Umetnost

Primitivno u umetnosti

Pri diskusiji o ovoj temi želeo bih da zanemarim formalnu kritiku primitivne umetnosti i da moja zapažanja budu možda nešto subjektivnija, krajnje neobavezujuća i nevezana i za jedan umetnički pravac. Takođe, kako bih što bolje pojasnio pojavu “primitivnog” u umetnosti, kao i vrste primitivnog, činilo mi se najjednostavnije da preko radova nekih od umetnika koji se ovom temom bave pokušam da taj likovni element definišem, ali i nekako grupišem, odnosno ukažem na neke razlike koje sam zapazio u upotrebi tog istog “primitivnog” u umetnosti.

Gogen - "Tahiti"

Prostudiravši između ostalog i radove dvojice umetnika različitih epoha i potpuno različitog pristupa slici, Pola Gogena i Žan Mišela Baskijata, palo mi je na pamet da oni mogu biti idealan primer onoga što želim da ispitam, te sam njih dvojicu odabrao kao predstavnike primitivnog u  umetnosti. Naime, njih dvojicu mogao bih razdvojiti na dve sasvim suprotne poetike kojima i jeste jedina zajednička tačka preuzimanje umetnosti “primitivnih” kultura, ali i to na vrlo različite načine i u različitom cilju. Kako bih svoje buduće tvrdnje mogao ojačati delima još nekih autora, Gogenovom načinu izražavanja pridružio bih slike Anri Rusoa (slike Dzungle), a uzevši u obzir da to “primitivno” ne mora biti uzeto samo iz dalekih, manje civilizovanih zemalja, njima bih dodao i slike na primer Milea i Van Goga, naročito iz rane faze (život seljaka). Postoji još slikara- njima sličnih, ali zadovoljio bih se ovima, rasporedivši ih sve u prvu, gogenovsku grupu. Drugoj grupi, sem Baskijata, dodao bih Pikasa i npr. Dadaiste, kojima se takođe može pridodati još veliki broj slikara, osobito modernijih, ali ovi su za sada dovoljni.

Evo u čemu ja vidim razliku. Ono što Gogena i Baskijata, kao doista najveće suprotnosti razlikuje jeste Gogenovo sve više odlaženje od zapadne umetnosti i približavanje iskonu, prirodi, nasuprot Baskijatovom korišćenju primitivnih formi, ali u službi njegovog zapadnog, društvenog duha. I Gogen i Mile, i Van Gog i Ruso, svi oni od civilizacije beže, traže mir, spokoj daleko od urbane sredine i bilo kakvih misli zapadne civilizacije. Tu, u

Van Gog - "Ljudi koji jedu krompir"

divljini, ili pak, na selu (Mile, Van Gog), saosećaju sa prirodom, tamošnjim ljudima, običajima, tradicijom, mistikom, verovanjem, duhom, kulturom, u stvari, čitavim takvim životom. Što je najvažnije, istinski žive taj život. Baskijat, Pikaso, dadaisti, međutim, koriste likovni jezik primitivne umetnosti, ali u službi umetnosti za ili protiv društva, uglavnom društveno povezane umetnosti. Pikasove “Gospođice iz Avinjona” nisu ubedljiva i suštinska predstava života primitivnih žena, njihove maske služe za kritiku društva, te su više simboličke nego suštinske. Baskijatovi crteži odišu urbanošću, i pored tog likovnog jezika primitivne umetnosti. Dadaisti svoje već napravljene oblike (dakle nedorađivane, sirove- takoreći primitivne koriste u društvenom cilju. To bi bila jedna velika razlika između ove dve grupe, iako i slike Van Goga (npr. “Ljudi koji jedu krompir”), Milea (sve slike) a i Rusoove i Gogenove mogu imati društveni kontekst ako se tako čitaju… Ja ih ipak ne gledam tako,već prvenstveno kao vrlo intimne (i sam Gogen kaže da nema učitelja, ne liči ni na kog , da ne želi da mu se slike prodaju kao roba, itd…, već da je jedinstven i neponovljiv upravo zbog svog ličnog doživljaja stvari).

Pikaso - "Gospođice iz Avinjona"

Sledeća razlika među poetikama je stav- Gogenov divlji, primitivan, ali optimistički i senzualan, nasuprot Baskijatovom svetu, pesimističkom i mračnom, oporom. Njegov, donekle i dečiji, crtež nema osobine jednog deteta, već je ozbiljan i surov, što je osobina odraslih. Reklo bi se da je njegova tehnika primitivnija, ali misao civilizovanija, manje divlja i iskonska. Kao da su u određenom kontekstu zamenili uloge.

Još jedna od razlika je u korišćenju simbolike. To čine obojica, ali Gogen to radi mističnije, manje uočljivo, rafiniranije, ugrađuje je u život, u pravom duhu primitivnih naroda. Baskijatova simbolika je bukvalnija, znakovita. Ne libi se upotrebe već gotovih znakova (slova, brojeva, reči, ornamenata). U tehničkom smislu razlika je u tome što se Gogen ne ponaša uvek najprimitivnije i najsvedenije što može, on to čini u skladu sa prirodom i onim kako iz nje pročita. Baskijat, međutim, te i takve forme neguje radi veće ubedljivosti,čini se bez ikakve kritičke misli, već krajnje subjektivno. On ne traži suštinu, igra se elementima bez obaveze da ih popravlja. Ne istražuje primitivni svet, oslobađa ga iz sebe, čini se bez nekog posebno jakog kritičkog stava. Zbog toga se ima utisak da se radi o nešto ilustrativnijem i društveno kritički raspoloženom slikaru, suprotnom od Gogena i njegovog strogo likovnog i intimnog pristupa.

U svemu tome ipak možemo sumirati postojanje jednog istog primitivnog u delima oba ova umetnika uprkos njihovoj velikoj različitosti u mišljenju i radu, i uprkos činjenici da je način na koji oni to primitivno koriste u potpunoj suprotnosti jedan sa drugim i da teže različitim ciljevima.

autor: Vladimir Petrović