Intervju: Dejan Ognjanović – I deo

Entuzijastima koji već dugi niz godina pomno prate dešavanja na domaćoj  horor i fantasy sceni, podatak da je 22. februara Srbija dobila svog prvog doktora za horor sigurno nije nimalo delovao iznenađujuće, jer  je u rasponu od poslednjih 15-20 godina novopečeni dr, niški horor pisac i kritičar Dejan Ognjanović strpljivo gradio svoje ime i autoritet, koji danas napokon imaju i najvišu akademsku potvrdu.

Prethodne decenije naš sagovornik objavio je nekoliko, za domaće prilike dragocenih knjiga, među kojima treba istaći: “Faustovski ekran: đavo na filmu” (Svetozar Marković, Zaječar, 2006); potom “U brdima horori: srpski film strave“ (NKC, Niš, 2007), prvu i jedinu monografiju koja u potpunosti pobraja, analizira, i stavlja u istorijski kontekst pojavu i trajanje horora u srpskoj kinematografiji; zatim “Studiju strave” (Mali Nemo, Pančevo, 2008), zbornik eseja o hororu; dok posebno mesto na policama svakog ljubitelja pisane reči verovatno ima kapitalni “Nekronomikon” (Everest media, Beograd, 2008)- najkompletnija zbirka priča na srpskom jeziku Dejanovog idola i uzora Hauarda Filipsa Lavkrafta, koju potpisuje kao priređivač i prevodilac nekih od priča. Uzevši sve ovo u obzir, možemo zaključiti kako doktorat “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti”, odbranjen 22. februara na Filološkom fakultetu u Beogradu (mentor: prof. dr Zoran Paunović) predstavlja krunu esejističkog rada i veliki životni uspeh našeg sagovornika, i kako će, sasvim sigurno, kada u doglednoj budućnosti bude objavljen predstavljati obavezno štivo za svakog ko teži promišljanju horora u književnosti.

Sa druge strane, još 2003. objavio je roman “Naživo” (Prosveta, Niš), u kome je, kroz sopstvenu prozu pokušao da dosledno primeni obrasce, zakonitosti, i u domaćim okvirima istraži domete koje je njegov omiljeni žanr posedovao. I pored kultnog statusa koji ovaj roman poseduje, smatramo da u spisateljskom smislu, vreme Dejanovog kapitalnog, životnog remek-dela tek dolazi. Autor “Naživog”, neposredan, rečit i prijatan (bez obzira na svoj mračnjački senzibilitet), rado je i ljubazno pristao da sa saradnikom Frenzi Spark magazina, ekskluzivno i iscrpno, razgovara o istorijatu horora u Srbiji, različitim tajnama svog romana prvenca, veštini kvalitetnog pisanja, doktoratu, kao i poziciji mladih autora u današnjem vremenu …

Frenzy Spark: Mnogi će se danas složiti da je Srbija za poslednjih 20 godina postala zemlja užasa. Horor je svuda oko nas, svi ga vidimo, doživljavamo, maltene udišemo, sa druge strane naša istorija bila je oduvek prepuna ratovima, pogromima, zločinima; ljudi su se na ovom podneblju čini se više nego u bilo kom drugom delu sveta suočavali sa ekstremnom patnjom i strahom kao svakodnevnicom – zašto je, i pored svega toga kod Srba oduvek bilo problematično da se sva ta mračna iskustva kanališu u jedan autentičan literarni i filmski izraz? Kako objasniti tu alergičnost koju su imali umetnici, ali i koju je narod gajio prema ovom žanru?

Dejan Ognjanović: Ta vrsta izraza kod nas, kulturološki i istorijski nikada nije bila jedna od legitimnih opcija. Postojalo je, na početku XIX veka, nekoliko pisaca, danas uglavnom zaboravljenih, koji su epigonski oponašali gotske romane, popularne u to vreme širom Evrope a ne samo u Engleskoj gde su nastali. Ti pisci su uglavnom bili skrajnuti, kao uostalom i ta vrsta izraza. Nezahvalno je govoriti o kolektivnom nesvesnom čitavog jednog naroda, ili kolektivnim arhetipovima, ali treba naglasiti da je strah univerzalna emocija, svi ljudi se plaše – u Aziji, Africi, Evropi, i plaše se uglavnom istih stvari samo sa lokalnim varijacijama. Međutim, samo se u pojedinim kulturama strah nametnuo kao vrsta dominantnog umetničkog izraza. Naime, treba napraviti razliku između izolovanih stravičnih epizoda, i zasebnog žanra posvećenog stravi. Svetska književnost puna je primera epizoda koje se mogu povezati sa današnjim hororom: i u Gilgamešu, Odiseji, kod Šekspira itd. postoji prisustvo natpirodnih stvorenja, duhova, čudovišta, demona itsl. Međutim, jedna je stvar kada se radi o jednoj epizodi, ili elementu šire priče u kojoj dominiraju druge teme i ugođaji, a druga kada su dela u potpunosti ili preovlađujuće posvećena toj tematici i tim motivima.

FS: Ali kod nas ih nije bilo ni u XIX, a čini se ni u XX veku.

DO: Bilo ih je, ali u kontekstu prosvetiteljstva koji je bio dominantna paradigma i XIX i XX veka. Dominirali su racionalizam i realizam, pa su natprirodni motivi postojali u kontekstu prosvetiteljskih priča, gde su se zapravo pojavljivali kao elemenat (navodno prevaziđenog) folklora, kao svedočanstva o sujeverju. Verovanjima se pristupalo realistički, sa odmakom, kao recimo u Glišićevim pripovetkama. Obično je bila prisutna distanca naratora kome drugo lice prepričava neki događaj, a ovaj potom služi da, poput nekog sita, ili vela, filtrira i čitaocu predstavi taj isti događaj u ironizovanom obliku.

FS: A posle prosvetiteljskog usledio je komunistički pritisak takođe neprijateljski nastrojen prema ovom žanru.

DO: Komunizam, odnosno socijalizam bio je jedna monolitna ideologija, i on je imao tapiju na stvarnost. Stvarnost, to je ono što vam mi kažemo: bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, Marks i Lenjin, a fantastika, i tu mislim na bilo kakvu fantastiku uopšte, i naučnu, i fantasy, i folklornu, i natprirodnu, i onu sa primesama psiho trilera – sva ona, smatrala se subverzivnom, u smislu da je nudila neku drugost, nešto drugačije u odnosu na tu monolitnu sliku stvarnosti. To je, zapravo, oduvek i bio njen osnov – upad, ukrštanje sa nekim paralelnim svetom, sa nečim tuđinskim, te su zbog toga komunisti uglavnom bili neprijateljski nastrojeni prema svakoj vrsti fantastike, a naročito ovoj, mračnoj, hororičnoj.

FS: Kako stojimo u post-komunističkom periodu i kakva je uopšteno naša današnja književna horor scena? Kako bi je prokomentarisao?

DO: Ta racionalističko-realistička paradigma je i dalje preovlađujuća, ali među pojedinim piscima, naročito mlađim, koji su odrastali na popularnoj kulturi – zapadnoj, američkoj pre svega, na žanrovskom filmu i književnosti, postoji pokušaj da se ti motivi i te teme obrade iz srpskog ugla, odnosno da se premeste ovde, a to se, obzirom da je scena još uvek u povoju, radi sa promenljivim uspehom. Naši horor pisci inače imaju kasniji start, za razliku od recimo SF-a, na koji se zbog svoje u suštini optimističke i pozitivističke prirode i poruke uvek naklonjenije gledalo, dok je horor tek početkom 90-ih počeo da se pojavljuje, između ostalog zahvaljujući pionirima poput Gorana Skrobonje, kao i Bobana Kneževića – koji je počeo u SF-u ali kao izdavač nije bio nenaklonjen i hororu. Dakle, tek tada se javljaju prvi, stidljivi pokušaji. Naravno, bilo je tu predvidljivih dečijih bolesti, ali evo, ima već dve decenije kako se formira scena i počinju da se profilišu glasovi koji su sasvim relevantni i koji  su se odmakli od epigonstva.

FS: Svakako ona se danas teško može se zamisliti bez tvog imena i doprinosa. Tvoj prvi roman “Naživo” pojavio se sada već daleke 2003. godine i do danas je praktično stekao kultni status među čitalačkom publikom. Njegova tema bila je opsednutost glavnog junaka Dejana (tvog alter-ega) brutalnim horor filmovima i video zapisima ekstremne prirode. Sledeći svoju strast, tvoj lik izlazi iz svog uobičajnog habitusa u Nišu, leta te ratne 1995. i kreće u potragu za kolekcijiom snaf filmova sa svih balkanskih ratišta. Ona ga, između ostalog, vodi ka Kosovu, u Prištinu, gde dolazi u posed video kasete sa šokantnim snimkom koji zauvek menja njegovu sliku stvarnosti.  Šta je bilo pionirsko u ovoj priči? Kakve je novine i promene u stvarnosti nase horor scene ona donela i uopšte, otkud tolika fasciniranost snafom kao temom?

DO: Ono što je pionirsko je da se u to vreme, krajem 90-ih, i početkom novog milenijuma, na predmetno – prikazivačkom planu snafom niko nije bavio, naročito ne u književnosti.  Inače, moram da istaknem da su devedesete,  kao decenija bile moj formativni period. Imao sam 18 godina 1991. kada je počeo rat u Sloveniji, a to je životno doba kada bi trebalo da raščišćuješ s tim ko si, i šta si, i sva ta propast, slom, haos, rušenje čitavog jednog sveta, ostavilo je snažan utisak na mene. Što se samog snafa tiče, njime konkretno nikada nisam bio posebno fasciniran, već sam ga pre video kao jednu potentnu književnu metaforu kroz koju sam mogao da izrazim horore koji su mene opsedali, a koji su  uglavnom bili vezani za te ratne godine.  Možda ću sada i razočarati neke svoje čitaoce, ali ja sam sigurno gledao manje dokumentarnih snimaka tog tipa od prosečnog srpskog gledaoca. Mnogo ljudi takve snimke recimo skida sa interneta, čuva na mobilnim telefonima, dok ja apsolutno nemam fascinaciju tim prizorima i tim slikama.  Ja sam te slike i prizore devedesetih uglavnom gledao mimo svoje volje, jer ih je bilo nemoguće izbeći: u zloglasnim Dnevnikovim dodacima, u dnevnim novinama, na naslovnim stranama. I one su, pre fascinacije, za mene više predstavljale velike znakove pitanja,  podjednako vezane za to šta se to tamo na ratištu dešava i šta to znači za moj život i moje mesto u svetu, kao i na koji to način utiče na moju fascinaciju hororom. Jer, jedna je stvar oduševljavati se filmovima u kojima se ljudi između ostalog i kolju, i čereče, i obezglavljuju, u nekoj tamo Holandiji, Danskoj, Francuskoj, Americi, gde publika to posmatra sa velike distance, a druga je stvar kada to, kao mi ovde na Balkanu, svakodnevno imaš u svim medijima. U takvoj situaciji, između ostalog, počinješ da preispituješ i svoju ljubav prema hororu, koja je, bar kod mene, do osamnaeste već bila profilisana i razrađena, ali su me novonastale okolnosti navele da je iznova promislim.

FS: Moj je uopšten utisak da ljudi koji kod nas pišu fantastiku inspiraciju crpe prevashodno iz onoga što su čitali u knjigama i stripovima, ili onoga što su gledali na filmu, dok ti više životno iskustvo smatraš presudnijim za kvalitetno pisanje. Generalno, mnoge si od tih ličnih doživljaja i sećanja iz 90-ih utkao u svoj roman. Koliko, sa druge strane samosvesno tražiš ta bizarna, neobična iskustva, koliko sam tražiš onog Poovog “đavola perverznosti”?

DO: Pa… tražim đavola (smeh). To se ogleda na nekoliko načina. Što se tiče ljudi, oni su mi najzanimljiviji, kao fenomen, kao nešto najunikatnije i najbizarnije što postoji u svemiru, i možda ta fraza zvuči otrcano, ali koliko god se horor bavio natprirodnim stvorenjima, on u suštini mora da ima ljudsku dimenziju, ne u doslovnom smislu reči da se na kraju otkrije da su sva čudovišta u stvari bili maskirani ljudi i da su se pretvarali, nego da ta dimenzija bude nešto psihološki relevantno. Znači da te metafore, čudovišta, bogovi, demoni, nose implikacije vezane za stavove i vrednosti  glavnog lika i čitaoca. Dakle, da to nekome saopšti nešto što će ga pogoditi na nekom važnom mestu, a ne samo da posluži za ubijanje vremena putem čitanja manje ili više zabavne “akcije”.

FS: Ok, ali zanimaju me konkretna iskustva, tvoja putovanja, susreti, kolika je tu tvoja hrabrost? Pomeni neka od ekstremnijih iskustava.

DO: Neka od mojih ekstremnijih iskustava desila su se protiv moje volje i nisam ja svojom hrabrošću ili ludilom hrlio u njih. Recimo to, što sam bio u Prištini 1999. za vreme bombardovanja, kao regrut, bilo je jedno od onih, kako kaže Đorđe Kadijević “graničnih” iskustava. Znači, kada otkrivaš da li jesi ili nisi! Naravno, svi mi u relativno mirnodopskim uslovima u Srbiji imamo neku svoju normalnu egzistenciju, imamo sebi srodan krug prijatelja, navike, ukuse, i sebe vidimo na jedan način i mislimo da smo ovakvi ili onakvi, ali tek kada se suočiš sa tim i takvim iskustvom, kakvo nudi vojska, pa još za vreme ratnog stanja, kada je zaista “biti ili ne biti”, tek onda vidiš ko si ustvari.

FS: Ali poenta je što bi ti da si mogao to iskustvo vrlo verovatno izbegao, a ono te je dovelo do inspiracije.

DO: Da… verovatno. E sad, što se tiče nekog aktivnog traganja i …“čačkanja mečke”, ima i toga, ali ne u nekom ludačkom smislu. Internet je, između ostalog omogućio da se sretnu razni ludaci, ekscentrici i frikovi koje možda u realnom životu ne bi ni mogao da sretneš jer su, recimo, introvertni, ili pod nekim drogama, ili jednostavno u susretu uživo ne bi delovali kao neki ljudi sa kojima bi normalno mogao da komuniciraš, dok preko blogova i foruma to možeš. Pa eto, na kraju krajeva, i preko mog bloga “The Cult of Ghoul” i mog pisanja, koje je izazvalo feedback i komentare, došlo je do nekih zanimljivih poznanstava.  Sa druge strane, u smislu istraživanja, dodao bih da u  poslednjih 5-6 godina pokušavam da što više putujem po Srbiji i istražujem razne lokacije: pusta sela, puste rudnike, fabrike, zgrade, uopšteno sva mesta za koja su vezane neobične priče, i koja bi mogla da se dovedu u vezu sa hororom…

FS: Da li si razmišljao o tome da napraviš neki putopis ili zbornik koji bi objedinio ta iskustva i priče, nekakav vodič kroz tu mračnu, “gothic” Srbiju?

DO: Možda, u perspektivi, još je rano da se kaže jer sam na početku tih traganja.

Intervju vodio: Andrija Maslać