Andreja KojanićWorld @Spark

Sao Paulo: Redefinisanje „gradskog sivila“

Velika snaga i inspiracija se mogu iskazati u jednoj rečenici: “Non dvcor, dvco”, odnosno, “Mene ne vode, ja vodim”. Slučajno ili ne, to je moto Sao Paula

Zamislite velegrad u 21. veku bez bilo kakve forme advertajzinga, najjače religije današnjice. Zamislite grad gde možete da vidite klupe u prirodnoj, boji drveta, svaku krošnju, stub i prozor bez da vam oči paraju McDonalds žute, Coca-Cola crvene i razne neonske boje. Jasno, možda je i to moguće u nekoj manje urbanoj sredini, gde tek pokoju „zadrugu“ krasi lepljivom folijom firmopisano S.T.R. ili štogod slično na izlogu. Realnost je, ipak, da metropole, ali i manji gradovi izgledaju, parafraziraću Robina Vilijamsa, kao da se Rej Čarls aktivno bavio urbanizmom.

A sada zamislite Sao Paulo, od milošte Sampa, najveći grad u Brazilu, Južnoj Americi, i celoj južnoj hemisferi, a sedmi po veličini na svetu. Zamislite Sao Paulo, koji pokriva 1523 kvadratnih metara površine, koji ima 11 miliona stanovnika i nijednu reklamu, bilbord, baner iznad saobraćajnice, neonski logo. Zapravo, nema potrebe da zamišljate: Sao Paolo je sa svojih ulica prognao sve te posledice civilizacije opsednute marketingom i, čini se, sjajno mu ide.

Skyline Sao Paula: da li biste videli ovakve boje da vam npr. „Shell Oil“ logo blješti u lice?

Stanovnici Sao Paula, Paulistani, predvođeni populističkim gradonačelnikom Žilbertom Kasabom (Gilberto Kassab), dobili su 2006. tzv. „Zakon čistog grada“ koji je izričito zabranio korišćenje svih formi spoljnjeg vizuelnog oglašavanja, sve od zastavice do onih monstruoznih bilborda na zgradama. U daljem tekstu, pisaćemo ga sa velikim Z, zaslužio je.

Pre no što je Zakon izglasan, negde se upalila crvena lampica i kompletan crème-de-la-crème poslovnog društva je ustao protiv njega. Išavši na varijantu „velike cifre zbunjuju male umove“, legije ekonomista, analitičara i sličnih nuspojava konzumerističkog društva iznosili su „činjenice“ poput onih da će taj zakon sa sobom doneti nacionalni pad ekonomije procenjen na 133 miliona američkih dolara u kombinaciji sa barem dvadeset hiljada radnih mesta manje. Uprkos takvim alarmantnim izjavama, Zakon je izglasan i petnaestak hiljada bilborda je završilo karijeru.

São Paulo No Logo by Tony de Marco – Sao Paulo odmah po uveđenju Zakona

Šest godina kasnije, Sao Paulo nastavlja svoju egzistenciju bez reklama, a umesto da dovede do kraha ekonomije ili estetskog sunovrata, Zakon je doneo samo boljitak gradu, sudeći po anketi iz 2011. godine. Očekivano, uklanjanje korova iz familije reklama ogolilo je prethodno zanemarivanu arhitekturu grada, otkrivajući bogatu urbanu lepotu koja je dugo bila skrivena.

Trg ispred Katedrale Sv. Pavla

Vinicius Galvao, novinar najvećeg brazilskog lista Folha de São Paulo, u intervjuu za NPR kaže da je Sao Paulo „veoma vertikalan grad“, a to ga je u vreme dok je reklama bilo svuda činilo veoma frenetičnim. „Uopšte niste mogli da razaznate arhitekturu starijih građevina jer su bile prekrivene različitim formama propagande, a pravila za postavljanje iste nigde nije bilo.“

Sa druge strane, po stupanju Zakona na snagu nije sve bilo 100% sjajno: kako Sampa nije više bio prekriven gigantskim bilbordima, razna divlja naselja i mesta okupljanja beskućnika su izašla na videlo. Ta situacija niotkuda uleće u kadar, ukazujući na velike nejednakosti društva. Međutim, građani i uprava grada su i tu briljirali u najkraćem mogućem roku: više, prosto, nije bilo moguće ne primetiti realne probleme skrivene kitnjastim veštačkim tvorevinama, te je bilo neophodno (i jedino ispravno) uhvatiti se u koštac i sa socijalnim problemima.

Novi kolorit grada: Theatro Municipal

U modernim, veštačkim bojama nijansiranim gradovima, ljudi se tiho povinuju svakodnevici i integralnim delovima grada smatraju preterano raširene izdanke kulture medija. Ono što na poleđini obično piše je da veštačke boje najčešće nisu niti hranljive, niti jestive. Galvao objašnjava da je njegov grad dobio posebnu notu, jezik i šmek u onom trenutku kada je referencu za nalaženje po gradu, „kod onog Panasonikovog bilborda“, zamenio sa „kod one sjajne art deco zgrade“ koju jedva da je viđao do uklanjanja pomenutog panela.

Za kraj, maštajmo na ovu temu uz kolaž Tony de Marca, mini-dokumentarac o Zakonu čistog grada, i eklektični spisak obaveznih lokacija (lične karte, moglo bi se reći) Sao Paula po izboru jedne od renesansnih žena današnjice a stanovnice istog, Flavije Durante (Flávia Durante)…

  • Kraj oko Vile Madalena i tipični brazilski barovi kao što je São Cristovão,
  • Ulične tezge sa punjenim pecivima i napicima sa ušpinovanim šećerom
  • Prelepa Gradska tržnica
  • Fogo de Chão, steakhouse na brazilski način
  • Galerije poput Choque CulturalMezaninoEmma Thomas, Polinésia i Vermelho
  • Muzeji poput MASP, na aveniji Paulista, ne samo zbog izložbi već i zbog čuvene spoljašnjosti, “ovešane” arhitekture, koja je jedan od najličnijih pečata ovog grada
  • Sjajni Museu do Futebol
  • Skye bar, njegova fantastična pića i podjednako fantastični pogled
  • Ibirapuera Park, mlađi brat njujorškog Central Parka, sa pripadajućim muzejima i koncertnim prostorima
  • Kraj Liberdade, mali Tokio u Sao Paulu
  • Ulica Augusta, i njen intenzivni noćni život, bioskopi, restorani, klubovi itd.
    Ibirapuera Park

    Velika snaga i inspiracija se mogu iskazati u jednoj rečenici: “Non dvcor, dvco”, odnosno, “Mene ne vode, ja vodim”. Slučajno ili ne, to je moto Sao Paula. Dakle, stvarno: kome još treba Kopakabana i Festival u Riu?

prevod i adaptacija: Andreja Kojanić