Filmski skener

Joss Whedon: “Bog” kultne televizije postaje novi ljubimac Holivuda – I deo

Jedan od najvećih “geek” idola i kultnih figura pop kulture kraja XX i početka XXI veka, Joss Whedon, upravo doživljava veliki mainstream uspeh kao scenarista i režiser novog blokbastera o Marvel superherojima “Osvetnici” (The Avengers).

Dugoočekivani “Osvetnici” su u svetske bioskope stigli 25. aprila, a u američke 4. maja, dan posle srpske premijere. Od filma sa budžerom od preko 200 miliona dolara, koji okuplja superheroje Iron Mana (Robert Downey Jr.), Kapetana Ameriku (Chris Evans), Hulka (Mark Ruffalo), Thora (Chris Hemsworth), Hawkeyea (Jeremy Renner) i Crnu udovicu (Scarlet Johansson) u okviru organizacije S.H.I.E.L.D. pod vođstvom Nicka Furyja (Samuel L. Jackson) u svakom slučaju bi se očekivao makar početni uspeh na blagajnama, ali film je prevazišao očekivanja postavivši novi rekord za najuspešniji početni vikend u SAD i još 11 zemalja. U trenutku pisanja ovom teksta, “Osvetnici” su za manje od tri nedelje zaradili preko 830 miliona dolara na svetskim blagajnama i postali jedan od uspešnijih filmskih hitova svih vremena, uz hvalospeve kritike i zadovoljstvo publike.

Joss Whedon našao se u centru pažnje medija koji objavljuju brojne intervjue i članke o njegovoj karijeri i predviđaju mu dalji holivudski uspeh. Za one koji su upoznati sa njegovim prethodnim radom, i u “Osvetnicima” se lako prepoznaje njegov autorski rukopis: ne u izboru likova ili zapletu filma, za koji je zaslužna sama kuća Marvel, već u režiji, odličnim dijalozima, karakterizaciji i duhovitim replikama. Dinamika složenih i često konfliktnih odnosa u grupi snažnih, neobičnih i međusobno veoma različitih likova nešto je čime se Whedon bavio godinama, samo sa daleko manjim budžetom. Snažni ženski likovi su takođe nešto po čemu je Whedon poznat, pa nije iznenađenje to što je jedina superheroina u filmu sposobna, kompleksna ličnost i izbegava klišee koje prate ženske likove u holivudskim akcionim filmovima.

Scenarista, režiser, producent, tvorac kultnih serija “Buffy the Vampire Slayer”, “Angel” i “Firefly” i potcenjene “Dollhouse”, autor Internet filma “Dr. Horrible’s Sing-Along Blog”, Whedon je pre više od decenije u okviru “geek” kulture stekao status gurua kakav je nekad davno, pre “Star Wars” prequel trilogije, uživao George Lucas, a kome se danas možda približavaju ljudi kao što su J.J.Abrams ili Ronald D. Moore. Ali, uspeh meren brojem odanih i opsesivnih fanova ne znači i uspeh meren Nielsen rejtingom, koji je američkim TV mrežama i dalje u prvom planu, iako se u današnje vreme realnija slika o popularnosti dobija kada se uzmu u obzir i faktori kao što su DVD prodaja, gledanje serija na Internetu ili skidanje sa Inteneta.  Whedonove serije su u najboljem slučaju imale pristojnu gledanost u SAD – mada su neke od njih doživele veći uspeh u drugim zemljama poput Britanije i Australije – a čak tri od njih su što sticajem nesrećnih okolnosti, što zbog nedostatka podrške od strane TV mreže, ali se bar dve ako ne tri od njih i danas, godinama pošto su prestale da se prikazuju, redovno nalaze na listama najboljih serija po glasovima fanova ili kritičara.

Na pomen imena Jossa Whedona pomišlja se na specifični autorski rukopis koji čine mešanje žanrova  i izvrtanje klišea, duhoviti i inteligentni dijalozi puni sarkastičnih replika, česti prelazi iz humora u dramu i tragediju, ironija, poigravanje sa formom i očekivanjima publike, snažni ženski likovi, višeslojna priča, živopisni, kompleksni i često moralno ambivalentni likovi za koje nije uobičajeno heroja postaju negativci i obratno, potresne i tragične ljubavne priče koje su na trenutke beskrajno romantične, na trenutke brutalna satira romantičnih očekivanja. On će vas nasmejati jednog trenutka i slomiti vam srce sledećeg, a njegove likove publika voli ili mrzi ili i jedno i drugo u isto vreme, ali za ravnodušnost nema mesta.

Mada ga njegovi fanovi često tretiraju kao Boga, Whedon se izjašnjava kao ateista, feminista, humanista i apsurdista, a, po sopstvenim rečima, najviše voli da svoja shvatanja i razmišljanja iskaže u vidu nečega što većina ljudi na prvi pogled neće shvatiti ozbiljno, pa je tako skoro celokupan njegov rad u okviru žanrova koje mainstream prezire, poput horora, fantastike, naučne fantastike, ili stripova o superherojima. Među onima koje navodi kao uzore su slavni francuski egzistencijalista Jean-Paul Sartre, pisac naučne fantastike Ray Bradbury, tvorac “Zone sumraka” (“The Twilight Zone”) Rod Serling, autori stripova Stan Lee i Alan Moore, kompozitor i pisac stihova za mjuzikle Stephen Sondheim, i humoristička trupa Monty Python.

Rođen je 23. juna 1964. u Njujorku, u porodici pisaca: majka mu je profesorka istorije i romanopisac, a otac i deda su bili televizijski scenaristi. U istom porodičnom poslu su i Jossova mlađa braća Jed i Zack Whedon. Počeo je karijeru na televiziji 1989. radeći kao scenarista na popularnom sitkomu “Roseanne”, a u svet filma prvi put je ušao 1992. kada je 20th Century Fox snimio film po njegovom scenariju o kalifornijskoj čirliderki koja otkriva da je izabrana da se bori protiv vampira – ”Buffy the Vampire Slayer” u režiji Frana Rubela Kuzui i sa Kristy Swanson u glavnoj ulozi. Film je doživeo izvestan uspeh, ali je Whedon bio duboko razočaran. Film koji je zamislio trebalo je da bude kombinacija drame, komedije i horora, zabavan ali i mračan. Ono što je želeo da postigne je feministička subverzija horor klišea: glavni lik je naizgled tipična žrtva slešer filma, plavokosa tinejdžerka koju u mračnoj ulici napada čudovište – ali koja je u stvari junakinja koja uliva strah demonima i vampirima. Umesto toga, film je bio tipična tinejdžerska komedija.

Ipak, učinio je da Whedon postane tražen u Holivudu, mada uglavnom kao „script doctor“, osoba zadužena za prepravljanje tuđih scenarija. U toj funkciji je radio na nizu visokobudžetskih spektakala, nekad potpisan, a nekad ne – poput „Speed“, „Toy Story“, „Twister“ ili „X-Men“, u kome je od njegovih dijaloga na kraju ostala samo jedna replika. Sledeći scenario koji mu je ekranizovan bio je četvrti nastavak „Alien“ franšize, „Alien Resurrection“ (1997), ali je i ovim filmom Whedon bio veoma nezadovoljan, smatrajući da je režiser Jean-Pierre Jenet potpuno pogrešno preneo njegove ideje na ekran.

Najzad je na televiziji dobio priliku da svoju viziju pretvori u stvarnost, kada je sa svojom novom produkcijskom kompanijom Mutant Enemy Productions kreirao seriju “Buffy the Vampire Slayer” (1997-2003) za TV mrežu WB, sa Sarom Michelle Gellar u glavnoj ulozi. TV mreža je htela da naziv pretvori u “The Slayer”, ali je Whedon to odbio. Namerno je odabrao ime koje deluje smešno i apsurdno, kao spoj nespojivog – ime „Buffy“ zvuči otprilike kao što bi kod nas zvučalo „Jeca“ ili „Ceca“, dok je „Slayer“ arhaična i poetska reč za ubicu, koja bi najpre prizvala sliku neke mitske srednjovekovne figure sa mačem ili kopljem. Iza tog imena krila se inteligentna sinteza drame, horora i komedije u kojoj su likovi i ljudski odnosi bili u prvom planu, a demoni metafore za probleme stvarnog života. Serija je brzo postala kultni hit i pobrala pohvale kritike, postajući vremenom kvalitetnija i kompleksnija nego što je to iko očekivao. Centralna metafora prve tri sezone bila je, po Whedonovim rečima, „srednja škola je pakao“; u nastavku je serija, prateći odrastanje svojih junaka, postala mračnija i eksplicitnija, pa je znatno pomoglo to što se tokom poslednje dve sezone serija se sa WB, kanala pretežno namenjenog tinejdžerima, preselila na UPN, koji je pružao najveću moguću slobodu koja se na američkoj televiziji može naći van kablovskih kanala. Tako, recimo, Whedon više nije morao da ubeđuje TV mrežu da mu dozvoli da prikaže najobičniji poljubac između Willow (Alyson Hannigan) i njene devojke Tare (Amber Benson), kao što je bio slučaj dok je serija bila na kanalu WB. Ovo je inače bio jedan od prvih pravih televizijskih lezbejskih parova, koji nije prikazan eksploatativno kao muška fantazija, već kao dve osobe koje se vole i imaju zdrav seksualni život, a da pritom njihova homoseksualnost nije bila u prvom planu niti je tretirana kao karakteristika koja definiše likove.

Neke od najpopularnijih i najcenjenijih epizoda serije predstavljale su Whedonove uspešne eksperimente sa formom, među kojima je epizoda sastavljena od snova četvoro glavnih likova (“Restless”), epizoda u kojoj likovi ne mogu da govore, pošto su im čudovišta oduzela glasove, i koja se pretvara u neku vrstu nemog filma o neverbalnoj komunikaciji (“Hush”, koja je Whedonu donela nominaciju za nagradu Emi, koja gotovo po pravilu zaobilazi serije iz žanra fantastike), i mjuzikl-epizoda “Once More, With Feeling”, koja je postigla takvu popularnost da se godinama kasnije prikazivala na posebnim bioskopskim projekcijama, između ostalog i na filmskom festivalu u Los Anđelesu 2007. Zaplet se zasniva na tome da su likovi pod uticajem čarolije primorani da pevaju o onome o čemu razmišljaju, a epizoda je snimljena u stilu starih holivudskih mjuzikala, kao namerni kontrast sadržaju pesama koji se kreće od banalnog i svakodnevnog, poput kazne za parkiranje, do depresije i pokušaja samoubistva. Whedon je napisao muziku i tekstove za sve pesme, koje su otpevali sami glumci bez obzira na to što većinom nisu profesionalni pevači, a njihovo dobro ali uglavnom nesavršeno pevanje samo je doprinelo da ovo bude mjuzikl koji se dopada i onima koji smatraju da su mjuzikli suviše zašećereni i upeglani. S druge strane, epizoda “The Body” , koju je Whedon napisao kao reakciju na smrt svoje majke, bila je bez muzičke podloge, potpuno ogoljen i realističan prikaz neposrednih reakcija na smrt člana porodice – za razliku od mnogih drugih smrti u ovoj seriji, prirodnu ljudsku smrt od bolesti – naglašavajući nasumičnu i apsurdnu prirodu smrti.

Lik vampira Angela (David Boreanaz), koji je bio važan lik u pre tri sezone „Buffy“, postao je protagonista spinof serije „Angel“ (1999-2004). Los Anđeles, u kome se radnja serije odvija, prikazan je u film noir maniru kao grad u kome su čudovišta na uticajnim mestima i u kojoj sve konce vuče moćna i beskrupulozna advokatska firmom sa „demonskim“ vezama, a u kome Angel sa svojom privatnom detektivskom firmom pomaže običnim ljudima, boreći se za iskupljenje za sopstvenu mračnu prošlost. U svetu u kome su granice dobra i zla često nejasne, i glavni junak često prelazi tu granicu, a često je prijateljstvo sa članovima svog tima jedino što mu pomaže da ne podlegne očajanju i sopstvenim mračnim impulsima. Whedon ne veruje u usamljene heroje koji se bore sami – njegove junakinje i junaci crpu snagu iz bliskih odnosa sa drugima. Mada je neposredno vođenje serije prepustio kolegi Davidu Greenwaltu, Whedon je bio zaslužan za neke od ključnih zapleta, epizoda i dijaloga poput ovog, koji, po njegovim rečima, najbolje odslikava njegova shvatanja o životu:

–  If there’s no great glorious end to all this, if nothing we do matters… then all that matters is what we do. Because that’s all there is. What we do. Now. Today. I fought for so long, for redemption, for a reward, and finally just to beat the other guy, but I never got it. 
- And now you do? 
- Not all of it. All I want to do is help. I want to help because, I don’t think people should suffer as they do. Because, if there’s no bigger meaning, then the smallest act of kindness is the greatest thing in the world.

(Angel, 2.16. “Epiphany”)

autor: Ivana Cvetanović