Filmski skener

Zapad Sema Pekinpoa: svet za “međuigru” muškog stila – I deo

Često se  kaže da su sve priče već ispričane, a pogotovo u Holivudu koji konstantno plagira samog sebe, kopira sve što se da kopirati, „rimejkuje“ klasike, oživljava mitove koji tonu zaborav i čije je vreme naizgled odavno prošlo. Među onima ,,čije je vreme prošlo“ mnogi su videli i vestern, žanr koji se nakon reditelja poput Forda i Hoksa lagano gasio. Mnogi su smatrali da je istrošen, da je njegovo zlatno doba postaje „daleka prošlost“. Sve dok se nisu pojavili reditelji koji su odlučili da rade što i mnogi drugi: da ožive mitove i „rimejkuju“ klasike. Samo što su oni to radili na svoj način, način koji još niko nije do tada pokušao, stvorivši tako nove klasike. Tako je vestern zaživeo još jednom zahvaljujući Serđu Leoneu i Semu Pekinpou.

Jedan novi-stari svet

Sem Pekinpo

Zapad Džona Forda ili Hauarda Hoksa je za reditelje kao što su Pekinpo i Leone predstavljao samo svet u kom će oni tražiti i stvarati svoje sopstveno groteskno, beskrupulozno i setno viđenje života i ljudskih vrednosti. Leoneov Zapad se ne tretira kao tačna prostorna, vremenska ili istorijska odrednica; ne interesuje ga šta se moglo zbiti ili šta se zbilo na Zapadu više od bilo kakve koncepcije površinske stvarnosti u njegovim filmovima. I Pekinpoov Zapad na trenutke više liči na taj izmešteni Leoneov prostor nego na tradicionalni svet vesterna. Pekinpoovi junaci šetaju američkim Zapadom koji se polako ruši i nestaje. Pekinpo stvara novi model, novi svet, baziran na njegovom iskustvu i nesumnjivoj odanosti ovom žanru, kao i ličnom fascinacijom onima koji žive u tom svetu – marginalcima, gubitnicima i otpadnicima, ljudima koji zaostaju za svetom koji im se pred očima topi i menja. Osećaj izgubljenosti i očajanja kao  permanentne Pekinpoove vizije Zapada stoje u kontrastu sa Fordovim sentimentaizmom iz filmova poput „Moja draga Klementina“ (My Darling Clementine,1946), a približavaju se ogoljenom, beskrupuloznom zapadu Leonea u kom bivstvuju junaci mnogo bliži Pekinpou. Zapad koji smo upoznali kod Forda, u Pekinpoovim filmovima polako umire i nestaje, a sam Pekinpo se sentimentalno oprašta od njega.

U eri liberalizma mnogi američki filmovi su pocrtavali činjenicu da zlo nije „zapisano“ u sudbini ili u našem biću, već u našoj okolini. Za Pekinpoa je čovek  nalik zveri, sudbina je unutar nas, zlo postoji. Možda najbolja slika sveta kojim se Pekinpo bavi je upravo  na samom početku „Divlje horde“(The Wild Bunch,1969). Škorpion se batrga među rojem mravi, dok se deca smiju gledajući to. Za to vreme horda, preobučena u vojnike ulazi u banku. Ovakav početak ne samo da nas priprema za dramatične događaje koji slede već i opisuje odnose između Pekinpoovih junaka i sveta koji ih okružuje. Divlja horda se kao škorpion batrga pod najezdom mrava.

I sam Pekinpo je bio dete „starog zapada“, koji je nestajao pred njegovim očima.

„Poznavao sam kauboje, proživljavao avanture sa njima i sam sam svedok nestanka jednog sveta. Bilo je neizbežno da jednog dana i pričam o tome i to kroz žanr koji i sam polako izumire: vestern.“

Upravo je vestern poslužio Pekinpou da bi nostalgično  prikazao nestanak onog što je i sam smatrao primitivnim, ali vitalnim svetom, kao i da bi kritički, kaustično pokazao moderni svet progresa koji dolazi.

„Divlja horda“ je smeštena u vreme tranzicije, u 1913. godinu. Divlja horda – grupa veterana poraženog američkog Juga, predvođena Pajkom Bišopom (Vilijam Holden) ide u svoj „poslednji pohod“ – da opljačka kacelariju administracije železničke pruge u Teksasu gde  se navodno čuvaju srebrne kovanice. Nekadašnji član bande Torton (Robert Rajan) sledi grupu, jer ako ih uhvati – trajno će se osloboditi zatvora. Nakon krvave pucnjave, preostali deo bande: Dač Engstrom (Ernest Borgnajn), braća Lajl(Voren Outs)i Tekton Gorč( Ben Džonson)i Ejdnžel (Džimi Sančez) beže. Shvataju da kovanice nisu prave, već samo mamac. Udružuju se sa starim Fredijem Sajksom (Edmond O´Brajan) i odlaze u Meksiko gde prihvataju posao koji im nudi Mapače – general Meksičke Federalne vojske (Emilio Fernandez), da opljačkaju municiju američke vojske, a za uzvrat dobiju 10.000 dolara u zlatu. Horda pristaje, ne znajući da će ih sve to koštati života.

Jasno je da 1913. nije slučajno odabrana godina. To je predvečerje Prvog svetskog rata – mehanizovanog pokolja kao  preteče brutalnog vremena koje dolazi.  Mitraljez koji se čuje u klimaksu pred sam kraj filma, otelotvoruje modernu tehnologiju nasilja koja je po Pekinpou deformisala savremeni život i koja je delimično odgovorna za sistematično nasilje i ratove koji su usledili. Na sličan način kroz buku mašina, Pekinpo na početku filma ,,Šampion rodea’’ (Junior Boner, 1972) sugeriše melanholično raspoloženje glavnog junaka Bonera(Stiv Mek Kvin), koji bespomoćno posmatra kako ruše kuću u kojoj je odrastao da bi tu sagradili više novih. Buka mašina koju on pokušva da nadjača dovikujući se sa radnikom, jasno sugeriše sputavnje komunikacije, kao i destrukciju u ime progresa. Potom sledi scena u kojoj Boner u svojim kolima sedi dok se iznad njega izdiže mašina kojom upravlja radnik. U poređenju sa tom bučnom gromadom, Boner izgleda mali i bespomoćan, kao da će ga to mehaničko čudovište svakog trenutka zgromiti.

Kao što ni Boner ne može da se pomiri sa vremenom koje dolazi te da prihvati činjenicu da je ostareli jahač rodea, tako ni članovi horde, otpadnici starog Zapada, pod vođstvom Pajka Bišopa, ne žele da se menjaju sa vremenom. Pred njima stoji automobil, a oni odlaze da traže konja dok ih deca koja sede na terasi iznad njih gađaju kamenčićima pravo u glavu.

U sličnoj poziciji se nalaze i Pet Geret i Bili Kid.  U ovom filmu (Pat Garett & Billy the Kid, 1973) više nego i u jednom drugom, čini se kao da su ti junaci zapravo rekli i uradili sve što su imali, a da sada samo bivstvuje ono  što je ostalo od njih, neki stari mehanizmi po kojima se kreću. Čini se da je Petova i Bilijeva sloboda ograničena nečim višim što ne mogu da kontrolišu – svet koji dolazi nije njihov svet i gube kontrolu.

Glavni junak ,,Divlje horde’’, Pajk u jednom trenutku kaže: „Moramo da počnemo da mislimo iznad naših pištolja“, međutim to im nikako ne polazi za rukom. Oni moraju umreti sa svojim vremenom.

Pekinpo jasno pokazuje šta misli o modernoj korporativnoj Americi. Harigan (Albert Deker), tipičan kapitalist, nakon što podstakne masakr u San Rafelu kaže: „Mi predstavljamo zakon“, pokazujući ne samo spostvenu korumpiranost već i kompanije koju predstavlja i institucije koje vodi. Kao mitraljez, Haringanovo hvalisanje označava istorijske sile – koncentrsanje nemilosrdne političke i ekonomske moći podržane nasiljem. Kontrast sumornom početku moderne ere predstavlja horda pljačkaša i ubica. Ironičar Pekinpo ne uzima slučajno takve marginalce za svoje junake.

Autor: Maja Todorović