Umetnost

Džekson Polok: telo u umetnosti

Razmišljajući o duši kao sastavnom delu tela; ili nasuprot,o potpuno nezavisnoj nematerijalnoj komponenti jednog bića, kao i o njihovom udelu u umetničkom delu zaključih da je tema ove rasprave jednako opšte koliko i čiste umetnicke prirode i jednako subjektivne kao i kolektivne. Kao što možemo videti, tokom istorije civilizacije mišljenja su bila podeljena; i jedna i druga strana imale su, po meni, manje više realne osnove da veruju u svoju teoriju, ali samo do određene granice koju na primer Dekart ili Niče prelaze, ne analizirajući problem objektivno do kraja. Pokusaću da stvar sagledam sa umetničkog, ali što racionalnijeg stanovišta, jer mislim da se prava istina nalazi u sublimaciji dva potpuno oprečna mišljenja.

Neke naznake tog ,,ujedinjenja tela i duha’’ možemo videti na polju umetnosti- naime, neočekivano, Dzekson Polok mogao bi biti, svesno ili ne, jedan od primera te sublimacije. Zašto bas umetnik, a ne filozof? Jer umetnik mora stajati iza svojih reči i mišljenja tako što će ih prezentovati u konkretnom materijalu, fizički ih predstaviti, uslovno rečeno ,,primeniti’’. To znači da njegov rad iziskuje fizičko predstavljanje metafizičkih pojmova i tada mu se ovaj problem otvara. On mora tražiti neku vrstu kompromisa između tela i duha, kompromisa koji jedan filozof nije u obavezi da napravi. Jer, ukoliko bi umetnik pokušao da, u kartezijanskom stilu, predstavi samu ideju, nevezanu ikakvom fizičkom sponom za ovaj svet kakvim ga znamo, našao bi se u velikoj zabludi iz razloga što on mora naci znak, fizički objekat, pomoću koga će, njegovim dovođenjem u neki kontekst, predstaviti neki nematerijalni pojam. Samo takav on će biti čitljiv i autoru i drugima. Tako je i npr. Polok primoran da za svoje potpuno apstraktne i kako on tvrdi, autonomne predstave, ipak nađe neki znak kojim bi ih iskazao, te njegova teorija o duhovnoj komponenti nezavisnoj od tela biva u temelju poljuljana.

Dalje, sam umetnik je fizičko biće i u procesu tog stvaranja učestvuju njegove fizičke komponente. Tu je Polok ponovo napravio grešku, praveći video zapise o sebe u toku rada na slici, na kojima se jasno vidi pokret, snaga i dejstvovanje- tela. Takođe, poznato je da dok se ne ispune elementarni fizički uslovi za život čoveka, nema govora o stvaranju, kao i da oni tokom nastajanja umetnickog dela mogu bitno uticati na samo psihofizičko ponašanje (glad, bolest, psihička i fizička, kod nekih umetnika alkoholizam, korišćenje opijata, itd. kao u slučaju Van Goga,…). Iz svega ovoga zaključujem da telo učestvuje u radu, da je realizator i fizički nosilac umetnosti, deo nje. Ali ipak deo. Jer, u slučaju da je telo samo sebi dovoljno, posmatravši i mozak samo kao jedan čisto fizički sklop elemenata, ni umetničko delo, ma koliko tehnički dobro odrađeno bilo, ne bi nikada sadržalo u sebi ništa izvan granica telesnosti, a ono to defakto sadrži. Samo isčitavanje znakova u jednom umetničkom delu i njihovo dovođenje u neki, makar najjednostavniji kontekst, već predstavlja, samo po sebi, apstraktan pojam i prevazilazi granice ,,fizičkog’’. Takođe, velika snaga duha, duše, ili kako god to želimo nazvati, ponekad može prevazići fizičke prepreke i, uz velike žrtve, izboriti se za viši cilj. To je ono što u žargonu nazivamo jakim ili slabim karakterom. A to je opet nematerijalan pojam. Iz svega ovoga zaključio bih da i duh, ili duša postoji i da aktivno učestvuje u procesu stvaranja umetničkog dela, tj. da je, u manjoj ili većoj meri, zavisno od subjektivnog osećaja umetnika ugrađena u njega.

Ako bi telo i dušu uzeli kao dve potvrđene činjenice, tj. kao dve celine unutar umetničkog dela, postavlja se pitanje njihovog međusobnog odnosa i korespondencije. Da li su to dva odvojena faktora koja funkcionišu jedan nauštrb drugog ili su pak, u tesnoj vezi i takoreći ,,sarađuju’’? Ja bih se složio sa ovim drugim, navodeći između ostalih, jedan najjednostavniji primer. Naime, izazivanje emocije prilikom posmatranja nekog umetničkog dela jeste jedan apstraktan pojam, ali taj pojam korespondira sa samim čovekovim telom, u kome se takođe dešavaju promene fizičke prirode (u radu srca, cirkulaciji, radu čula itd.). Zaključak bi bio da telo i duša zajedno, dopunjujući se a ne sukobljavajući, umetnost iščitavaju na način svojstven nekoj osobi, a koji opet zavisi od psihofizičkih svojstava same te osobe. To bi bila subjektivna strana tela u umetnosti i dokaz da su telo i duh u njoj u harmoniji a ne sukobu.

Autor: Vladimir Petrović