Radoznali Um

Aspergerov sindrom – ljudi koji ne plaču

Maks Horovic, jedan od najrealističnijih fiktivnih likova koji su uspeli da "ožive" specifičan ljudski karakter

Poznat animirani film Adama Eliota (Adam Elliot) o Maksu i Meri (Mary and Max) počinje pismom osmogodišnje devojčice iz Australije upućeno nasumično odabranom Njujorčaninu. Mala Meri radoznala je da sazna kako nastaju deca u Americi. Njeno pismo dolazi do četrdesetogodišnjeg Maksa Horovica (Max Horowitz), koga obuzima neprijatan i neobičan strah zbog ovog iznenadnog i, za njega komplikovanog, izazova u pismu punom pitanja. Maks ipak savladava paniku i odlučuje da odgovori na pismo osmogodišnje Meri. Prepisku koja će trajati narednih dvadeset godina Maks zahuhtava pričama o svojim kućnim ljubimcima, o gojaznosti i učešću u Udruženju anonimnih prejedača, o svojoj usamljenosti, o devojci koja ga ljubi bez dozvole, o poslovima u američkoj vojsci i fabrici kondoma. Između ostalog,  Maks daje Meri ljubazne savete i odgovara na njena, njemu ni malo laka, inteligentna i detinje radoznala pitanja. Naravno, odgovara joj i kako to nastaju deca u Americi. Pobogu, Meri, ovde svaki pravi Amerikanac zna da se deca legu iz jajeta! Ovakve reči odraslog, ozbiljnog čoveka izgledaju krajnje neobično i sumnjivo, dok Maks Horovic u drugoj polovini animiranog filma ne dobije dijagnozu Aspergerovog sindroma.

Aspergerov sindrom jedan je od nekoliko poremećaja autističnog spektra kog nazivaju i „najsvetlije sivom bojom u crno-belom svetu“. Otkriven je od strane Hansa Aspergera sredinom prošlog veka uz čuvenu Hansovu rečenicu „da onaj koji je drugačiji i atipičan, ne mora  automatski biti i inferioran.“ Isprva nazvan autističnom psihopatijom, ovaj poremećaj autističnog spektra naknadno je preimenovan u Aspergerov sindrom. Za njega je karakteristično da nema opštog jezičkog i kognitivnog zastoja u razvoju, zbog čega je okarakterisan kao „nevidljivi poremećaj“.  Aspergerov sindrom obavijen je tipičnom misterijom autizma – niko ne zna šta ga tačno uzrokuje, niti kako nastaje. Pretpostavlja se da glavnu reč ima genetika, a naučnici, iako nisu sigurni da li su uzroci striktno genetski, sa sigurnošću znaju da ponašanje ljudi sa ovim sindromom nije uzrokovano lošim vaspitanjem, zlobom ili bezobrazlukom. U pitanju je, jednostavno, drugačiji način postojanja.

Dr Sheldon Cooper (Jim Parson) lik u humorističkoj seriji "The Big Bang Theory" za jiga brojna publika pretpostavlja da ima Aspergerov sindrom

Osobe sa Aspergerovim sindromom su u zemljama engleskog govornog područja od milja nazvane – Aspi (Aspie).  Ono što je karakteristično za ove naizgled robotizovane i maliciozne ljude jeste da oni mogu da budu, a najčešće i jesu, nadprosečno inteligentni, ali generalno nespretni u procesu socijalizacije. To znači da je mnogima od njih lakše da se bave kvantnom mehanikom, farmakologijom ili složenim matematičkim zadacima nego da vode jednostavan razgovor ili da neobavezno ćaskaju uz kafu i čaj. Aspergerov sindrom karakterišu velike teškoće pri socijalnim kontaktima i pri razumevanju drugih ljudi (naročito neverbalnih signala drugih ljudi), kao i pri razumevanju jezičkih i stilskih figura poput ironije ili sarkazma. Njihov um je jednostavan i bukvalan, te oni, kao u doživotnoj magli urođenog neiskustva, nikada ne nauče da čitaju između redova. Prijateljstvo, bliskost i ljubav u svojoj klasičnoj izvedbi na koju je većina ljudi navikla za njih je gotovo nemoguća. Ali, njihova želja da vole, da budu prihvaćeni, njihova iskrena i duboka težnja da budu shvaćeni i voljeni uveliko može da prevaziđe neurološka ograničenja sa kojima se suočavaju.

Aspergerov sindrom po definiciji karakteriše egocentričnost, stereotipni interesi,  a oni neretko oboljevaju i od anksioznosti, depresije i napada panike. Prosečan Aspi ume da bude vrlo maliciozan i da vam, iako vas površno poznaje, u lice saopšti da ste ružni, ne misleći da vas pri tom vređa već da vam čini uslugu. Po svom shvatanju, on vas samo ljubazno informiše da takvi ne biste trebali da se pojavite u javnosti! Poslednjih decenija spekuliše se o tome da ove osobe ne mogu da plaču, čak ni kada doživljavaju duboke i bolne emocionalne potrese. Postoji česta zabluda o tome da su ljudi sa Aspergerovim sindromom robotizovani i bezosećajni – oni zapravo samo imaju poteškoća sa doživljavanjem empatije, te teškoće sa razumevanjem i tuđih i sopstvenih emocija, ali vrlo je nepravedno lupiti im stigmu bezdušnosti i potpune praznine.

Kako prepoznati prosečnog Aspija? Kod blažih oblika oni deluju samo znatno specifičnije od drugih i doimaju se kao čudaci, dok kod težih remete standardno funkcionisanje poslovnog i socioemotivnog života. Osoba koja izbegava da vas gleda u oči kada je sasvim prirodno očekivati prodoran i zainteresovan pogled, koja vam ne uzvraća kada joj mahnete već zbunjeno prati pokrete vaše ruke pre nego što konačno okrene glavu, ona koja je do zaprepašćenja nevešta u socijalizaciji i beži od socijalnih kontakata iako je veoma usamljena i koja uvek sedi na istom mestu, u istom restoranu do kog dolazi uvek istim putem i istim prevozom, pokazuje neke od banalnih, prvih uočljivih znakova ovog neobičnog stanja. Osobe sa Aspergerovim sindromom su stranci među strancima, usamljenici obavijeni zaštitnim mehurom od sapunice koji vrlo lako puca pri najmanjem nesporazumu, ostavljajući ih na cedilu, uznemirene i izložene iritirajućem i bolnom spoljnom svetu. Plastično i banalizovano govoreći, oni će vam oprostiti reči koje bi prosečan čovek smatrao smrtnom uvredom, ali će se naljutiti na vas ako im skuvate previše vruću kafu ili im poslužite čaj u okrnjenoj šolji.  Sa lakoćom će slagati boje Rubikove kocke, pobeđivati u bilijaru ili šahu, rešavati sudoku i logičke zagonetke i mozgalice, ali mogu da budu veoma zbunjeni kada ih upitate kako ide život. Pobogu, život je apstraktan pojam telesnog postojanja koji ne može da hoda, niti da bilo kuda ide! Prosečan Aspi sklon je primećivanju detalja umesto velike slike stvari, ima čitav niz podataka u sivoj masi svog živog procesora u glavi i vrlo često koristi tuđa mišljenja, rečenice iz knjiga ili čitave dijaloge iz fimova stvarajući jedan dopadljiv, empatičan i lažan identitet da bi se prilagodio većini ljudi i da bi bio prihvaćen. Zapravo, neinformisan, prosečan čovek će, u odnosu prema Aspiju, napraviti niz nenamernih, ali vrlo bolnih i grubih grešaka. Takođe, i informisana osoba može da pogreši u svojoj kontraproduktivnoj želji da pomogne ili pri grubom i nestručnom postavljanju dijagnoze. Procene i terapiju je ipak neophodno prepustiti stručnjacima. Ono što običan čovek može je da učini je da bude beskrajno tolerantan i da prihvati Aspija kao čoveka koji je njemu ravan, neretko i superioran, a da njegovu eventualnu bezobzirnost ignoriše uz jedan od onih osmeha koje upućujemo na simpatične, duhovite opaske. Pristup osobi sa Aspergerovim sindromom istovremeno i je i najlakši i najteži pristup u jednom međuljudskom odnosu: potrebno je do iznemoglosti i iscrpljenja kontrolisati emocije i bes. Moguće je da vam Aspie neće oprostiti previše suza ili nervoze i da će naprosto pobeći od onoga što ne može da razume. U beskrajnoj i nesebičnoj toleranciji, dozvolite im luksuz ovakve njihove nenamerne bezobzirnosti i bola što bi mogli da vam nanesu. Jednostavno, oni nisu namerno zlobni – oni samo postoje, razmišljaju i osećaju život na sasvim drugačiji način on onog na koji su prosečni ljudi navikli i koji tipičan čovek beskompromisno očekuje.

Autor: Sonja Nikolić