpio” nos od onog ili ovog ilustratora. Džaba je ako vam je crtež neopevljivo originalan…ako se pri tom ne dopada nikome, ako ga ne razumeju.
Uostalom ilustratori su neozbiljni ljudi, ne mogu oni do veka da pažljivo imitiraju nekoga, kad tad ta imitacija se iskvari..i pretopi u tvoj originalni stil.

FS: Koliko je bitno biti istrajan u ovom poslu, i naravno uporan?

BŽ: Nemam ja mnogo izbora. Kod “normalnih” ljudi to se kaže “pukao bi ako ne bi rek’o”…kod mene je “pukao bi ako ne bih to nacrtao”. Ležiš i bleneš u TV ko svaki normalni čovek…i onda ti “sine”… niotkuda ti padne na pamet rešenje…da “ako bi ovo nacrtao ovako..a ono onako..” baš bi bilo užasno smešno. Nema više ni turske serije, ni spavanja moraš ustati i ono što ti je palo na pamet izbaciti na papir. lako je biti istrajan i uporan kad je to način na koji radiš, način na koji se izražavaš, funkcionišeš.

FS: Ilustrovao si i za Monolit, almanah naučne fantastike, i tvoje ilustracije iz tog doba se bitno razlikuju od ovih danas? Zbog čega si odlučio da promeniš svoj stil i da se posvetiš ilustracijama po kojima te danas prepoznajemo?

BŽ: Crtanje je razgovor sa tekstom. Pisac kaže nesto, ja mu odgovaram. Kada bih birao žanr to bi izgledalo kao da ćutite i nemate stav o nekoj temi o kojoj se diskutuje u društvu. Moguće je, ali se to meni retko događa. Najčešće imam šta da dodam bilo da se priča o ženskim pravima, marsovcima ili deci.
Sve je to jedno isto. Važan je izazov. Važno je da imaš šta da kažeš/nacrtaš. Važan je dobar tekst, dobra priča koja te ponese, svet koji vidiš.
Nekada se fantastika mnogo više čitala i objavljivala kod nas pa sam ja imao mnogo vise prilika da crtam za fantastiku. Danas su knjige za decu mnogo zastupljenije od fantastike pa ja imam vise posla u njima.

FS: Kako izgleda jedan tvoj radni dan?

BŽ: Spavam. (radim noću :))
Mnogo bih voleo da kažem da “ustanem, zapalim vatru, prebijem konkurenciju, izdernjam se na izdavača, pošaljem žene na pijace, decu u kosmos, žrtvujem kozu boginji inspiracije, mrko pogledam papir i nacrtam životno delo”. Na žalost ustanem, skljokam se za kompjuter…crtam.. …crtam.. …crtam.. …crtam.. …crtam.. …crtam..igram igricu…crtam.. …crtam.. …crtam.. …crtam..zaspim (negde usput se ipak izdernjam na izdavača). Ničeg zanimljivog u mom poslu.

FS: Šta koristiš od pribora za crtanje i koliko ti u današnje vreme u tome pomaže kompjuter, odnosno programi za obradu grafike?

BŽ: Crtam običnom olovkom i običnim flomasterom na običnom papiru. Onda crtež skeniram i farbam u “Photoshopu”. Moguće je da ima boljih programa za obradu slika ali sam ja na ovaj navikao i najmanje mi treba truda i vremena da završim crtež. Kompjuteri i programi su mi samo prekomplikovane četkice, divne alatke koje mi pomažu da se manje umažem i manje isprskam sobu dok crtam.

FS: Možeš li da zamisliš sebe u nekoj drugoj vrsti posla? Je l’ bilo tih trenutaka kada si razmišljao da je možda bolje da se oprobaš u nečem drugom?

BŽ: Nikako. Bio bih očajna sekretarica, prsti su mi ko kranjske kobasice, sve bih kucao sa greškom…Voleo bih da budem Tarzan kad porastem..ali mi fali bar metar visine, ledeni pogled, Džejn, poneki majmun (nekoliko imam) i 100 kila mišića (umesto 200 kila salčića).

FS: Šta bi poručio mladim, budućim ilustratorima?

BŽ: “Ne dozvolite da vam odrtaveli ilustratori bilo sta poručuju!”

FS: Opiši sebe u tri reči.

BŽ: Što bi rekao (moj) psihijatar: “%$#%$ nisi ti normalan”

 

Intervju vodio : David Darko