Spark Persona

Merilin Monro: Filmska zvezda i ikona stila

 

Merilin Monro
Merilin Monro, jedna od najpoznatijih slika

Prošlo je ravno 50 godina od kako je jedna od najpoznatijih, glumica, zabavljačica i modnih ikona svih vremena izgubila borbu sa depresijom, koja ju pratila celog života. Zavodljiva plavuša, Merilin Monro (Marilyn Monroe), pronađena je mrtva 5. avgusta 1962. godine u svom stanu u Los Anđelesu. Prekomerna doza lekova za smirenje prekinula je fascinantnu životnu priču koja je trajala samo 36 godina. Za to vreme, Merilin je prešla put od nesrećnog detinjstva provedenog po hraniteljskim porodicama do statusa neprevaziđenog seks-simbola. Glumila je u tridesetak filmova, krasila naslovnice brojnih magazina, udavala se i razvodila tri puta, pripisivali su joj brojne afere (najpoznatije su one sa Kenedijevima). Od strane studija i kolega žestoko je kritikovana zbog brojnih izostanaka i kašnjenja na snimanja, ali javnost ju je volela zbog naivnog izgleda devojčice, šaputavog glasa i neizoistavnog osmeha s kojim je prolazila kroz život. Priča o glumici koja je ostvarila „američki san“ i od deteta koje niko nije želeo, postala žena koju svi vole i žele, ni danas nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

 

Američki san

Merilin Monro rođena je 1. juna 1926. godine u Los Anđelesu kao Norma Džin Mortenson (Norma Jeane Mortenson). Njena majka Gledis Monro Bejker (Gladys Monroe Baker) bolovala je od šizofrenije, a Merilin nikada nije saznala ko joj je otac. Zbog majčine bolesti, detinjstvo je provela po sirotištima, hraniteljskim porodicama i kod rođaka. Kasnije je tvrdila da su je njeni hranitelji često slali u bioskop kako bi je izbacili iz kuće, što je samo povećalo ranije stečenu težnju da postane glumica. Prvi put se udala kao tinejdžerka, kako bi izbegla boravak u još jednoj hraniteljskoj porodici, a za vreme II svetskog rata radila je u fabrici municije gde ju je primetio fotograf Dejvid Konover (David Conover). Ubrzo je počela da se bavi modelingom i postigla značajan uspeh pre nego što je započela filmsku karijeru.

Iz manekenskih dana
Iz manekenskih dana

Iako je ostala upamćena po komedijama u kojim je često igrala lepe, zabavne, glupe, naivne, pohlepne žene, prve značajnije uloge dobijala je u film noir trilerima. Film Džungla na asfaltu (The Asphalt Jungle) iz 1950. godine priča je o pljački dijamanata. Detaljan opis različitih profila kriminalaca koji se kreću od sitnih lopova, grubijana do inteligentnih pokvarenjaka u „belim rukavicama“ odlično je prihvaćena i vremenom je postala klasik. Za ulogu „nećake“ (tj. ljubavnice) advokata umešanog u pljačku, Merilin je dobila dobre kritike i to joj je bio prvi veći uspeh. Iste godine, u drami Sve o Evi (All About Eve), odigrala je ulogu mlade glumice koja se ne libi da koristi svoj seksepil kako bi uspela u karijeri. Film je bio nominovan za 14 Oskara a dobio je šest. Međutim, Merilin je bila potrebna glavna uloga. Prvu je dobila u filmu Ne trudi se da kucaš (Don’t Bother to Knock). Iako film nije bio uspešan u vreme prikazivanja, mnogi danas smatraju da je uloga dadilje koja je poludela od tuge za preminulim verenikom, uloga njenog života. Sama uloga donekle je podsećala na njen privatni život obeležen psihičkim problemima i nesanicom koji će je na kraju i ubiti. 1953. godine Merilin najzad dospeva u fokus filmske industrije nakon uloge u filmu Nijagara (Niagara). Uloga preljubnice koja želi da ubije muža na način koji bi izgledao kao samoubistvo, donela joj je slavu preko noći. Međutim, nisu njene glumačke sposobnosti privukle pažnju gledalaca. Nijagara je prvi film u kome su reditelj i producent otvoreno igrali na kartu seksepila glavne glumice, u čuvenoj sceni gde Merilin odlazi od kamere ka vodopadima, obučena u džemper i usku suknju. Kritičari su ovu scenu označili kao ključnu, a glavnu vrednost filma videli su u promovisanju prirodnih lepota – Nijagarinih vodopada i zadnjice Merilin Monro!

Kao Lorelaj Li u filmu Muškarci više vole plavuše
Kao Lorelaj Li u filmu Muškarci više vole plavuše

Sledeća uloga, u filmu Muškarci više vole plavuše (Gentlemen Prefer Blondes), uobličila je imidž koji će je pratiti do kraja života. To je imidž glupe plavuše i seks simbola kojoj je glavni cilj u životu da se dobro uda (u prevodu – klasična sponzoruša!).

Inače za ovu ulogu Merilin je plaćena samo 500$ nedeljno dok je Džejn Rasel (Jane Russell) dobila mnogo više. Obe glumice su ostavile otiske šaka i stopala u cementu ispred Graumanovog kineskog teatra na holivudskom bulevaru. Sličnu ulogu odigrala je i u filmu Kako se udati za milionera (How to Marry a Millionaire) kao i u Sedam godina vernosti (The Seven Year Itch) – gde se pojavljuje isključivo kao objekat obožavanja sredovečnog čoveka koji prvi put u sedam godina braka razmišlja da prevari svoju ženu. Te godine završio se i njen kratki brak sa bejzbol zvezdom Džoom Dimađiom (Joe DiMaggio), koji nije podržavao njenu karijeru a kružile su i glasine da ju je zbog ljubomore fizički zlostavljao.

Pošto su joj dosadile uloge zabavnih i glupih devojaka, Merilin odlučuje da se, uprkos protivljenju studija, posveti ozbiljnijim ulogama. Prva takva uloga došla je 1956. godine u filmu Autobuska stanica (Bus Stop). Za ulogu kafanske pevačice koja se zaljubljuje u kauboja Merilin je namerno loše igrala i pevala. Godine 1959. ostvarila je svoju najznačajniju ulogu u filmu Bilija Vajldera (Billy Wilder) Neki to vole vruće (Some Like it Hot). Uloga pevačice Šećer (Sugar) koja „nije baš pametna“ donela joj je nagradu Zlatni globus. Poslednji film koji je završila, Neprilagođeni (The Misfits), uprkos impresivnoj postavi koju su činili i Klark Gejbl (Clark Gable) i Montgomeri Klift (Montgomery Clift), nije postigao veći uspeh. Film je rađen po scenariju njenog tadašnjeg muža, Artura Milera (Arthur Miller), a danas uživa mnogo veću popularnost nego kada je snimljen.

Jedna od poslednjih fotografija glumice, koju je Bert Stern napravio nekoliko nedelja pre njene smrti
Jedna od poslednjih fotografija glumice, koju je Bert Stern napravio nekoliko nedelja pre njene smrti

Kultnom statusu filma doprinela je i činjenica da je Gejblu, kao i Merilin, to bio poslednji film. Nakon razvoda od trećeg muža, Merilin je zapala u tešku depresiju te je na kratko bila hospitalizovana. Iz bolnice ju je izvukao Džo Dimađio, koji je nastavio da brine o njoj do njene smrti te je i organizovao njenu sahranu. Ginekološki problemi (nije mogla da ima decu, a puno ih je želela) i problem sa žučnom kesom vraćali su je u bolnicu još dva puta. Zdravstveni problemi u kombinaciji sa lošim psihičkim zdravljem i (sada već) opasnom zavisnošću od tableta i alkohola, onemogućili su Merilin da završi svoj poslednji film (Something’s Got to Give).

Tokom karijere, Merilin je stalno imala trenera glume, a svojevremeno je išla i u školu glume čuvenog Lija Strasberga (Lee Strasberg), koji je pohvalno govorio o njoj kao glumici, upoređujući je s Marlonom Brandom. Igranje sličnih, stereotipnih uloga, kao i problemi s nesanicom i tremom pred izlazak na set i zloupotreba alkohola i pilula za spavanje sigurno nisu pomogli glumačkoj karijeri. I danas mnogi (pogrešno) smatraju da je Merilin kao glumica precenjena, ali njeni filmovi su izdržali test vremena te se i danas prikazuju sa velikim uspehom.

 

Samo je jedna Merilin

Otvorena usta,spuštene oči - omiljena poza Merilin Monro
Otvorena usta,spuštene oči – omiljena poza Merilin Monro

Iako su glumačke sposobnosti Merilin Monro često dovođene u pitanje, isto se ne može reći za njen modni ukus. Merilin je postala i ostala ikona stila koji se može opisati kao besprekoran! Njen stil kopirali su mnogi. Njenu platinastu kovrdžavu kosu, pune usne,krupne oči, mladež iznad usana i savršenu figuru obožavali su fotografi širom sveta. Njene fotografije našle su se na naslovnicama Voga, Veniti Fera, Tajms magazina kao i mnogih drugih – kako pre tako i nakon njene smrti. Iako su brojna slikanja od nje napravila seks-simbol i najpoznatije lice ikada, jedna fotografija pretila je da joj uništi karijeru.

Prva plejbojeva duplerica
Prva plejbojeva duplerica

Naime, Plejboj (Playboy) je odlučio da za svoje prvo izdanje 1956. godine objavi fotografije glumice koje su snimljene 1949. godine, u vreme kada je Merilin bila bez posla i bez prihoda. Fotografija nage Merilin izazvala je skandal, ali je Merilin zadobila simpatije javnosti objasnivši u jednom intervjuu kako joj je novac bio očajnički potreban jer je „bila gladna“. U vremenu kada je slikanje za muške magazine „u sklopu posla” mnogih glumica i starleta, mnogi i dalje misle da Merilin postavila standarde lepote kojima niko nije ni blizu.

Govoreći o njenom fizičkom izgledu, treba napomenuti da je Merilin (na nagovor poslodavaca) radila dve plastične operacije (bradu i nos). Pošto je radila u Holivudu, gde je „vrlina devojke manje važna od njene frizure“, Merilin je i samostalno primenjivala brojne trikove poboljšanja sopstvenog izgleda: nanošenje više slojeva (crvenog) karmina kako bi usne izgledale punije, skraćivanje jedne štikle kako bi se postigao čuveni vrcav hod, poziranje s otvorenim ustima i poluzatvorenim očima (najčešća poza u početku karijere) te konstantno gledanje u vis kako bi oči izgledale krupnije. Njen stil oblačenja obuhvata uske suknje, „mačkaste“ naočare, providne haljine s cirkonima, duboke dekoltee. Među brojnim odevnim kombinacijama tri su ostale upamćene u pop kulturi: bela haljina koju je napravio Vilijem Travila (William Travilla), a koju je Merilin nosila dok je vetar iz podzemne železnice podizao suknju (prodata je na aukciji 2011. godine za 5,6 miliona dolara);

Haljina iz Sedam godina vernosti prodata za 5,6 miliona dolara
Haljina iz Sedam godina vernosti prodata za 5,6 miliona dolara

roze haljina iz filma Muškarci više vole plavuše, koju je Merilin nosila prilikom izvođenja čuvene pesme Diamonds Are a Girl’s Best Friend [takođe ju je dizajnirao Travila, a prodata je za (skromnu) sumu od 213.000 funti)]; svetlucava providna haljina sa cirkonima, u kojoj je Merilin pevala rođendansku pesmu tadašnjem predsedniku SAD, Džonu Kenediju (John Kennedy) – dostigla je cenu od 1,26 miliona dolara. Travila je oblačio Merilin u 8 filmova i njegove haljine su antologijske, mada je glumica dokazala da izgleda dobro u bilo čemu, pozirajući svojevremeno obučena u džak od krompira. “Vi morate da učinite da odeća izgleda dobro a ne obrnuto“ – izjavila je jednom prilikom. Interesovanje za njen stil oblačenja nikada nije prestalo, te su imidž Merilin Monro (više ili manje) uspešno kopirale Džejn Mejnsfild, Madona, Kajli Minog, Niki Minaž, En Nikol Smit i mnogi drugi, a njen imidž je korišćen i u brojnim reklamnim kampanjama.

Portret od Svarovski kristala - delo umetnice Kler Milner
Portret od Svarovski kristala – delo umetnice Kler Milner

Neposredno nakon njene smrti Endi Vorhol (Andy Warhol) uradio je niz portreta poznate glumice koristeći fotografiju sa snimanja filma Nijagara.

Portret glumice, koji je Kler Milner (Claire Milner) napravila od Svarovski kristala, kupila je pevačica Rijana (Rihanna). 1973. godine Elton Džon (Elton John) je napisao pesmu Candle in the Wind, koju je posvetio preminuloj glumici.

 

Legenda i dalje živi

I pedeset godina nakon njene smrti, priča o Merilin Monro intrigira javnost. Neki je vole zbog naglašenog seksepila i optimizma kojim je zračila. Neki saosećaju s njom zbog teškog detinjstva koji je preživela. Mnogi se dive njenom stilu i žele da budu „baš kao Merilin“. Njena smrt praćena je brojnim kontroverzama i vremenom su se razvile brojne teorije zavere. Neki tvrde da je ubijena, drugi da se ubila zbog nedostatka ljubavi ili depresije, treći okrivljuju filmsku industriju koja nije imala dovoljno saosećanja za loše psihičko stanje zvezde. U poslednjem intervjuu koji je dala, izjavila je da joj neće smetati ako slava nestane. „Bar ću znati da je prevrtljiva.“ – rekla je. Ali, slava ju je nadživela (možda ipak nije prevrtljiva) i legenda o njoj će živeti mnogo duže nego što je ona sama (kako je to u pesmi lepo objasnio Elton Džon).

Autor: Milica Jović