Filmski skener

Zapad Sema Pekinpoa: svet za “međuigru” muškog stila – III deo

Sukob dva sveta, dva principa: muško – ženski odnosi

Pekinpoa su najčešće optuživali upravo zbog tog odnosa. Smatrali su ga mizogenim, optuživali ga da prikazuje žene kao objekte(koji najčešće služe za zadovoljenje muškaraca) i slično. Razlog za takav prikaz žena ne treba tražiti u autorovom stavu i spekulisanju da li je mrzeo žene ili ne. Odnos prema ženama je uslovljen menjanjem sveta i glavnih junaka. Već u Leoneovoj „dolarskoj trilogiji“, asketski stil i distanciranost junaka bez imena – Bezimenog (Klint Istvud) od običnih ljudi, bitno utiče i na promenu odnosa prema ženama. Ni u jednom od Leonovih filmova „dolarske trilogije“, „dobar momak“ ne pokazuje ni minimalan interes za žene. Kada prvi put upozna Marisol (Za šaku dolara) on je, streknuvši, slučajno udari u lice, poput adolescenta koji ne može da dodirne nikoga na prirodan način ili da pokaže osećenja. Jedina stvar koja čini se emocionalno dodiruje „dobrog momka“ je opasnost koja preti porodici. Porodica je u Leoneovim filmovima jedina stvar vredna očuvanja, ali je njegov svet strašno mesto na kom samo nekoliko porodica opstaje. Pekinpoov San Rafael s početka filma je jednako surov kao i Leoneov San Migel.

Na samom početku, kada horda, preobučena u vojnike stiže u San Rafael kako bi opljačkala železničku kancelariju, Pajk naleti slučajno na stariju ženu koja prelazi ulicu. U tenzičnom momentu gde se istovremeno sprema pljačka banke i zamka za samu hordu, gde čitavo mesto postaje arena za muški obračun, Pekinpo uvodi ženu i to staricu. Ovo je ujedno i prvi susret muškarca i žene u filmu. Od samog početka ,,Divlje horde’’, smenjivanjem tih sekvenci i frizfrejmova na kojima se kao u novinama ispisuju uloge i ekipa (koji takođe mogu da sugerišu kontrast između istorije i mita, trenutka i bezvremenosti) Pekinpo sugeriše kontrast između sveta odmetnika, predstavljenih u grupi muškaraca i civilizovanog sveta, oličenog u ženi. Međutim, nakon što Pajk sruši kutije koje žena nosi, on se uljudno izvinjava i nudi joj ruku kako bi je preveo preko ulice, dok Dač kupi njene stvari i nosi ih. I dok je Dačov postupak očigledno isključivo strategijski, Pajkov nije. Pajk to čini  ujedno iz istih razloga kao i Dač, ali i zato što kao muškarac pokazuje da je džentlmen. Iako se ovaj trenutak čini nebitnim, on je zapravo prvi pokazatelj Pajkove dualne prirode. S jedne strane on je otpadnik, ubica, pljačkaš, ali je istovremeno čovek koji poštuje određeni kod  ponašanja, što ga automatski odvaja od braće Gorč. Na sličan način u ,,Za šaku dolara“ Leone kroz odnos Bezimenog prema porodici, svog junaka približava dobru, za razliku od Rojovih koji pucaju na dete, čime ih eksplicitno odvaja kao zlo.

Ta uvodna scena je takođe bitna jer Pekinpo uvodi i niz motiva koji će postati dominantni i tematski najbitniji u čitavom filmu. Dok se horda približava administaraciji, čuje se glas menadžera koji zajedno sa Pajkovim postupkom i ženom dobija viši smisao. U tom govoru mandžer grdi mladog službenika koji je pogrešio pri prebacivanju novca jedne žene, klijenta. U trenutku kad menažer govori: „Nije me briga šta si hteo da uradiš, meni se ne dopada ono što si uradio“, Pekinpo prebacuje kadar na Pajka, pa na Dejka Tompsona, Pajkovog nekadašnjeg prijatelja i partnera koji sada sprema Pajku zamku. Nastavlja se glas menadžera koji traži od službenika da se izvini dami. Međutim u trenutku kada on kreće da izgovori reč „dama“ još jednom i njeno ime, u banku upada horda. Mesto izvinjenja koje dama treba da čuje, Pajk Bišop izgovara čuvene reči: ,,If they move…Kill them“. Sledeći natpis  je: Directed by: Sam Peckinpoah. Gotovo je nemoguće oteti se utisku da fatalni susret ženskog i muškog principa Pekinpo vrlo lično doživljava. Mnogi su taj problematičan odnos shvatili kao direktan Pekinpoov odnos prema ženama što je vrlo diksutabilno, samim tim što u sledećoj sceni obračuna stradaju svi koji su nejaki da bi se nosili sa tim svetom: kako žene tako i starci i deca, muškarci bez oružja… Žene su slabe. Čak i kad pokušaju da budu jake i urade nešto, one su osuđene na propast(Ejndžel ubija svoju ženu koja je otišla od njega u potrazi za boljim životom; Pajk gubi svoju najveću ljubav jer je ubija njen muž…) Bile slabe ili jake, one u tom svetu ne mogu da prođu ništa bolje.

Leone vrlo štedljivo i uopšteno objašnjava odnos svog junaka prema ženama kroz rečenicu: „Jednom sam znao nekoga kao što si ti i niko joj nije pomogao.“ To je jedini momenat kada se Bezimeni vraća u prošlost i ujedno gotovo sve što ćemo o njoj saznati. Taj bezimeni revolveraš koji je pucao prvi, o kome ne znamo ništa osim brzine kojom je potezao, „prazan“ je poput čistog lista hartije, postajući tako prostor za projekcije bilo koje vrste: ideološke, socijalne, etičke, etničke; projekcije koje je on mogao izdržati i ostati to što jeste, bezimen i neobjašnjiv.  Naime  Leoneova namera i nije bila da gradi psihološki ubedljiv karakter, te se tu Pajkova sličnost sa Bezimenim  završava.

Pekinpo gradi kompleksan lik glavnog junaka – Pajka. Jednim delom čitava njegova dualna priroda i dileme koje nosi kroz ceo film, njegov odnos prema životu i nasilju mogu se objasniti kao refleksija njegovog unutrašnjeg neispunjenja koja vodi poreklo iz prošlosti. A ta prošlost je upravo vezana za ženu, Auroru (Aurora Klavel), koju je nekada (ma koliko poricao sam sebi) voleo. Pajkova (vrlo verovatno jedina) iskrena ljubav se međutim završava tragično kada se jedne noći Aurorin muž neočekivano vraća ranije kući i zatiče nju i Pajka u krevetu. Poteže pištolj, ubije je, a Pajka rani. Ta rana i ožiljak će Pajka večno podsećati na nju, ali i na krivicu koju  oseća zbog  njene smrti. Pekinpo ne stavlja Pajkov ožiljak slučajno na levu stranu i to na butini, mestu sa jasnom seksulanom konotacijom, koja je simbolična i kao Pajkov kontradiktoran odnos prema ženama. S jedne strane, ožiljak je simbol ljubavi prema ženi sa kojom je nekad želeo da ima normalan, civilizovan život, dok ga istovremeno ta ljubav  lišava slobode i anarhije, vodeći ga sputanosti i  odgovornostima koje donosi brak. Iako privlačan kao ideal, ženski svet jednom muškarcu kao što je Pajk ne može da ponudi potrebnu slobodu niti da zadovolji njegovu želju za muškim uzbudljivim kretanjima i borbom kroz ogromna prostranstva zapda. Taj paradoksalan odnos prema ženama može se tumnačiti kao posledica izrazite muške ratničke prirode koja ga onemogućava da se poveže sa ženama, osim na životinjskom nivou. Svaka emocija mora biti presečena. U sceni na selu u Meksiku dok Ejndžel tuguje za verenicom Terezom (Sonja Amelio) koja je otišla sa Mapačeom, Pajk mu kaže: „Ili ćeš naučiti da živiš sa tim, ili ćemo te ostaviti ovde.

,,Odsečeni“ od ženskog sveta koji simboliše materinstvo i nastanak života, postaju ono što Robert Varšov naziva „ubice ljudi.“

Pajk nije jedini junak u Pekinpoovim filmovima čiji se odnos sa ženama da temeljno razmatrati. Gotovo svi njegovi junaci imaju problem povezivanja sa drugim polom, što je nekim kritičarima dalo povod da to objasne kao skrivenu homoseksualnost (vrlo diskutabilan stav s obzirom da najčešće nema dovolno utemeljanu argumentaciju).

Potvrdu Pekinpoovoj viziji muško-ženskih odnosa kao neminovno manje ili više disfunkcionalnih, možemo naći i u filmu ,,Psi od slame“ (Straw Dogs,1971). Iako formalno nije vestern, ovaj film zadržva potpuno njegovu strukturu. Radnja se ne odvija na Zapadu i junaci nisu kauboji, ali selo u Engleskoj u koje Pekinpo smešta radnju  nije ništa civilizovanije niti pitomije. Kafana u kojoj se okupljaju meštani više izgleda kao da je ispala iz nekog sveta divljeg zapada, iz nekog vestern filma. Ljudi koji tu dolaze su prljavi, divlji, a gradonačelnik izgleda kao šerif. Upravo tu, u kući na selu, na sred poljane, „u sred ničega“, Pekinpo smešta dvoje glavnih junaka – bračni par Ejmi i Dejvida. Dejvid jasno pokazuje da je on „glavni“ još u prvoj sceni, kada Ejmi pokuša da objasni čime se on bavi, ali je Dejvid prekida i dovršava rečenicu, rekavši joj: ,,Dobar pokusaj“. Ovim se jasno sugeriše koliko ,,visoko“ mišljenje ima on o njenom intelektu. Svaki dijalog izmedju Dejvida i Ejmi je ujedno i normalna konverzacija ali i seksualna igra. Njeno detinjasto ponašanje i mačije umiljavanje (što je odadatno pocrtano mačkom koju ona traži, a koja je kasnije obešena u ormanu) je suprotnost njenoj okolini, gde oko kuće vrebaju zveri – psi od slame. Dejvid se prema njoj najčešće i odnosi kao prema nekoj mački – miluje je i nežan je prema njoj kad on to želi, ali isto tako je grubo izbaci iz sobe kad mu smeta da radi. Na sličan način kao i Pajk, on očigledno ima problem sa brakom koji ga sputava u njegovoj slobodi, a jednako ima izraženu želju da dokazuje svoju mušku prirodu. Za razliku od ostalih Dejvid to čini intelektualno. Međutim u tom okruženju, održanje nije moguće kroz normalnu konverzaciju. Verner i njegova „horda“ vrebaju oko kuće kao zveri. Borba koju Dejvid vodi sa njima nikako ne može biti intelektualna, već animalna, poput borbe zveri za ženku. Kao i  u „Divljoj hordi“, Pekinpo  i ovde na početku filma postavlja svet u kom će se odigrati ta muška borba. Na „scenu“ ulaze i horda i deca i svet koji tu živi. Sve je na jednom mestu:  nevinost i varvarstvo i požuda i idelaizam i sve živi rame uz rame. Iako naizgled savremen svet, on ne pruža ženama ništa više nego onaj na zapadu. Svaki njen pokušaj akcije je unapred predodređen na neuspeh. Ejmi pokušava da navede svog muža da obrati malo više pažnje na nju, a kad on to ne učini, ona se popot tinejdžerke koja tera inat skida pred otvorenim prozorom, kroz koji je Verner i ostali gledaju. Taj čin ,,slobodne“ akcije završava njenim silovanjem, dok je Dejvid u lovu (koji takođe predstavlja jedan vid njegove želje da iskaže svoju muškost). U „Divljoj hordi“ Teresa, Ejndželova verenica, odlazi sa Mapačeom, jer je, kako kaže Don Hoze, a i ona kasnije potvrdi, tako želela. Pajk komentariše Ejndželovo očajanje replikom: „Ejndžel sanja o ljubavi, dok Mapače jede mango.“ Ovom sarkastičnom replikom Pajk ne komentariše samo Ejndžela, već i sebe i vezu sa Aurorom. Stavljajući u istu rečenicu „ljubav“ i „mango“, čini se da Pekinpo pokušava da razbije idealizovanje i stvaranje apsoluta ljubavi i žene kao ,,boginje“. Kao i svi i one su od krvi i mesa, biraju i greše kao i svi drugi. Stradaju kao što stradaju i  svi oni koji ne mogu da se nose sa svetom koji ih okružuje.

Očigledno, Pekinpoov svet ma gde se radnja odvijala: u selu u Engleskoj, na zapadu ili kao u „Bekstvu“ (The Getaway 1972), u Teksasu, je nemilosrdan i samo određeni mogu da opstanu. Na kraju krajeva to je na sličan načini  za Leonea predstavljao divlji zapad. Mnogi su ga optuživali da stvara filmove o divljem zapadu, a da nikada tamo nije bio. Leone se branio rečima: „Ni Šekspir nikada nije bio u Italiji.“ I Pekinpo i Leone  ga koriste kao arenu u kojoj ispituju odnose i svoja viđenja sa referencama na svet u kome sami žive. Da bi mogli da podižu  porodicu, Leoneovi junaci moraju da odu negde iz San Migela, niko ne zna tačno gde. Pekinpoovi junaci odlaze na konkretno mesto, jedino koje uvek stoji kao oponent svetu iz kog dolaze – Meksiko.

Autor: Maja Todorović