Dražen PekušićRadoznali Um

Podzemni utopizam

Čini mi se da već eonima tragamo za društvenim uređenjem koje će garantovati jednaka prava svima, besprekorni razvoj zajednice, u slozi i saradnji s prirodom. Tako smo dobili pregršt sistema, panteona, religija i politika koje imaju taj ideal u osnovi, ali se isti prečesto izgubi usput. Izgubimo iz vida dobrobit zajednice i okrenemo se nama samima, ne mareći više za druge. Pitanje stanja svesti, čini mi se. Tako smo, na žalost, uspeli da početni entuzijazam svedemo na legendu i maštanje o jednoj nedostižnoj utopiji. Od svega je ostala samo bajka, o kojoj se razmišlja usput, u pauzi borbe za opstanak. Još jedna uspavanka. Ovde ću pokušati da pročešljam tih nekoliko društvenih ideala rezervisanih za mali broj odabranih, a posebno ovekovečenih u dva mita – o Šambali i Agarti. Oba mita su tako daleko od današnjih pogleda na svet, te se kao takvi sele u underground, što se savršeno poklapa s praksom proterivanja u mrak podsvesti i reone unutrašnjeg bića svega što se ne podudara s aspektima koje razumemo.

Šambala je drevno mistično kraljevstvo skriveno u unutrašnjosti Azije, iza belih vrhova Himalaja. Svoje uporište nalazi u Budističkoj tradiciji i delima poput Kalachakra Tantra i starog teksta Zhang Zhung, mada određeni motivi dolazi i iz Hinduističkog mita o osvajaču Kalki iz dela Mahabharata. U slobodnom prevodu reč „šambala“ označava mesto mira, sreće i umerenosti. Uticaj ovog mita išao je mnogo dalje od okvira Budizma, uticajući na mnoge duhovne struje i inspirišući ih da krenu u potragu za ovim skrivenim svetom.

Po predanju, Šambala je naseljena isključivo prosvetljenim dušama u večitoj potrazi za mističnom spoznajom Boga. Centralno mesto je glavni grad Kalapa. Legenda kaže da će jedan od kraljeva Šambale, izlaskom iz skrivenog grada uspostaviti ponovno zlatno doba civilizacije, okrećući je ka čistoj duhovnosti. Kao u svakoj duhovnoj tradiciji, određeni izvori sugerišu da mit o Šambali treba isključivo posmatrati kao unutrašnji duhovni poziv adepta, a ne kao fizičko mesto na mapi sveta. Više kao uzvišeno stanje uma, svesti. Ali tumačenja se bitno razlikuju dolaze li iz spoljašnih ili unutrašnjih redova Tibetanske tradicije. Do sada su izneti različiti predlozi o lokaciji Šambale, ali se dobar deo njih podudara, pri analizama određenih tekstova, u tome da ulaz u skrivene odaje prosvetljenog podzemlja treba tražiti pri višim nivoima Himalaja, u okolini Dhauladhar planina, odakle čak i Dalaj Lama u egzilu upravlja Tibetom.

Zapadna civilizacija upoznata je s pričom o Šambali tek s početka 17. veka, kada portugalski katolički misiona Estevao Cacella objavljuje prve informacije o tome. Tek u 19. veku mit poprima mnogo veću pažnju zapadnjaka nego ikada do tada, i to kroz rad Teozofskog Društva i Helene Blavacke (H.P.Blavatsky), koja celu priču mnogo detaljnije analizira kroz ezoternu tradiciju istoka. U mnogim svojim delima Blavatska Šambalu pominje kao skriveno društvo unutar Himalaja, ali i kao čisto duhovno stanje koje treba dostići. S druge strane, rad Teozofskog Društva takođe je naterao mnoge ekspedicije u potragu za ovom obećanom zemljom, kako od strane Sovjetske Rusije, tako kasnije i nacističke Nemačke, odnosno Trećeg rajha. Nacisti su u tome videli motive čiste, uzvišene rase. Tako su u više navrata, od 1930. pa do kraja Drugog svetskog rata, organizovali mnoge ekspedicije koje su imale za cilj pronalaženje što više fizičkih dokaza koji bi podržali priču o Šambali. Posle rata pronađeno je mnogo materijala na ovu temu.

Takođe, legenda o Šambali povezivana je i s motivom Agarte, koja predstavlja jedan potpuno drugačiji koncept. Iz svega ovoga je na kraju proisteklo to da je Šambala negativno ovekovečena, iako za to apsolutno nema valjanih razloga, naprotiv.

Ovaj mit je dobrim delom oblikovao čuvenu novelu Izgubljeni horizont (Lost Horizon), iz 1933. godine, Džejmsa Hiltona (James Hilton). On je tvorac koncepta o Shangri-La kao sinomima za Šambalu i utopiju u predelu Himalaja, potpuno izolovanu od spoljnog sveta. Nastanjena mudracima.

Drugi mit je mit o Agarti. On je često mešan i poistovećivan sa Šambalom. Naime, radi se o gradu u podzemnim odajama naše planete. Prve podatke na ovu temu na zapadu je plasirao Alexandre Saint-Yves d’Alveydre , ali za razliku od Šambale, za Agartu se predpostavlja da se nalazi u samom središtu Zemlje, za koju se tvdi da je šuplja. Legenda kaže da će se vrata Agarte sama otvoriti čovečanstvu kada ono dosegne određeni stepen mentalne zrelosti i duhovnog rasta. Čest je motiv simbol večnog Sunca koji se sreće u priči o Agarti, a koji omogućava život i razvoj u dubinama Zemlje. Pretpostavka je da se radi o usijanom središtu naše planete. Mit takođe kaže da postoje određene tačke na našoj planeti koje služe kao ulazi u ovaj tajni, sveti grad i da su mape tih mesta strogo čuvana tajna Tibetanskih monaha. Naravno, Tibet se pominje kao jedno od ključnih mesta za ulaz u Agartu. Kao i u prethodnom mitu, govorimo o utopiji, predstavljenoj u slici mudrosti i blagostanja za određeni broj učenjaka koja tamo obitavaju. Ferdinand Osendovski (Ferdynand Ossendowki) u svojoj knjizi iz 1922. godine „Zveri, ljudi i bogovi“ (Beasts, Men and Gods) upravo govori o Agarti, kao podzemnom kraljevstvu okrenutom ka duhovnom prosperitetu čitave civilizacije i njenom uticaju na sve nadzemne religije. Kod budista je poznata i kao Agarti.

Čini se da su oba ova mita u neku ruku inspirisala velikog engleskog pisca i političara Bulvera Litona (Edward G. E. Bulwer-Lytton) da 1871. godine napiše svoj popularni roman „Vril – Moć nadolazeće rase“. U tom delu do detalja je predstavljen svet u dubini naše planete, dajući neverovatne opise predela i superiornih bića koja ih nastanjuju. Njihova tajna je zagonetna vril energija, kojom su ovladali svojim mentalnim sklopom. Inače, to je rasa ljudi koja živi u apsolutnom ekvilibrijumu s prirodom i koja se obavezala na povratak na površinu Zemlje, odakle je davno proterana. Roman je nakon objavljivanja podigao veliku prašinu u predratnoj Nemačkoj i inspirisao mnoge njihove mistike da se dublje upuste u čitavu priču i čije organizacije su imale značajan uticaj u dolazećim godinama.

Osim ova dva centralna mita, postoji još nekoliko koji opisuju davno izgubljene civilizacije i predele. Takve su priče o Hiperboreji ili Tuli, u kojima se takođe opisuju mesta koja predstavljaju utočišta i mir za velike umove svih epoha. Duhovni centri. Ipak legende o Šambali i Agarti su posebne iz razloga što iza njih imamo duboku tradiciju jakih struja istoka, gde se već hiljadama godina priča ova krajnje božanstvena priča. Sakrivena od očiju većine.

autor: Dražen Pekušić