Andrej VidovićNauka

Čuvar dečijih duša: A.S.Neill & Summerhill School

Da se pogubno poimanje uloge nesputanog duha u mladim naraštajima nastavilo istom silinom, današnja slika društva izgledala bi još pogubnije i bezizlaznije. Da nije bilo ovog velikog reformatora i jedne atipične “fabrike sreće” – koliko god sledeće reči dramatično zvučale – napustili biste svaku nadu, vi koji u život stupate.

Izvor svih zločina, sve mržnje, svih ratova je u ličnom osećanju nesreće.” U ovoj nadasve jednostavnoj konstataciji je ogledalo sveopšte čežnje za slobodom i samoodređenjem, čoveku ranog XX veka, naizgled, još nedostupnim pojmovima. Progresivne ideje, postupno isklijale u toku u mnogo čemu prelomnog XVIII veka, imale su za misiju povraćaj dostojanstva pojedinca u društvenom sistemu koji je volšebno preokrenuo prioritete i svrhu bivanja u suprotni smer: sve više je čovek taj koji služi sistemu, a ne obrnuto. Egalitarizam u govoru i ophođenju između staleža i generacija – o raspodeli dobara i životnih mogućnosti da ne govorimo – bili su (reklo bi se – i još uvek su) tek nehajni obris u neostvarivim zamislima najodvažnijih utopista…

U poznom XIX veku, duhovnim životom Škotske vladala je kalvinistička denominacija, odnosno varijanta ove vrlo krute konfesije koju je Donald Macleod nazvao “mračnom, represivnom silom”. Zakonske odredbe i nadzori edukacije počivali su na beskompromisnosti viktorijanskog doba i neretko uključivali fizičko kažnjavanje i slamanje svake individualne težnje. I najneviniji oblici seksualnosti i njenog razvića, poput poljupca među decom, povlačili su sa sobom teške posledice i nametanje osećaja dubokog srama i krivice. To može, ali i ne mora, biti razlog zašto je baš figura ponikla u malom, religijski konzervativnom i moralno hermetički zatvorenom zaseoku (Forfar, u oblasti Scottish Lowlands), prva institucionalno artikulisala nedopustivost generalnog nemara ka “ocu čoveka” – detetu. U svom autobiografskom solilokviju, nastupom Aleksandra Saterlenda Nila (Alexander Sutherland Neill, 1883 – 1973) dominiraju note blagosti, zdravog razuma, neostrašćenosti i goruće ambicije čija je oštrina preživljavala sve teške testove sudbine gorkim a bodrim humorom gelsko-keltskog podneblja.

A.S.Neill ispred zdanja škole Summerhill

Kada pođemo stazom njegovih sećanja, uviđamo da je najveći deo njegovog života bio društveni gambit za čiju se reviziju pravila, na kraju, izborio, nadvladavši brojne administrativne i državne nemani. Često je, za svoje uspehe, naglašavao značaj britanske sklonosti ka liberalnim htenjima, ali upravo je njegovo delo stvorilo jedno od najlibertarijanskih i najavangardnijih poteza u istoriji edukacije (koju je video kao presudnu silu u uobličavanju sveta kao takvog). Uz mnogo nepotrebnih kontroverzi koje su mu “bačene za vrat”, njegov san od izdašnosti i poverenja i dan danas traje.

“Funkcija deteta je da živi svoj vlastiti život, a ne život koji njegovi ili njeni anksiozni roditelji veruju da treba da živi, niti život prema svrsi edukatora koji misle da znaju najbolje.”

A taj san je sav strpljivo građen od dugogodišnjeg iskustva koje je Nil sticao u učionicama i učestvujući aktivno u obrazovnim teorijama i praksi koje su počele ubrzano da niču sa buđenjem novog veka. Nameran da stvori protivtežu javnom školstvu koje nije uspevalo (štaviše, nije ni pokušavalo) da izvuče i ostvari pun potencijal mladih ljudi tako da ostanu uravnotežene ličnosti, svojim primarnim fokusom na prava individualca i kritikom religijskog vaspitanja na sebe je privukao oštru nenaklonost establišmenta.

Iako se na njega uglavnom gledalo na učenika velikog ali još žalosnije neshvaćenog Vilhelma Rajha, Nil je oduvek priznavao da je, prvenstveno, duhovni sin Homera Lejna, osnivača “Malog Komonvelta”, instituta mladih delikvenata baziranog na principu samoupravljanja. Ova organizaciona osnova je poslužila kao model organizacije Samerhila, ali je Lejn, nesposoban da pruži adekvatnu odbranu svog dela poklekao pred državom, i time postao, posle Rajha, “drugi mučenik” i žrtva društva u očima Nila.

Summerhill danas

Godina 1921., tokom Nilovog boravka u Drezdenu, ostaće zapisana kao jedna od presudnih – tada je osnovana prva inkarnacija Samerhila u okviru projekta “Neue Schule”. Nezadovoljan programom i nemogućnošću da na njega utiče, Samerhil se seli u Austriju, odakle ubrzo stupa u novi egzil (usled netrpeljivosti lokalnog stanovništva ka osoblju i učenicima) u Lajm Redžis, u Engleskoj. 1927. godine nalazi svoje konačno utočište u Lajstonu, gde je – osim privremene selidbe u Vels tokom drugog svetskog rata – i danas.

U javnosti Engleske, škola je nipodaštavana etiketama poput “idi-mi-dođi-mi školom” i vrlo zlonamernim pojednostavljivanjem i izjednačavanjem sa anarhizmom (inače od javnosti oskrnavljenom ideologijom). Ono što je bilo istina, i što su jednodimenzionalni i priučeni revizori i inspektori odbijali da uvide, je da je pružanje mogućnosti deci da sama odluče da li žele da prisustvuju nastavi u gotovo svakom slučaju dovodilo do pozitivnog odziva ka sticanju znanja – ovaj neophodan odnos igre, kao načina da se kanališe i iživi kreativna energija, i fleksibilnog pojma obaveza davali su zadivljujuće rezultate. Nakon nekog vremena, deca bi samoinicijativno iskazivala interes za određene predmete i školu bi napuštala savršeno podjednako kvalitetno obrazovana kao mladi ljudi iz javnih škola, sa jednom razlikom – lišeni anksioznosti, straha od autoriteta i potisnutih nagona. Nil je uspehom jednog sistema smatrao spokojna i ozarena lica dece, a ne akademske uspehe.

Stožerno mesto u hijerarhiji škole imao je Parlament u kojem su pravo glasa podjednake jačine sa osobljem imali i učenici svih uzrasta. Ovakvo ustrojstvo, lišeno birokratije, ujedno je najvažnija ilustracija Nilovog vrlo nedvosmislenog uvažavanja dečijeg viđenja tekućih problema u grupi kao što su društveni prestupi za koje su kazne izricane samo opštim konsenzusom mladih, kao metod razvijanja osećaja za pravdu kod dece. Sam Nil je na mnogim školskim sednicama bio vrlo često argumentovano nadglasan pri čemu se ni u jednom trenutku nije postavljao kao nad-autoritaran i “nepodložan zakonu dece”.

“Na slobodnu decu se ne može lako uticati; odsustvo straha objašnjava ovu pojavu. Zaista, nepostojanje straha je najsjajnija stvar koja se može desiti detetu.”

Pitanju vere, o kojoj je Nil imao vrlo izričito mišljenje (“Verujem da će doći dan kada će kupanje u svežoj jezerskoj vodi nedeljom ujutru biti slavljeno kao veća blagodet od slušanja otvorenog neprijateljstva crkve prema prirodnom životu“), pristupalo se oprezno, ali sa čvrstim stavom da u religiji nema ničega sa čime bi neformirani mlad život trebao da se poistoveti. Vrlo agresivan nastup organizovane vere usađivao je strah kao primarni mehanizam i prvu liniju odbrane od “štetnih tendencija” mladih. Svestan škodljivosti usađivanih fobija po krhko mlado biće, Nil je vodio uspešnu bitku protiv ovakvog ukalupljivanja i cenzure prava na sekularizam, isto tako ne sprečavajući razvoj eventualnih tendencija ka veri kod dece. Do toga, po pravilu, ipak nije dolazilo.

Večernji teatar (čije scenarije polaznici škole sami pišu i igraju sopstvene uloge), igranke i posebno omiljena zanatska i umetnička radionica su bili ekstenzija pažljivog odnosa ka svakom aspektu dečijih potreba koji se produžavao i nakon dnevnih časova. Zbog vrlo jasne pretnje da škola bude zatvorena u slučaju da se ne poštuje zabrana seksualnih odnosa, Nil je bio primoran na tu vrstu kompromisa u ovom raju opasanom drvećem, ljupkim drvenim zdanjima i pastoralnim mirom. Eksperimentalni impuls sa kojim je projekat započet prevazišao je svoju inicijalnu ideju i stekao je primetno mesto na edukativnoj mapi Ostrva. Avaj, sa time su došle i nevolje. Kao da je duh srećnog zajedništva i detinjstva oslobođenog balasta u grudima iritirao britanski establišment. U više navrata je pokušano nezakonito zatvaranje Samerhila koji se branio najjačim argumentima: jedinstvenim mladim ljudima, izdancima slobode koja im je pružena, svedočanstvima i, u nemalom broju slučajeva, donacijama njihovih predanih roditelja i stručnim intervencijama nastavnog kadra.

Nakon Nilove smrti 1973. godine, Samerhil, sa pokrivenim primarnim i sekundarnim nivoom obrazovanja, već je uveliko imao kvalitetno trasiran put kojim ga je povela najpre njegova udovica, Ena, a nakon nje i ćerka Zoe, koja je i aktuelni direktor škole. Sa dostojanstvenim starenjem ove ustanove, sazrevalo je i društvo – zvaničnici britanskog ministarstva za obrazovanje su postepeno korigovali svoje stanište naspram Samerhila, što je kuliminiralo najsvežijim izveštajem inspektorske komisije, ujedno i najpovoljnijim ka školi u njenoj istoriji! Čini se da je i opšti duh zvanične javnosti najzad dostigao decenijski trk ove škole daleko ispred vremena.

Sama filozofija samerhilskog metoda se može svesti na sledeća načela: 1. bezrezervno poverenje u detinju dobrotu i potencijal ka ljubavi i životu; 2. poimanje cilja, kako edukacije, tako i života, da se sa radošću obavlja koja god profesija koju mlad čovek odabere, da se “na život odgovori celom ličnošću, a ne samo mozgom”; 3. edukacija mora biti emotivna koliko i intelektualna, usled sve bolnije šizme između intelekta i osećaja u modernom društvu; 4. prilagođavanje obrazovanja psihičkim kapacitetima deteta; 5. disciplina i kažnjavanje, kada se dogmatski nametnu, rađaju strah, a strah rađa mržnju; 6. sloboda ne znači razularenost – poštovanje ka svakom pojedincu mora biti obostrano; 7. potpuna iskrenost ka učenicima od strane učitelja (sam Nil tvrdi da za 50 godina u školi nikada nije slagao dete); 8. zdrav razvoj čini da mlad čovek bezbolno prolazi tranziciju u nezavisnost, sa kojom se jedino može suočiti sa svetom; 9. škodljivost osećanja krivice koje vezuje dete za autoritet i stvara zatvoreni krug buntovništva, pokajanja, pokoravanja i ponovnog buntovništva; 10. Samerhil ne nudi versko obrazovanje – Nilovim rečima, “Borba se ne vodi između vernika u teologiju i nevernika u nju – već divlja među vernika u ljudsku slobodu i vernika u potiskivanje ljudske slobode. Jednog dana, nove generacije će odbaciti zastarele mitove i religije današnjice. Kada se uspostavi nova religija, odbaciće ideju čovekovog rođenja u grehu. Nova religija će slaviti Boga tako što će čoveka činiti srećnim.”

Prebogat i plemenit život koji je A.S.Nil vodio iznedrio je jednu od najvećih humanističkih inicijativa XX veka, i to delujući uglavnom iz senke. Verovatno je upravo ta činjenica skrivenosti od glavne struje pedagogije i dečije psihologije bila presudna za njegovu konačnu, mukom izvojevanu pobedu. Nil je pružao jednakost u jedinom potpunom obliku – i to uzrastu koji se od svake jednakosti već u začetku oprostio i koji je umeo da sa zahvalnošću i ljubavlju prihvati taj veliki dar na koji nije navikao. Pouzdanje u vlastiti karakter i sposobnosti, uz uspele potrage za ličnom srećom koji su iz toga proishodili, bili su nasleđe Samerhila koje je sa njima ostajalo za čitav, ispunjen i smislen, život.

www.summerhillschool.co.uk


Iz predgovora Eriha Froma

“Verujem da je ideja slobode skoro oduvek bila izvitoperena. Stoga nije nikada nije ni bilo prilike da deca ostvare svoju punu slobodu.
(…)
Smena sa neskrivenog autoriteta XIX veka na anonimni autoritet XX-og je određena organizacionim potrebama našeg modernog industrijskog društva. Naš ekonomski sistem ima za obavezu da kreira čoveka koji odgovara njegovim potrebama; ljude koji sarađuju bez pogovora; ljude koji žele da sve više i više konzumiraju. Naš sistem mora da stvara ljude čiji ukusi su standardizovani; ljude na koje se može lako uticati; ljude čije se potrebe mogu predvideti. Našem sistemu su potrebni ljudi koji se osećaju slobodno i nezavisno, ali koji su, svejedno, voljni da učine sve što se od njih očekuje. (…) Iste te smicalice se primenjuju i u progresivnom obrazovanju. Dete je prinuđeno da proguta pilulu, ali pilula je obložena šećernom opnom. Roditelji i učitelji su pobrkali istinsku neautoritativnu edukaciju sa sredstvima ubeđivanja i skrivene prinude.

Sistem A.S.Nila je radikalan pristup odgoju dece. Po mom mišljenju, njegov rad je od ogromne važnosti zbog toga što predstavlja prave principe obrazovanja bez straha. U školi Samerhil autoritet se ne maskira sistemom manipulacije.
(…)
Nil je kritičar savremenog društva. On naglašava da su osobe kakve danas stvaramo – ljudi za masu. Nil poseduje danas retku vrstu hrabrosti – hrabrost da se veruje u ono što se vidi i da se spaja stvarnost sa nepokolebljivom verom u razum i ljubav. Ne pokušava da obrazuje decu tako da se uklapaju u postojeći poredak, već da postanu srećna ljudska bića. On zadržava beskompromisnu veru u život i poštovanje ka pojedincu. Eksperimentator je i posmatrač, a ne dogmatičar sa egoističnim interesom za ono čime se bavi.”

autor: Andrej Vidović