Andrej VidovićNauka

Najspektakularnije magline vasione




Nema spora da astronomi mogu da se podiče pogledom u nešto naročito zadivljujuće. Zadivljujuće i sa filozofskog aspekta našeg mesta u unverzumu i naučne gladi i znatiželje koje budi i svega između. Ovome “između” pripada još nešto, donekle konvencionalnije  – estetika; ali, estetika vanzemaljskog tipa. Univerzum je protivrečno mesto, hladno, samotno ali i očigledan skup svega što postoji. Samim tim, nosilac i imenitelj svega najlepšeg koliko i najružnijeg. Te se zapitajmo – kada bismo probali da redukujemo svemir na njegove sastavne elemente i podvrgnemo ih analizi, šta bismo presudili? Koji “sastojak” daruje našem tajanstvenom mračnom tkanju onu krucijalnu auru prelepog?

Verujem da odgovor stiže, u većini slučajeva, poslovičnom brzinom svetlosti. Magline (nebulae), međuzvezdani su oblaci teških gasova zaostalih od eksplodiranih zvezda (supernova) ili zvezda u nastajanju, helijuma, vodonika, prašine, jonizovanih gasova i plazme – u tragovima ima i elemenata ugljenika i aluminijuma, između ostalog. Kao svemirski objekti srednjeg reda veličine, nebule u svom sjajnom obliku (tačnije, neke od njih) su spoljni slojevi nestabilnih zvezda koje pevaju svoju labudovu pesmu, a čije jezgro svojom toplotom maglini daje nesvakidašnji i uvek unikatni sjaj. Tamne magline, sa druge strane, apsorbuju svetlost obiljem međuzvezdane prašine, ne obasjava ih spoljni izvor svetlosti te ih njihov neznatni sjaj čini opskurnim i teškim za posmatranje, osim ukoliko su pozicionirane na svetlom pozadinskom području.

Klasifikacija maglina je još razuđenija od ovoga, ali predlažem da informativna priča bude deo usputne storije u toku našeg međuzvezdanog putešestvija na koje ćemo se nestrpljivo otisnuti upravo…sada.

Orao (kataloško ime i broj: Messier 16/NGC 6611)

Sa ukupnom masom 12.000 puta većom od mase našeg sunca, ova od nas oko 7000 svetlosnih godina udaljena maglina je prototip raskoši i okularnog praznika. Istinska fabrika zvezda, sa mnoštvom mladih tipa O i B, njeni gasovi kolabiraju usled sile teže do rasta mase u meri u kojoj vrelina i pritisak u jezgru postaju dovoljni za početak nuklearne fuzije. Kasnije kompresija međuzvezdanog gasa započinje nove regije gravitacionog kolapsa koji začinje nove zvezde.

Primetne su zamagljene, nedefinisane ivice magline koja na taj način poprima vizuelni dojam nečega amorfnog, bez čvrsto određenog oblika. Ovom tipu velikih maglina, tzv. difuznim, pripada gro nebula u kosmosu. Charles Messier je 1746. prvi zapazio svetlost zvezdanog jata i, samim tim, ustanovio nebularnost ovog sazvežđa.

"Stubovi stvaranja" ("Pillars of Creation") u maglini Orao, jedna od najproslavljenijih slika svemirskog teleskopa Habl, iz 1995 godine. Njome dominiraju gigantski oblaci gasa u kojem nastaju nove zvezde.

Generalno gledano, magline poznaju dva načina postanka. Primordijalni, koji se odigrao sa formiranjem kosmosa, prvih atoma i postepenim odvajanjem vrelih gasovitih regiona u međuzvezdanom medijumu i njihovim sažimanjem silama uzajamnog privlačenja. Visoka koncentracija mase formira gigantske zvezde u centru koje jonizuju okolni gas. Drugi tip postanka je nus-proizvod eksplozija supernova. Moguće je da su izvesne regije bile uništene jednim takvim katastrofičnim događajem – smatra se da su “stubovi stvaranja” pretpreli takvu sudbinu pre oko 6000 godina, ali će biti neophodno još mnogo vremena da takva informacija u vidu svetlosti stigne do Zemlje.

Omega (Messier 17/NGC 6618)

Stelarni vetrovi oblikuju ovo “porodilište zvezda”, jednu od najživljih fabrika užarenih lopti gasova u znanom nam univerzumu. 5500 svetlosnih godina udaljena od Zemlje, Omega (sklona “odazivanju” i na imena Labudova maglina ili Maglina Jastog) je maglina u konstelaciji Strelca čiji je kvantitet gradivnog materijala dovoljan da se iznedri oko 800 zvezda nalik Suncu, kako je precizno izmereno. Izdašne količine vodonika uz sumpor i kiseonik, odgovorne za crvenkaste i zelenkaste tonove dominiraju ovom fotografijom na kojoj se Omega proteže 3 svetlosne godine, od kraja do kraja. Ovakvom sastavu doprinosi i činjenica da je situirana u severoističnom delu ogromnog molekularnog oblaka. U njenom središtu, smatra se, nalazi se 35 poglavito mladih zvezda, prosečne dobi od oko 1 miliona godina.

Omega je predstavnik tzv. emisione magline, one sačinjene od jonizovanog gasa visoke temperature čiji atomi dobijaju energiju od ultraljubičastog zračenja obližnje zvezde i emituju radijaciju. Nazivaju se i HII regijama, pri čemu je HII astronomska oznaka za jonizovan vodonik.

Mačije oko (Caldwell 6/NGC 6543)

Na distanci od 3300 svetlosnih godina od naše planete, Mačije oko je jedina planetarna maglina u sazvežđu Zmaja. Vrela i sjajna zvezda u njenom središtu je prvi put uhvaćena okom teleskopa 1786. od strane slavne ikone astronomije, ser Vilijama Heršela – ali sve dok amater-astronom Vilijam Hagins nije spektroskopom dokučio da je svetlost ove zvezde drugačija od svih do tada poznatih, nije bilo ni precizne odrednice planetarnih nebula. Njegovo istraživanje pomoglo je spoznaji da je Mačije oko, vrlo kompleksne “figure”, staro svega hiljadu godina.

Mačije oko je reprezent planetarnih nebula – imenom, odraz je onoga na šta podsećaju kada se posmatraju amaterskim teleskopima. Nastaju kao unison oblak gasa koje zvezda izbacuje u završnoj fazi svog života što će, prema procenama, biti sudbina Sunčevog sistema kada naša zvezda bude u umirućom stadijumu za oko 5 milijardi godina.



Heliks (Caldwell 63/NGC 7293)

Karl Ludvig Harding snosi zasluge za otkriće ove planetarne nebule, nama najbliže (na rastojanju od “tričavih” 650 svetlosnih godina ka konstelaciji Vodolije). Uprkos jarkom sjaju, nije jednostavna za vizuelno promatranje jer je njena svetlost raspršena po izuzetno velikom prostranstvu koje obujma 2,5 sv. god. Centralno zvezdano jezgro – tačnije, njegovi ostaci – u nekom trenutku u budućnosti postaće beli patuljak.


Valjalo bi uhvatiti se u koštac sa pitanjem koliko su slike maglina koje nam Habl daruje verne reprezentacije stvarnosti. NASA je na to odgovorila sa “I jesu i nisu”, a evo i zašto. Objekti poput maglina reflektuju i odašilju određene talasne dužine svetlosti (boje), a teleskop načini veliki broj slika propuštajući ih kroz različite filtere, nakon čega sledi svojevrsno asembliranje slika dodeljivanjem boja koje pripadaju odgovarajućem filteru (RGB – crvenom, zelenom i plavom), usled čega je neminovno naići na fotografije istih maglina u drugačijim tonalitetima). Finalni rezultat je aproksimacija onoga što je vidljivo ljudskom oku, te je boja “tek alat kako bi se vizuelizovalo ono inače nedostupno našem nesavršenom čulu vida”, kako je objasnio zvaničnik NASE na sajtu space.com. Drugačije rečeno, čak ni ove fotografije što oduševljavaju ne mogu se porediti sa istinskom lepotom nebularnih paleta – što je, priznaćete, saznanje sklono razviću agonije kod svih onih u potrazi za interstelarnim savršenstvom i nadahnućem.

Rozeta (Caldwell 49/NGC 2237)

Sa zločestim prividom jezivo precizne interpetacije ljudske lobanje (na snimcima poput priloženog), Rozeta je 5000 svetlosnih godina daleko od nas u konstelaciji Jednorog Mlečnog puta. Vidljivija na južnog negoli na severnoj hemisferi Zemlje, ovaj spektakularni oblak meri 130 svetlosnih godina u prečniku i 10.000 solarnih masa u zapremini. Njena slabašna svetlost je čini nimalo jednostavnom za posmatranje čak i uz asistenciju astronomske opreme, te zahteva fotografske filtere koji eliminišu svaku stranu svetlost noćnog neba.

Interesantno je znati da se pod pojmom “maglina” do ne tako davno podrazumevali sva astronomska tela, sa izuzetkom planeta, meteorita i kometa. U prvom koraku korekcije, zvanje nebule je redukovano na galaksije, a neophodna ispravka je stigla sa Edvinom Hablom koji je prvi ispravno definisao galaksije poput Andromede ili našeg Mlečnog Puta.

Orion (Messier 42/NGC 1976)

Možete biti te sreće da se i neopremljeni za stargazing naslađujete ovim koloritnim regionom formacija zvezda, nama najbližem, jer je Orion primetan i golim okom sa tla matične planete. Njegovih osam zvezdanih klastera su po prvi put razlučeni kao takvi 1610. godine, pogledom Nicholasa Peiresca kroz 1300 svetlosnih godina prostor-vremena, koliko su udaljeni od nas. Gotovo sve zvezde koje sačinjavaju Orion, mase 2000 puta veće od Sunca, stasale su u poslednjih milion godina. Najmasivnije među njima su već dosegle zrelu etapu razvoja maksimalnog sagorevanja vodonika i svojim zračenjem zagrevaju gasove preostale nakon nastanka zvezda.

Konjska glava (Barnard 33/IC 434)

Verovatno najprepoznatljiviji svemirski objekat ovog tipa, Konjska glava je izvanredan ishod vizuelne sinhronizacije – silueta mračnog oblaka prašine oštro se ocrtava povrh sjajno ružičaste jonizovane kulise emisione nebule IC 434 u gorespomenutom sazvežđu Orion. Površinu ove tamne magline osvetljava Sigma Orionis, zvezda koja se svojom jačinom izdvaja pri vrhu slike dok u samo podnožju Konjske glave svoje prisustvo stidljivo nagoveštavaju protozvezde u vidu malih crvenih tački. Ova slika je rezultat kombinovanja nekoliko različitih ekspozicija.

Kraba (Messier 1/NGC 1952)

Moćni rotirajući pulsar, neutronska zvezda u središtu magline, izvor je zapanjujuće količine energije koja emituje talase gama zraka i formira snažno magnetno polje. Ovo okruženje je sve osim gostoljubivog, što meki prelivi šarolikih kapilara ne nagoveštavaju svojom prijatnošću.

Maglina Kraba je pripadnik tipa nebula koje su ostaci supernova. Astronomi drevne Kine i Arabije su 1054 godine n.e zabeležili enormnu zvezdanu eksploziju u ovom delu naše galaksije, Mlečnog puta, oko 6000 svetlosnih godina daleko od Zemlje, na južnom rogu sazvežđa Bika. Bila je vidljiva golim okom na nebu u trajanju od 23 dana, do četiri puta sjajnija od Venere. Bila je to jedna od tek nekoliko istorijski zabeleženih supernova za ljudskog postojanja. Charles Messier je, zapazivši maglinu 1758. godine (doduše, tek nakon Johna Bevisa 1731.), njome započeo uređivanje svog kataloga nebeskih tela.


Leptir (Minkowski 2-9/NGC 6302)

U konstelaciji Zmijonošca, 2100 sv. god. od naše blede, plave tačke, obitava leptir kakvog niste videli. Oslikana belim premazima sumpora i dramatičnim narandžastim spektrima azota, maglina zapažena prvi put tek 1974. godine, ima masu pet naših sunaca i temperaturu središnje zvezde od 200.000 stepeni, dok je donekle podnošljivije u senci samog oblaka i njegovih 18.000 stepeni Celzijusa. Posredi je još jedna planteratna nebula, odbačena od umiruće zvezde koja je pre oko 100.000 godina iscrpela svoje gorivo i plazmu.

autor: Andrej Vidović