Filmski skener

Zapad Sema Pekinpoa: svet za “međuigru” muškog stila – II deo

prvi deo feljtona pročitajte ovde

Dobar ili loš momak

Kako i Leoneov, tako i Pekinpoov svet je postavljen za „međuigru“ muškog stila suočenom sa užasom smrti. U tom svetu ljudi su odvratni, a pravi heroji su neznatno manje zli od negativaca. Slabi ne opstaju, žene i deca se gaze i ubijaju nemilosrdno.

Leone je prvi izvršio revoluciju antiheroja čijim je tragom nastavio da se kreće i Pekinpo. Pošto su mu američki vesterni sa previše govora dosadili, Leone je hteo da ubrza stvari. Njegovi likovi više kažu, rekavši manje. Umesto rečima, on govori slikom. Likovi ćute, gledaju, a onda pucaju. Glavni likovi su delikventi kao i u Holivudskim vesternima, ali  su ovde dospeli u prvi plan i postali protagonisti. Ono što ih čini privlačnim  u očima publike nije viteštvo ili velikodušnost, mudrost ili genijalnost. Ovi mizantropi koji jedino hrle za novcem su radikalan kontrast. Ono što je Leonea najviše nerviralo u tradiciji vesterna je što su glavni likovi uvek morali da budu dobri momci, lepi, zavodnici, obučeni kao modeli. Vestern se nije mogao zamisliti bez žene, a glavni junak pribegava nasilju samo zato što mora, iako moralno ostaje protiv njega. Kao što su Leoneove priče potekle iz mita o mitu, tako i njegovi likovi nastaju kao rekcija na likove iz prethodne tradicije vesterna, kao klonovi klonova. „Ja sam želeo da uvedem junaka negativca, prljavog, neobrijanog koji izgleda kao ljudsko biće i kom nije strano nasilje koje ga okružuje.“

„Dobar momak“ za Leonea je svestan vrste sveta u kome se nalazi. Blago je ironičan, distanciran, skoro ga zabavlja groteskni svet ljudskih prilika koje ubija kao muve, iako zna da to nema nikakvog učinka – svet koji stalno rađa zlo koje on ne može stići da uništi.

Sličan pogled na svet, koji konstantno generiše zlo, imao je i Pekinpo. Njegovu hodrdu ne čine lepotani već upravo prljavi neobrijani muškarci, koji smrde na alkohol i duvan, kojima nije strano nasilje koje ih okružuje.

Dominantna tema Leoneovih filmova nije borba između usamljenog pojedinca i negativnih sila prirode i zajednice, već težnja, jurnjava za novcem. Međutim dok kod Leonea ta jurnjava predstavlja više život u određenom stilu, pokazivanje ostalima kako da žive, kako se suočiti sa opasnošću bez straha i ako je potrebno, kako umreti, kod Pekinpoa ima veze sa psihološkim utemeljenjem lika. Pekinpoova horda traga za novcem, ali to nije ono za čim suštinski teže. Oni su zapravo zaglavljeni u očajničkoj potrazi za identitetom, koja se pojačna činjenicom da stare i da se svet oko njih menja, postepeno pretvara u agoniju.

Ko je zapravo Divlja horda?

Počev od samog simboličnog imena „divlja“ što implicira anarhičnu slobodu i „horda“ što sugeriše njihovu animalnu, prirodu (krdo, okupljena divljač), Pekinpo nas „upozorava“ da junaci nisu „dobri momci“. Ali isto tako od uvodne scene pa do njihove smrti gde se oni na kraju izdižu do heroja, Pekinpo uspeva da navede svakog da zavoli te junake koliko i on sam.

Osim Ejndzela, Pajk i njegova horda predstavljaju ostarele otpadnike koji više nisu ni brzi, ni okretni, a ni dovitljivi kao nekad. Ipak tu hordu gubitnika, Pekinpo gradi vrlo sentimentalno, voli ih i razume. Oni su snažni individualci koji su u zemlji, koja po svemu nema ni reda ni zakona, stvorili svoja pravila i kodekse ponašanja. Ali uprkos svemu ostali su  ograničeni. Oni više od svega žele da vrate sat unazad, u vreme njihove mladosti, kao što Don Hoze (Čano Ureta) kaže u razgovoru sa Pajkom: „Svi mi sanjamo da ponovo budemo deca, čak i najgori od nas. Možda najgori više od svih.“ Van mladalačke nevinosti, sa mračne strane postojanja, stoji samo slepa čast za koju se drže kao jedinu vrednost.

„Kad jednom staneš uz nekoga, ostaješ sa njim. Ako to ne možeš da uradiš onda si kao životinja. Gotov si. Mi smo gotovi.  Svi mi.“, govori Pajk Bišop svojoj hordi. Sa druge strane njihovog nasilja kao jedinog načina da se bore za postojanje, oni su stvorili svoj kod časti. Ovo isticanje časti je ono što Pekinpo duguje tradicionalnonm vesternu. Međutim i čast zamire kao i sami junaci, zakopana sa ostalim vrednostima starog Zapada.

Zanimljiva je i opservacija Džima Kicesa koji nasilje povezuje sa pokušajem glavnog junaka Pajka se suoči sa prošlošću i da dođe do samospoznaje. Naime on smatra da jedino kroz nasilje određene vrste junaci dolaze do pronalaska identiteta. Otkrivanje sebe postaje i sopstveno žrtvovanje. Smrt je neizbežna. Umiranje, smrt i gotovo lešinarske tačke prostora u ,,Divljoj hordi’’ uvek smenjuju slike dece koja će odrasti i zameniti ih.

,,Divlja horda’’ je puna antagonizmima: stari i mladi, nekadašnji i novi svet, duhovno i materijalno, ideali i činjenice… Ono što negde objedinjuje sve te dihotomije i što dramatizuje celokupnu Pekinpoovu moralnu i estetsku imaginaciju, može se sagledati kroz međusobne odnose likova, pogotovo kroz muško – ženske. Ne samo u pojedinačnim, konkretnim, već u opšte ljudskim, arhetipskim.

Autor: Maja Todorović