Andrej VidovićNauka

Ogledalni neuroni – katalizatori civilizacije (video)

Dalek put smo prevalili i nebrojene teorije oborili da bismo ustvrdili sledeće činjenično stanje: prošlo je 250.000 godina od kako je ljudski mozak, ovakav kakav poznajemo i svi posedujemo, dosegao i danas važeće dimenzije, zapreminu i potencijal. Stoga je pomalo misteriozno zbog čega je promicao čitav jedan eon od 160.000 godina “hibernacije” tog istog mozga, da bi se tek nakon toga rasplamsao do enormne fleksibilnosti, raznovrsja i mogućnosti. Da li je nešto nedostajalo? Šta se promenilo u cerebralnoj morfologiji?

Pre nego što stigne odgovor i na to pitanje, postavlja se jedno drugo: pitanje kulture i svih njenih komponenti koje su svoju tačku postanka imale pre 40.000 godina – u trenutku (prvog) Velikog Praska ljudske evolucije, ili “velikog skoka”, kako se još naziva. Umetnost, sofisticiran jezik, tehnološki progress – sve to i još više od toga metaforički je eksplodiralo baš tada (i samo još jednom kasnije, doduše pod drugačijim uslovima – u poslednjih 150-200 godina, od industrijske revolucije, kada je otpočela aritmetička progresija savremenog techno sveta).

Tzv. neuronima ogledalima, ili ogledalnim neuronima (mirror neurons) pažnja je već bila posvećena u razmatranjima nastanka empatije, ali su implikacije koje ovde slede dalekosežnije. Početkom 1990-ih, kada je na Univerzitetu u Parmi Giacomo Rizzolati ogledima na primatima ustanovio postojanje ovih nervnih ćelija u čeonom režnju koje se aktiviraju kada se dela, obavlja određeni čin, ali i kada se posmatra isti čin koji obavlja neko drugi – na pomolu je bilo rešenje vekovne zagonetke koja je mučila i samog Noama Čomskog (tj. njegov lingivstički “alter-ego”): da li se jezik pojavio “niotkuda”, izdejstvovan posredovanjem sofiticiranog “jezičkog organa” specifičnog za čoveka, ili je primitivni sistem gestova i simbola poslužio kao kostur za jezičke sintakse?

Vilayanur Ramachandran je neurolog i direktor Centra za mozak i kogniciju Univerziteta u San Dijegu. On produbljava evoluciju jezika logičkim skokom na evoluciju kulture i podseća na jedan ne često korišćen naziv za čoveka, iako prikladan: makijavelijanski primat. Time se referiše na našu sposobnost da naslutimo intencije drugih, preokrenemo to u našu korist i (po potrebi) ih nasamarimo. Pri tom, ključna reč u ovoj fazi je “imitacija”. Imitacija kao preduslov učenja. I čini se da je upravo pojava neurona ogledala – najverovatnije kao rezultat neke genetske mutacije koja se prirodnom selekcijom “primila” u većoj populaciji i prokrčila sebi put do opstanka – ta kojoj imamo zahvaliti za veliki obrt pre 40 milenijuma.

Upravo su neuroni ogledala osnova svojevrsne bihejvioralne mimikrije; u slučaju hominida, kompleksnije od one sa značenjem “utapanja” u faunu okruženja. Mentalnom mimikrijom ostvaruje se psihološka veza sa drugim bićima – bilo da je reč o dečijem uzrastu i usvajanju jezika ili o odrasloj dobi i upotrebi jezika, i jedno i drugo izvire iz sposobnosti da se oponaša druga osoba, prepoznavanjem skupa pokreta kao kombinacije poznatih radnji. Jedno od do sada najverovatnijih odgovora na autizam leži baš u mogućnosti da osobe sa ovom mentalnom smetnjom imaju nerazvijen sistem mirror neurona.

Vratimo se na Rizzolatija. Moždana Broka oblast bila je pozornica na kojoj su se susreli sposobnosti govora (koju ovaj deo mozga kontroliše) ispomenuti opažaji čina i opservacije čina – konkretno hvatanja objekta i posmatranja hvatanja objekta. Tehnikom emisije pozitrona Rizolatti i Arbib dokazali su da se Broka oblast aktivira pri ovoj motoričkoj radnji, odnosno gledanju iste. Zaključak je glasio da je ovde zapleteno i nameravanje postupaka i akcija sa razumevanjem i predviđanjem nameravanih akcija drugih ljudi (“Language is within our grasp”, Trends in Neurosciences, 1998) –  uzgredno, mirror neuronima postavljena je osnova za ideju da je jezik nastao iz manuelnih radnji.

U eseju objavljenom na veb sajtu edge.org, Ramachandran iznosi tvrdnju po kojoj je čitava debata “priroda ili odgoj” (nature vs nurture) poprilično bespredmetna, u svetlu iznesenih saznanja o neuronima ogledalima. “Ljudska kultura i ljudski mozak su, u izvesnom smislu, zajedno evoluirali u uzajamne parazite – bez ijednog od njih, ne bi bilo ljudskog bića u uskom smislu “mišljućeg bića” (na isti način na koji ćelija ne može postojati bez parazitirajuće mitohondrije).”

Sa oprezom opominjući da je u jedan čisto darvinistički process evolucije, postepen i spor, dospela mrva lamarkističke evolucije, skokovite i nagle, ovaj moderni velikan nauke (član najelitnijeg naučnog kluba na planeti, Atheneum) nadahnjuje svojim izlaganjem na jednoj od TED konferencija (video ima titl na srpskom jeziku).

Postoje i sučeljena gledišta. Opozicija poput Richard-a Cooka sa Univerziteta u Londonu smatra da je neuronima ogledalima pripisano izdašno više značaja nego što zaslužuju. Cosmos Magazine prenosi njegovo mišljenje iz Biology Letters  po kojem su veze dve ili više individua stečene predviđanjima i razumevanjem kao rezultatom rada neurona ogledala često nesavršene i neodgovarajuće – i to odveć da bi se. Cecilia Hayes sa oksfordskog Univerziteta odbacuje predstavu mirror neurona kao pokretačke snage, jer je njen opit nagovestio da se oni kao sistem “sklapaju” u pojedincu za njegovog života kao rezultat korelacije iskustava i posmatranih akcija.

Otkrovenje ili, uslovno rečeno, razočaranje? Kakva god da je istina, doba u kojem će obe frakcije dokazivati svoje i opovrgavati suprotne postulate i nalaze, je pred nama.

autor: Andrej Vidović