Filmski skener

Un cuento chino

Godina: 2011;

Trajanje: 93 minuta;

Žanr: Drama, Comedy;

Jezik: Spanish;

Zemlja: Argentina;

Režija: Sebastián Borensztein;

Scenario: Sebastián Borensztein;

Uloge: Ricardo Darín, Muriel Santa Ana, Ignacio Huang, Enric Cambray, Iván Romanelli, Joaquín Bouzas, Julia Casteló Agulló, Vivian El Javer, Javier Pinto, Derli Prada, Pablo Seijo, Gustavo Comini.

U Beogradu je od 18. do 22. maja održana peta po redu Revija savremenog španskog filma – Španski metar 2012. Moto ovogodišnje manifestacije – Sudbine i strasti  paralelno je povezan sa motivima filma El séptimo día (Sedmi dan) i nastojanjima organizatora da pomenuto ostvarenje Carlos-a Saura-e dobiju još od njegovog prvog izdanja. Konačno su uspeli ali pošto je El séptimo día snimljen 2004. godine odlučio sam da od devet filmova koji su se prikazivali u Dvorani Kulturnog centra Beograd pogledam nešto drugo, svežije. Špageti vestern Blackthorn (2011) sam već gledao i VERNI-čitao-CI Frenzy Spark Magazine-a su već imali priliku da čitaju prikaz ovog filma, pa je, od preostalih sedam ostvarenja, moj izbor pao na film Un cuento chino (Kinez za poneti) koji nisam stigao da pogledam na ovogodišnjem FEST-u.

,,Čovek je čekao dve godine na transplataciju srca… Operacija je bila uspešna… Kada je vožen kući ambulantna kola su imala udes. Njegova žena, medicinska sestra i vozač su bili povređeni, a čovek je poginuo na licu mesta.“

Ovo je samo jedna od priča koje su mesto u Robertovoj svesci našle zahvaljujući svojoj posebnosti. Naime, Roberto (Ricardo Darín) godinama skuplja priče koje su neverovatne, apsurdne, a taj hobi (potrebu, opsesiju) počeo je svojom pričom i to nakon povratka iz rata između UK i Argentine oko prevlasti nad Foklandskim ostrvima. Pošto ne želi da koristi kompjuter Roberto redovno prelistava štampu u potrazi za posebnim pričama, koje prvo vizuelizuje, obavezno zamišljajući sebe kao jednog od aktera same priče, potom ih iseca i lepi u svoju svesku, doživljavajući time neku vrstu satisfakcije. Neko je možda već odredio diagnozu za glavnog lika u ovom filmu ali evo još materijala koji treba analizirati: Roberto je sredovečni muškarac, veteran i samac. Radi u svojoj gvožđari ’De Cesare’ i veoma je uslužani i ljubazan prema svojim mušterijama, čak i prema jednoj koja mu je strašno antipatična i koja ga iritira do srži. No, ponašanje te mušterija je samo jedna od stvari koje nerviraju Roberta.

On redovno proverava robu koju dobavlja i prodaje, prebrojavajući čak i šrafove u kutijama – i kako da se ne iznervira kada redovno otkriva da u njima ima manje nego što je na pakovanju naznačeno. Roberto mrzi da ga…napisaću – ’vuku za nos’, mrzi nepravdu, prevarante, zabušante, mekušce, arogantne i zlobne tipove. Ne voli Engleze, neurednost, sredinu hleba… A zadovoljstvo nalazi u sakupljanju bizarnih tekstova iz štampe, maketa vojnih aviona, limenki raznih vrsta piva, alkoholnih pića u malim, staklenim ambalažama (’unučići’)… Svake noći ide na spavanje tačno u 23:00h. Svake nedelje nosi cveće na grob svojih roditelja, od kojih je nasledio kolekcionarski duh, a rođendane svoje majke obeležava tako što vitrinu sa njenom fotografijom, svake godine dopuni jednom novom, staklenom figuricom. Vozi FIAT 1500 (oldtajmer) i voli da ode na piknik (narvno sam) u blizini aerodroma, odakle, uz sendviče i pivo, posmatra poletanje i sletanje aviona.

Ako bi neko pokušao da kratko i precizno opiše lik Roberta mogao bi reći samo dve reči –kolekcionar i namćor. Možda neko ali ne i Mari. Mari (Muriel Santa Ana) veruje da kod ljudi odmah primeti dve stvari: plemenitost i patnju, a kod Roberta je pronašla i jedno i drugo. Iako ga jedva poznaje, ona je zaljubljena u Roberta i ima osećaj da ga poznaje ceo svoj život. Međutim, brojne deprivacije i bolna iskustva kao što su odrastanje bez majke, ratno i zarobljeničko iskustvo, iznenadna smrt oca,  godine usamljničkog  i šablonskog života…sve to je učinilo da Roberto izgubi potrebu da deli život sa nekim. Njemu se čini da ne ume sa ljudima ali istina je da se on samo navikao da živi pored ljudi, u svom malom-velikom svetu.

Sve će se promeniti kada u taj svet sasvim slučajno uđe jedan Kinez. Sudbina nije bila blagonaklona prema Robertu, koji smatra da je život apsurdan i da nema smisla no, Jun Hio (Ignacio Huang) je tek prava mukica ali ipak veruje da sve ima smisla.

Njihove priče se ukrštaju po Junovom dolasku iz Kine u Buenos Ajres. Jun ima 25 godina, siroče je, ne zna nijednu reč španskog i došao je za stalno zbog rada na brodu. Kada Roberto, tokom piknika u blizini aerodroma, ugleda Kineza kojeg izbacuju iz taksija, pristaje da mu pomogne u potrazi za stricem ali jedini trag do Junovih rođaka je istetovirana adresa na njegovoj ruci, adresa na kojoj oni više ne žive.
Robertov samački, efemeran i rutinski životni tempo biva uzdrman i poremećen Junovom pojavom, te pokušava da ga se otarasi, međutim, u trenutku kada niko ne želi da zaista pomogne jednom kineskom emigrantu, čak ni njegovi sunarodnici, manifestuju se  Robertove  suštinske osobine. On je zaista onakav kakvim ga Mari vidi: prgav, usamljen, osećajan, pažljiv i hrabar.

Un cuento chino je film čija priča i pozadina predstavljaju ukrštanje i suočavanje ljudskih sudbina sa globalizacijskim i tranzicijskim tokovima, te naglašavaju značaj empatije, plemenitosti, tolerancije, pravednosti i solidarnosti na tim raskršćima. Utisak koji je ovaj film ostavio na mene je blizak onom koji sam imao nakon gledanja filma Le Havre (2011), s tim što je ostvarenje reditelja i scenariste Sebastián-a Borensztein-a znatno vitalnije i duhovitije, čemu su podjednako doprineli zanimljivi likovi i odlično odigrane uloge.

Film je dobio nagradu Goja  za najbolji iberoamerički film, nagradu Argentinske akademije za film (za najbolji film i mušku ulogu), te specijalno priznanje žirija na Festivalu Filma u Havani.

I ne smem zaboraviti da pomenem kravu Mišel, tragičnu junakinju neverovatnog ali istinitog događaja kojim je inspirisan ovaj film.

Autor: Đorđe Luković