Jovana BabićMusic Loop

Rufus Wainwright: The art teacher

Dve Juno nagrade (priznanje kanadskim muzičarima za umetnička dostignućana svim poljima) za najbolji alternativni album, 1999. i 2002., nominacija za BRIT Award za najboljeg internacionalnog muzičara 2008. i Gremi za najbolji tradicionalni pop album 2009. samo su neke od nagrada koje je Rufus Wainwright dobio za 15 godina svoje muzičke karijere.

Rufus Wainwright  potiče iz disfunkcionalne muzičke porodice čiji članovi međusobno komuniciraju kroz svoje autobiografske pesme, ima ćerku sa drugaricom iz detinjstva, Lorkom Koen, ćerkom Leonarda Koena, i planira venčanje sa svojim dugogodišnjim dečkom, pozorišnim producentom Jörnom Weisbrodtom.

Photo Credit: rufuswainwright.com/press Photo by: Tina Tyrell

U najmanju ruku čudan njujorški par, Kate McGarrigle i Loudon Wainwright III, doneli su na svet Rufusa 1973. godine i razveli se 3 godine kasnije, od kada je Rufus počeo da živi sa majkom u Montrealu, gde je proveo veći deo svoje mladosti. Sa šest godina počeo je da svira klavir, a u trinaestoj je bio na svojoj prvoj turneji, sa folk sastavom “The McGarrigle Sisters and Family“, koji su činile njegove majka, sestra Martha i tetka.  Svaku eventualnu sumnju u to da se radi o posebnom talentu, rasterale su dve obećavajuće nominacije: prva  za Genie Award, 1989. i najbolju originalnu pesmu, zahvaljujući  “I’m a Runnin” koju je otpevao u dečjem filmu “Tommy Tricker and the Stamp Traveller“, i druga godinu dana kasnije, Juno Award, u kategoriji  Most Promising Male Vocalist of the Year.

Kao vrlo mladog, zainteresovala ga je opera, koja je prilično uticala na muziku koju je kasnije stvarao, pa je tako počeo da sluša Edith Piaf, Al Jolson i Judy Garland. Vikendima je nastupao u Kafeu “Sarajevo” u Montrealu, u kojem je napravio neke demo snimke koji su oduševili njegovog oca. On ih je prosledio svom prijatelju Van Dyke Parks –u, a ovaj Lenny Waronker-u, direktoru DreamWorksa, koji je momentalno pristao da radi sa Rufusom:  “Pre nego što sam čuo o čemu se radi, pomislio sam da bi bilo lepo da Rufus ima majčinu muzikalnost i očev glas, ali kada sam završio sa preslušavanjem, bio sam zadivljen

U toku 1996. Rufusu je dodeljen producent Jon Brion (radio sa Dido, Fiona Apple, Rhettom Millerom, Spoon..) sa kojim je naredne dve godine snimao svoj debi album, koji je naišao na odobravanje kritike. Rolling Stone je o Rufusovom prvencu pisao kao o jednom od najboljih albuma godine, a njega nazvao najboljim novim umetnikom godine. 2001. Rufus je izbacio  drugi album «Poses» posle kojeg je sve do 2004. išao na turneje sa Tori Amos, Stingom, Ben Foldsom i Guster. Kako je prethodno postao zavisnik o kristal metu i privremeno izgubio vid, u toku 2002. njegova zavisnost dostigla je vrhunac, koji je opisivao kao «najnadrealniju nedelju u njegovom životu». Tih dana on je: igrao u britanskom sitkomu «Absolutely Fabulous», partija sa ćerkom Džordža Buša, uživao u «razvratnoj večeri» sa svojom majkom i Marianne Faithfull, i ko zna šta još. Posle toga je odlučio – ili će ići na odvikavanje, ili će početi da živi sa ocem, jer mu je, kako kaže, trebao neki kreten koji će stalno vikati na
njega.

U međuvremenu Rufus je izbacio još pet albuma, a onda se 2008. posvetio  svom projektu Blackoutsabbath, čija je ideja bila podizanje svesti o okolini i štednja energije. U okviru toga on je organizovao i dobrotvorne koncerte i napravio sajt koji se bavi problematikom zaštite životne sredine.

Od njegovih dodatnih aktivnosti najviše se izdvaja njegova opera Prima Donna, o jednom danu u životu operske pevačice koja se zaljubljuje u novinara. Imajući u vidu njegova ostala muzička ostvarenja, samo po sebi se nameće da je i ovog puta odradio dobar posao, što potvrđuje i Dora Mavor Moore Award za izvanrednu operu u 2011.

O tome koliko snažan uticaj je opera koju je jako rano počeo da sluša, imala na njegovu muziku,  govori i to što muzički kritičari Rufusov muzički pravac svrstavaju u poperu i barokni pop. Na svojim živim nastupima on često naizmenično svira gitaru i klavir, a u poslednje vreme sve češće ga prate rok instrumentacija ili simfonijski orkestar, doprinoseći slojevitosti i harmoniji njegove muzike. Tematika koje se u svom radu drži, osim opere svodi se na pop kulturu, politiku i ljubav – pretežno neuzvraćenu, kao i porodične odnose. Manir da se kroz svoje pesme obraća porodici, imao je od koga da nauči – za vreme razvoda, njegova majka Kate, napisala je pesmu “Go leave“,  a njegov otac, kada je Rufus bio beba (majka ga još uvek dojila, prim. aut.), pesmu “Rufus is a tit man” ili “Hitting you“, koju je napisao kada je prvi put udario ćerku. Međutim, Martha mu nije ostala dužna, pa je svom i Rufusovom ocu posvetila pesmu “Bloody Mother Fucking Asshole“. Osim ispoljavanja emocija kroz pesmu, njegovi roditelji imali su i malo neprijatnije metode, na koje ni Rufus ni Marta nikada nisu mogli da utiču. Ipak, koliko god da je  konfliktan odnos u porodici Wainwright ostavio traga na najmlađim članovima, Rufus je oduvek smatrao da je iz toga ispalo nešto jako dobro – njihova muzika.

Uprkos naizgled prilično liberalnim životnim stavovima, Rufusova majka je bila stroga – deca su mogla da crtaju po plafonu dokle god su kreativni, ali se posle večere išlo pravo u krevet i nije bilo gledanja televizije.  Iako je uvek imala vremena i saosećanja za svoju decu, imala je i priličan problem da prihvati da je Rufus gej, o čemu se u njihovoj kući zapravo nikada nije ni pričalo, ali ga Kate zbog toga nije kinjila. On je još kao sasvim mali shvatio da je homoseksualac, i nikada mu nije predstavljalo problem da to ispolji. Kada je  imao 14 godina, startovao je nepoznatog mladića na nekom koncertu, a kada su otišli u park, ovaj ga je silovao, opljačkao i probao da ga zadavi. Preživeo je samo zato što je odglumio epileptični napad. Ova trauma je Rufusu donela sedam godina celibata koji se potom pretvorio u promiskuitet. Njegove rane borbe sa problemima koje je imao, opisane su u biografiji  There Will Be Rainbows, Kirka Lake-a, koji je pisao o Rufusovom i životu njegovih roditelja.

Iako se poslednjim albumom Out of the game, kojim je krunisao proteklu deceniju u kojoj je bio nezaustavljiv, vratio u pop arenu, Rufus ne odustaje od opere i planira da funkcioniše na oba fronta. Možda nije uobičajeno da se u svet opere ulazi kroz vrata popa, ali ta vrata su u Rufusovom slučaju bila velika.

Albumi:

Rufus Wainwright  (1998)
Poses  (2001)
Want One  (2003)
Want Two  (2004)
Release the Stars  (2007)
Rufus Does Judy at Carnegie Hall  (2007)
Milwaukee at Last!!!  (2009)
All Days Are Nights: Songs for Lulu  (2010)
House of Rufus  (2011)
Out of the Game  (2012)

autor: Jovana Babić