SF, velike ideje, ideologija: šta činiti?

Da li SF pisci „zabušavaju“ ili je naučna fantastika i dalje žanr „velikih ideja“? I ako je tako, koji autori isporučuju takve ideje budućim generacijama naučnika i inženjera?

Charles Stross (©Charlie Hopkinson) Charles Stross, višestruko nagrađivani (Hugo, Locus, Prometheus) britanski Science Fiction/Fantasy/Horror autor (Singularity Sky, Accelerando, The Concrete Jungle), nedavno je na svom blogu objavio ovaj tekst kojim je 'zacunamio' (superlativ od zatalasao) SF javnost. Post na njegovom online dnevniku, antipope.org, u trenutku pisanja ovog teksta ima 600+ komentara. Ne samo da me je time pretekao u nameri da pišem na istu temu, nego je i konciznije i preciznije izneo svoje stavove, pa eto dole kompletnog (blago adaptiranog) prevoda eseja i pratećeg teksta posta. Uživajte i razmišljajte o tome.

Pre par nedelja su me zamolili da doprinesem SF Signal Mind Meld diskusiji oko pitanja:

Da li SF pisci „zabušavaju“ ili je naučna fantastika i dalje žanr „velikih ideja“? I ako je tako, koji autori isporučuju takve ideje budućim generacijama naučnika i inženjera?

Posle kratkog razmišljanja na tu temu, osmislio sam omanji esej.

***
Ovo se pitanje oslanja na toliko implicitno protkanih pretpostavki da se osećam dužnim da, pre no pokušam da odgovorim, pristupim omanjoj disekciji.

Prva pretpostavka, koja se ne dovodi u pitanje, je ona o konceptu progresa iz perioda posle prosvetiteljstva 18. veka. Ovo je, ako ništa drugo, ideološki temelj koji prožima SF ideje, da Stvari Mogu Biti Bolje. Istorijski gledano, skoro sve civilizacije su pre prosvetiteljstva živele na mitologiji nekog zlatnog doba u dalekoj prošlosti, što nam je zaveštalo gomilu moralnih zapovesti i krutih istina o tome kako svet radi, kojima se mi, bedni degenerici koji živimo u ruševinama neke veće civilizacije, moramo prepustiti da nas vode kroz život. Sam koncept da sami zapravo otkrivamo kako univerzum funkcioniše i poboljšavamo svoj život, beše revolucionarni raskid sa prošlošću – i kao takvom mu je dugo trebalo da izrodi bilo kakvu vrstu literarne ili kakve druge umetničke škole.

Uzbuđenje naučne revolucije: „The Orrery“, Joseph Wright of Derby, 1776.

Druga pretpostavka je ta da je naučna fantastika oduvek bila prvenstveno žanr velikih ideja. Nisam uopšte uveren da je to slučaj. Svakako da je fikcija velikih ideja našla dom unutar SF-a, ali ta dva pojma uopšte nisu ista. Kroz skoro celu svoju istoriju, većina SF romana je bila petparačka avanturistička fikcija, koncipirana i realizovana kao prosti beg od stvarnosti (eskapizam) – nemojmo zaboraviti, Dejmon Najtova originalna karakterizacija spejs-opere kao „konjske opere“ (vesterna), sa blasterima umesto revolvera i svemirskim brodovima umesto konja, još uvek pije vodu. Velike ideje su mahom sekundarni produkti ili nusprodukti, da ne pominjemo sveprožimajuću tendenciju da bivaju loše datirane i da nose zlokobne ideološke note (što je Vilijam Gibson tako briljantno ismejao u svojoj priči „The Gernsback Continuum“).

Prohtevi za više velikih ideja u SF-u su uglavnom politički vapaji. Podjednako možemo zamisliti sličan esej, ovog puta smešten u kontekst fikcije iz sredine šezdesetih godina prošlog veka u SSSR, koji zahteva da se traktori i proboji na polju poljoprivredne genomike više spominju. Da li ozbiljni prikazi mladeži u skafanderima koji lasoima hvataju asteroide ili donose kući „ugljenozne hondrite“ uopšte imaju smisla, sasvim je druga stvar; ja sam naklonjeniji mišljenju da je to prilično neizvodiva budućnost, osim ako su pomenuti mladi zapravo roboti. Na kraju krajeva, konzervirani primati ne podnose tako dobro izlaganje vakuumu i kosmičkoj radijaciji.

Ali. Imam i ja nekog crva sumnje – uprkos mom ciničnom stavu, poprilično sam naklonjen Stivensonovom projektu, jer sa njim delim aksiomatsko verovanje u labavo sazvežđe post-prosvetiteljskih vrednosti koje nam je i donelo tu ideju progresa i konstantnog unapređenja. Barem zato što umireš onda kada prestaneš da se krećeš, a povratak na stil života kasnog paleolita bi bio pravi smor (što je najverovatnija alternativna budućnost naše vrste ako spalimo sav ugalj i naftu, uništimo klimu i okrenemo leđa ovim ideološkim tekovinama prosvetiteljstva).

U par prošlih dekada, SF malo „šlajfuje“. Zapravo, jedina dva izazovna nova koncepta u poslednjih 30 godina bila su cyberpunk i singularity. Oba ova koncepta predstavljaju sličnu žanrovsku težnju: da na različite načine integriše kompjuterske implikacije prvog reda i umrežavanje kao stavke koje definišu tehnologiju bliske budućnosti (za razliku od Rakete! Za! Svakoga! à la „Space Family Stone“) — sajberpank kao sociološki, post-new-wave model budućnosti izgrađen na ideologijama 70-ih i 80-ih, i singularnost kao igračka za one hardkor SF-ovce koji su se zapravo razumeli u računare. Istina, beše i drugih pokreta, čak i uočljivijih od prethodna dva: urban fantasy i njegov hibridni porod sa žanrom romanse – paranormal romance, steampunk (varijeteti sva tri talasa), a veliki procvat alternate history i counterfactual fantastike, kao i rigoroznih world-bulding poduhvata koji su prethodno zalazili u polje SF-a zvano svemir bliske budućnosti, okrenuo se i potražio oduška na drugoj strani. Nijedna od navedenih grana se ne hvata u koštac sa budućnošću u meri u kojoj je to navodno činio „hard SF“ od četrdesetih do šezdesetih godina prošlog veka. A i ono što mi danas zovemo „tvrdim SF-om“ uglavnom i nije tvrdi SF, a ni SF: to je fantastika sa nano-replikatorima umesto vilinske prašine i svemirskim letelicama umesto zmajeva. Istraživanje singularnosti se opasno klacka na ivici ponora hrišćanske apokaliptične teologije i postavlja previše pitanja o prirodi inteligencije uopšte da bi se iole uhvatilo u koštac sa veštačkom inteligencijom.

Singularnost: realna mogućnost ili zveckanje sjajnim objektima?

Tako oni ljudi koji zapravo čine nešto na polju „velikih vizionarskih ideja o budućnosti“ SF-a to rade u vakuumu nastalom odsustvom kritičke prihvaćenosti. Greg Eganove sjajne konstrukcije od sirove kvantne mehanike, komplikovane poput satnog mehanizma, koje oslikavaju totalno drugačije tipove univerzuma, bile su nedovoljno vrednovane u očima kritičara koji su mu zamerili „manjak dubine u karakterizaciji likova“ a nisu shvatili da je u njegovom SF-u upravo struktura univerzuma zaseban lik. Što se Hanu Radžanijemija i njegovog romana „The Quantum Thief“ tiče, čekam da vidim hoće li bar jedna kritika primetiti činjenicu da je ovo jedini tvrdi SF do sada koji ispituje uticaj kvantne kriptografije na ljudsko društvo. Ogromna ideja, a nijedan kritičar je nije ni primetio. Dalje, tamo u ćošku sedi i Bruce Sterling, polako ostavljajući usamljeni, pionirski trag ka budućnosti. On je igrao na kartu sajberpanka pre no što je iko od nas i čuo za isti, postavio temelje Nove Spejs Opere kroz „Schismatrix“ (koji izgleda da niko ne ceni već decenijama), bio je koautor najinteresantnije mešavine tvrdog SFa i stimpanka ikada, obrađivao tematiku globalnog zagrevanja i klimatskih promena još devedesetih godina: on je trenutno bar deset godina ispred svih. Kada bi SF bio sveden samo na inovativne vizije, Sterling bi morao da nadogradi kuću da imao kud sa svim svojim Hugo trofejima.

Hard (Quantum) SF: Old School vs. New Wave

I, šta je koren ovog problema? Zašto najinovativnije i najrazrađenije ideje još uvek nisu uzdignute na mesto koje im pripada, zašto su tako uredno ignorisane?

Ja bih dao odgovor u vidu „mešanje pojma Spekulacija sa pojmom Inovacija“. Ranije smo čitali SF zvog vrtoglavog osećaja posle otkrivanja neke velike vizije, nečega toliko grandiozno nepojmljivog i do sada neviđenog. Danas i ne moramo da čitamo SF iz ovih pobuda: dovoljno je prelistati New Scientist. Živimo u 21. veku, bre. Roboti ubice love ljude po brdima Avganistana. Ljudska civilizacija je već napadnuta i pokorena od strane umova košnice multinacionalnih korporacija, predvođenim novom jednopromilnom aristokratijom. Imamo sonde u orbiti Saturna i na putu ka Plutonu. Hirurzi uspešno izvode transplantacije lica. U kancelariji verovatno imam veću procesorsku moć i više mesta za skladištenje nego što je celi svet imao osamdesetih, a sigurno više nego što je imao sedamdesetih. Ova Mind Meld konferencija se održava preko Interneta, a ako to nije jedna od ideja sajberpanka osamdesetih, ne znam šta je. Najozbiljnije: ako mainstream fikcija naglašava mikroskopski savršeno seciranu svakodnevicu, onda sva današnja literatura nekome iz prošlosti može zvučati kao remek-delo sajberpank/distopijskog SF-a.

Mi iz SF geta smo trepćući ušetali u budućnost, i naša mala prljava tajna je da nam se budućnost ne sviđa preterano. Stoga se povlačimo u udobni zagrljaj bakarnih naočara i cepelina (Hej, zar cepelini nisu bili na vrhuncu u periodu 1910-1930, i zašto su onda toliko bitna oznaka alternativne fikcije viktorijanskog doba?), ili seksi klubove koje vode vampiri, ili u priče o vitezovima lutalicama koji “jašu” svemirske brodove. Otvaranjem strana moderne SF literature o bliskoj budućnosti osećamo po vratu samo hladnu promaju, jer otvaramo prolaz ka svetu iz koga želimo da pobegnemo, umesto one tople, skoro narkotičke vizije nekog boljeg mesta i nekog boljeg vremena.

Enlightement lamp by Studiomeiboom: sasvim slučajna metafora ove tematike

I tako završavam: nikoga nećemo inspirisati grandioznim vizijama moguće budućnosti ukoliko svedemo sve samo na beg od stvarnosti. Ukoliko želimo da pišemo inspirativna dela sa velikim idejama, moramo da zaronimo u mejnstrim i uz usputni dodatak ideologije prosvetiteljstva, početi da pišemo ekvivalent onim ozbiljnim i uverljivim hiper-realističnim pričama o Progresu kroz plantaže pamuka na obalama Aralskog mora.

Ali, želite li vi da mi to uradimo? Mislim da ne. U stvari, tradicionalna reakcija SF čitaoca tradicionalnog mentalnog sklopa na rigorozni režim vežbi ekstrapolacionog razmišljanja je uglavnom poricanje, dezorijentisanost i zgroženost. Dozvolite da vam postavim drugo pitanje, koje me muči sve vreme: ukoliko je poruka (ako ju je ikad imao) koja je bila srž SF-a zastarela, šta nam je činiti?

Unapred zahvalan na svim odgovorima.

Originalni tekst možete naći ovde.

Tekst preveo i adaptirao: Andreja Kojanić