Danilo RadojčinGames People Play

Dobra stara vremena – Emulatori

Sednem tako (delimično pijan, ali to sad nije bitno) i razmišljam: svi ovi silni izdavači proizvode tone i tone igara na dnevnoj osnovi. Te čekam ovo, te čekam ono, a od svog tog čekanja – ništa… Najveći deo tih naslova, moja voljena mašina ne može da pokrene, pa sve da joj život od toga zavisi… Onda krenem da kombinujem – nekad davno je postajalo to-i-to što je bilo slično ovome i onome, taman su me lepo podsetili šta bih mogao da probam ponovo. Ergo – emulatori! Da, sa sve uzvičnikom.

Moja prva gejmerska iskustva se vraćaju skroz do, već maksimalno zaboravljenog i zapostavljenog XX veka. Prvi kontakt sa igrama bilo kog tipa koji sam mogao da ostvarim je bio dobri stari, nikad zaboravljeni Commodore 64 (kontam da i dan danas držim rekord u količini polomljenih džojstika). Igre tipa “Karate Kid”, “Paper Boy”, “Ghostbusters”, “Popeye” i njima slične, uvele su me u svet igranja. Igre koje su obeležile moje i još mnoga detinjstva, kao da su pale u zaborav. Niko više ne spominje igračke sisteme kao što su Nintendov NES,ili Segine Mega Drivekonzole. Svet je otišao do te tačke da se čak i Sony Playstation kec zaboravlja, sa svim svojim fantastičnim naslovima na kojima su, pored mene, i gomile drugih ljudi gubili sate, dane i mesece, samo sa ciljem da se igra pređe. OK, razumem ja da je moderno tržište prezasićeno zvučnim naslovima, ja bih prvi prodao bubreg i deo jetre (onaj koji valja) za novi “Borderlands”, “Fifa” ili “Assassin’s Creed III” samo da mogu da osetim taj užitak igranja, ali, bar na Balkanu, mašine koje to mogu da pokrenu su i dalje poprilično skupe. Sad, pored Rage Against The Machine-a koji krlja u pozadini, ovo bi možda mogao da bude i neki političko/socijalni tekst koji poziva na pobunu, na normalizovanje standarda, na prava potrošača i tome slično, ali ne, to mi ni najmanje nije cilj ni poenta. Apsolutno smo svi svesni vremena u kom živimo i potrošačke kulture u kojoj  uživamo. Neke stvari nam odgovaraju više, neke manje (ideje više, a plate manje, al’ šta ćemo sad), ali fakat je da volimo da igramo igre – bar najveći deo vas koji ovo čita, inače ste totalno na pogrešnom mestu. Uživamo u vremenu provedenom u virtuelnom svetu, i bar tu uspevamo da ispunimo neke svoje ciljeve – da budemo najbolji, da spasemo princeze, da spasimo čitav svet i tome slično. Kapacitete moje mašine (nažalost) poznajem i suviše dobro, da jednostavno znam da sva ta silna moderna golicanja moje mašte neće moći da prođu kako valja. Traži se drugo rešenje.

Neko je davno rekao da se sve stvari ponavljaju, a ja mogu da posvedočim da je to tačno, bar što se sveta video-igara tiče. Čak mogu i da primetim da je današnja gejmerska populacija mnogo razmaženija od one nekadašnje. Ljudi i dan danas prepričavaju prelaženje prvog i originalnog princa Persije, na kompjuterima koji su imali hard disk od od 500 MB (ako su bili “moderni”). To su bili poduhvati koji su aktivirali celu porodicu, dane i dane razmišljanja i mučenja da bi se došlo do cilja. Imao sam sreće da prisustvujem tim situacijama, kao i tom načinu igranja, da bih se i dan danas toga sećao, u trenucima kada određene igre završim za 5 sati. Onda je došao pubertet i prvo “žicanje” para od familije, kako bi mogle da se igraju arkade. Ti divni, stari, polupani i izdrmani aparati sa 3 dugmeta i džojstikom. Svi koji su ih držali su imali posebne tehnike – pre nego što popaljena deca nalete – nivo igara se dizao na praktično nemoguć. Prelaženje tih igara kao što su “Cadillacs ‘n’ Dinosaurs”, “Mortal Kombat”, “Street Fighter” i njima slične, bilo je praktično nemoguće, a par nas opsesivno-kompulsivnih fanatika, koji smo to sa malim godinama i velikom količinom potrošenih žetona uspevali da postignemo, dobijali smo posebne društvene statuse na par dana. Taj osećaj je malo po malo nestao. Svako je, posle određenog vremena mogao da sedne kući za svoj novokupljeni kompjuter i igra mnogo zahtevnije i realtivno zanimljivije igre. Vreme i evolucija računarske tehnologije su učinili svoje.

I dan danas žalim što moj računar, (ograničen koliko jeste) ima kapacitet kakav ima, jer stare igre sa MS-DOS sistema, kao i one iz zlatnog perioda Window’s 95/98 sistema više ne mogu da pokrenem. Toliko divnih sati provedenih (mnogi će reći izgubljenih) uz neponovljive naslove kao što su “Neverhood” (moja sestra se sad osmehuje od uva do uva), “Full Throttle”, “OddWorld”, kao i mnoge druge više ne bih trebao da budem u prilici da proživim. Da ne pričam o igrama sa konzola, arkada ili, ne daj Bože, starih konzularnih računara. Zbog toga su se nostalgični programeri setili kako da sastave programe koji omogućavaju to podsećanje. Ti programi se zovu emulatori. Neki iole ozbiljniji novinar/pisac bi sad naveo silne emulatore koji postoje i plove bespućima interneta, ali ja neću. Koristio sam mnoge, i svaki je radio svoju ulogu maksimalno pošteno. Nije teško iskopati ih, a ni naučiti kako rade, a igre koje su vam u sećanju je još lakše iskopati.

Znam da zvučim kao neki deda, nemojte da me shvatite pogrešno – ja volim video igre. Uživam u njima. U svakom njihovom aspektu. Nove, stare, dobre, loše, sve ih držim u glavi i uživam u sećanjima na vreme provedeno uz njih. Obožavam to što je video-gejmerska industrija dostigla jedan neverovatan uspon (iako godišnje izađe do 4 zaista dobre igre). Presrećan sam kad igram novu igru i kada je čistim od početka do kraja, ali svako od nas ima u sebi dozu nostalgije. Uvek. Zbog te nostalgije sam i ja malo zašao u programerske vode, kako bih svoje emulatore prilagodio sopstvenom ukusu. Zašto? Odgovor je jednostavan – sva prošla vremena su ona “dobra stara vremena”, a i ništa mi ne pruža toliki užitak kao čišćenje “Street Fighter II” ili “Golden Axe” igara za jedno veče. Uz dužno poštovanje kompletnoj gejmerskoj industriji današnjice koju volim (i redovno sponzorišem, pa maker nemao šta da jedem), stare igre su stare igre – i nikada im ništa neće biti ravno!

Sad vas napuštam i idem da čekam zoru, uz znojanje nad “Metal Slug” (svim nastavcima!), jer su mi dragi programeri emulatora to omogućili.

Do skorog igranja

autor: Danilo Radojčin